Grčki “Ja imam talenat”

NIJE ZA MLAĐE OD 18 GODINA

Šta sve neće ljudi da urade da bi bili u centru pažnje… misli li smo da su naši realiti najgori prikaz nekulture… ali pogledajte recimo realiti iz Grčke. Neko bi se nasmejao, a neko ostao zabezeknut, kao voditeljka na snimku.

Dnevna razmišljanja

Čitam blog jedne mlade osobe pod pseudonimom Rada72 i prosto upijam svaku reč, na izgled konfuznog, na brzinu nabacanog, bez rada misli, jednog odličnog teksta. Njen tekst se zove “Noćna razmišljanja”, i sam naslov toliko govori o tome u kakvom se psihičkom stanju naša Rada nalazi, pa sam ja ovaj moj tekst nazvao “Dnevna razmišljanja”

Noć je mračna, mistična, preteća… ko zna šta se krije u tami… ne vidimo opasnost, ko vreba da nam naudi, a svaki šušanj postaje gromoglasni urlik u našim mislima terajući nas da se skvrčimo od straha… noćna razmišljanja nikako ne mogu biti ugodna, zar ne…

Opet, dan je kad smo u svom elementu… ništa nas ne može iznenaditi… misli su nam bistre i britke, svesni smo svega i samouvereni… moj tekst sam tako i nazvao, nadajući se da će i Rada napisati jednom tekst sa istim naslovom, što znači da je izašla iz mraka svojih briga i problema koje je tište.

A izaćiće… znam sigurno, jer vidim po njoj, po njenom pisanju da se nije predala već da samo čeka da se ta noć razblaži i da svetlo počne da se pomalja. Izaćiće, siguran sam, jer sam pre dva – tri meseca i ja bio u sličnoj situaciji, i osećao sam se veoma slično.

“Bila sam danima depresivna, sada je nastupila faza zvana neuroza, iliti iritabilnost kako je psihijatri stručno zovu. Kako da budem mirna, kako da ćutim kada mi sve smeta?” – kaže Rada u svom tekstu. Obradovao sam se ovoj rečenici, jer je to znak da nam se naša Rada vraća onakva kakva je zaista, kakvu je svi volimo i razumemo.  Znam da Rada čita i blogove kao što je recimo Mind Readings i tekstove o Depresiji, čitam ih i ja, dosadilo mi je filozofiranje nadri filozofa, ljudi od jedne knjige kako pametuju, opet mi treba nešto čvrsto i ozbiljno za šta bih se uhvatio ovih dana potpune apatije.

“Želim da budem jaka. Drugačije ne smem i ne mogu.” – veli Rada u jednom svom drugom tekstu. Tada sam napisao kao komentar; “Rado… ne daj samo da te zavaravaju izveštačenim frazama, citatima koje ni sami ne razumeju i savetima bez iskustva… “

Na prvi tekst nisam ostavio komentar… bilo bi suvišno, bilo šta reči. Ovo je odgovor onima koji su pomislili, – pa što to nisi rekao na njenom blogu, šta nas zamaraš da čitamo to ovde.

Čitam knjigu Umeće življenja od Eriha Froma… posle one strašne bolesti koja me je ophrvala za Novu Godinu, a koju sam dovukao kući iz Mauritanije, izgleda da sam se tek sada počeo oporavljati. Nikada mi nije bilo gore nego danas, a zašto, bio sam samoživ, patio sam za prošlim danim i nisam video sadašnjost.

Ustvari trgla me je naša Breskvica svojim komentarom na prošli tekst; “Hajde Alex glavu gore...“. Kao da je rekla; “Ma daj šta se prenemažeš, gde je onaj stari Aleks koji je svima bio uzor kao vedar i optimističan čovek.” I u pravu je, to mlado biće je mene starkelju naučilo u dve reči smislu života…

Primer…

Umrla mi je majka i žena u kratkom periodu… ali ostala su deca i unuka…

Izgibio sam najboljeg druga… ali upoznao sam druge ljude koji me vole i cene…

Ostao sam bez posla… ali ostao sam zdrav, imam kuću, struju, vodu, 10 prstiju i baštu…

Danas će mi isključiti ADSL možda jel nisam platio račun… ali to će mi dati više vremena za druge aktivnosti umesto da satima sedim kraj kompjutera…

Bože, kako su se rascvetale ruže u mom vrtu, ja slep kraj očiju to ni ne primećujem… kako su mi kćerke postale lepotice… ja umrtvljen u svojem očaju za prošlim vremenima to ni ne opažam…

Baš sam sada svašta napisao, i šta sam hteo i šta nisam, a za Radu jedna pesmica iz Rusije, pogledaj samo kako su vedre ove devojčice, pune ljubavi prema životu i u njihovom prisustvu sve zrači pozitivno.

I da Rado, nisi sama, imaš nas koji te razumemo i koji i dalje čitamo tvoje tekstove…

Moja generacija

Kao kroz maglu se sećam gde stojim sa svojim starijim sinom kume koja me je krstila, u Resavici i gledamo u nepreglednu kolonu vojnika JNA koja je grabila uz Homoljske planine prema Pasuljarskim Livadama. Ja malen, oko 5-6 godina, moj kumić oko 9, gledamo i divimo se i ja mu kažem…

-Prvo ćeš ti Pedo u vojsku, pa Neša, pa onda ja – ponosno sam zamišljao te dane da se i ja vozim kamionom sa drugovima u sivomaslinastoj uniformi. Bilo je to 1966 godine, sada kad napišem, kao da sam rekao u Starom Rimu ili Antičkoj Grčkoj.

Odselio sam se iz Resavice pa odrastao prvo u Zemunu pa u Beogradu. Odgajan sam da smo svi jednaki, da smo svi braća i da volimo jedne druge. I zaista svuda se to pokazivalo, od škole, doma zdravlja, letovanja, radnih akcija… svi smo bili zaista jednaki i zaista bezbrižni.

Armiju sam odslužio 1982 u Prištini, u plavoj uniformi Jugoslovenske Avijacije, ali na stanici u Kosovom Polju ja sam prvi put video u svojoj zemlju kordone ljudi sa šmajserima, istim onim kojim je Bata Živojinović pobio na milione Nemaca u svojim ratnim filmovima. Bio sam šokiran… bilo je to kao pukotina na glatkoj površini leda mog obrazovanja i vaspitanja…

Posle 15 meseci sam se vratio kući, sa prvim pričama iz sveta odraslih i govorio svojoj majci kako sada razumem njene suze kada je čula da sam dobio prekomandu u Prištinu. Oženio sam se i umesto da u miru odgajam svoju decu, da primenim znanje koje sam stekao u školi i da sa unucima dočekam starost, mene je zahvatilo ludilo nacionilazma, mržnje, podeljenosti… sve ono što sam mislio da ni ne postoji već se to dešavalo ko zna kada i o čemu sam samo čitao u knjigama Remarka i Kirsta.

Evo sada krckam 50 i neku i situacija se malo popravila i Srbija, sada sama i mala i siromašna, pokušava da se vrati na neki kolosek normalnih zemalja. Ona stravična mržnja prema svemu i svačemu, od Slovenaca i drugih stanovnika bivših republika, do pedera i lezbejki, cigana i jevreja… polako je počela da se urušava u samu sebe i više nema te podrške u narodu, televiziji i novinama.

Ja se nisam promenio, niti mogu… moje vaspitanje da cenim sve različitosti kod ljudi, da ću pre gladovati nego ukrasti, da ću se radije skloniti nego opsovati, zaštiti nego šutnuti… to je još uvek u meni… i sada kada moram da budem kapitalistički orjentisan (premda to nije istina da je u kapitalizmu tako)… kada mi se sugeriše da budem surov i beskompromisan… ja jednostavno ne mogu…

Možda u očima moje dece izgledam kao slabić, kao neko ko se eto nije obogatio jer je suviše “ponosan” da uradi nešto što su svi radili, zidali firme, palate i carstva… a ja eto običan proleter, samo 10 prstiju i malo mozga u glavi… ništa im nisam pružio na tacni, dao sam im samo život i šansu da se sami izbore za mesto u njemu…

Zašto sve ovo pišem… pa opet kad moja drugarica Duda kaže “Izdrži genracijo“… ja kažem izdržaću, ali ne ide, ne mogu da se promenim i prilagodim ovim novim vremenima… mladi vi morate da živite ovaj novi život, vi ga razumete bolje od mene… nemojte me osuđivati… vaspitan sam u jednom vremenu i greškom se našao u sasvim drugom… stranom, teškom i neshvatljivom…

Molim vas samo – nemojte me osuđivati što se nisam promenio…

Oljska gora

Dok su svi spavali on je sam sedeo na Maslinskoj Gori i molio se svome Ocu…

Znao je da će uskoro vojnici doći po njega i da će ga ubiti. Znao je da nema krivice… jedina njegova krivica je bila ta… što je govorio istinu. Time se zamerio moćnima… Ustvari nisu to bili moćnici, bili su to samo sitne ulizice koje su se plašile za svoj položaj, svoje bogatstvo i ugled… ili bolje reći strah kod drugih ljudi. I znao je da ga strahovito mrze i da hoće njegovu glavu po svaku cenu…

Znao je da neće proći ni 24 sata i da će biti mrtav… sve je to znao i zato je poslednji put pozvao Boga u molitvama pitajući da li mu je zaista određena takva sudbina.

Nije se plašio smrti… bio je jači od nje… čega se ne plašiš to više nema moć da te ponizi. Možda je očekivao da će biti brza, snažan zamah mačem i odrubljena glava… ili koplje koje prolazi kroz samo srce… ali, nije ni mogao da pretpostavi mučenje, krunu od trnja, bičevanje i laganu smrt raspet desetak metara iznad zemlje…

Imao je vremena da pobegne… da izbegne smrt… pa i mučenje… mogao je te noći da nestane i da više niko ne čuje za njega. Da promeni ime, nađe ženu i počne život domaćina, zanatlije… imao je zanat drvodeljski u rukama…

Pitao je Oca svog šta da radi, šta je volja njegova… i dobio je odgovor… nije morao da posluša, mogao je da ode, da ostavi sve prijatelje i počne sve ispočetka…

Ali da je pobegao, ostao bi upamćen kao jedan običan pripovedač… šarlatan kako bi neki rekli… i bio bi zaboravljen za desetak dana… ko bi ga se još sećao. Da li je sujetan, željan slave, da ga ljudi pominju… pa naravno da ne… njegovo je bilo da ispuni svoju misiju… kako… to je znao samo onaj sa kojim je tog trenutka razgovarao.

Sedeo je sam na Maslinskoj Gori, predosećajući strašnu nevolju koja se približava, i odlučio je da ostane… da ne okrene leđa i spasi se pogroma…

Razmišljam tako šta bih ja uradio na njegovom mestu… razmišljam i prosto mi odgovor ne dolazi… sedeći… sam… u noći…. na Maslinskoj Gori….

Mojoj blog prijateljici

Draga moja prijateljice,

Evo pišem ovaj blog kao neko pismo nekom prijatelju u daljini, nekom dragom drugu sa kojim sam se družio godinama, koji je zajedno sa mnom tugovao i veselio se, i onako sa daljine savetovao pa i kudio… zašto ne!

Sećaš se, naše druženje je počelo davno, skoro 4-5 godina, polako, stidljivo, uvukao sam se u vaše društvo, već izgrađenu blog zajednicu…  upoznavši predivne ljude, čije sam priče čitao i koje sam polako prihvatao kao prijatelje… iako se nikada nismo videli, niti upoznali… postajali ste nekako moji, prisni, poznati…

“Prijatelju moj, kako je duga i strašna ova noć, zar ti to ne osećaš… kako teško ulazi u nas i gnjezdi se u nama…”

Naravno prvo sam se družio sa Zelenom, jednom divnom osobom koja je umela da napiše takve priče da se čovek i nasmeje i zaplače, a koja takođe često nije imala “dlaku na jeziku”. Na žalost, danas i ona slabo piše, posvetila se horoskopu, njenoj velikoj ljubavi i hobiju. Neka, neka radi barem ono što voli.

Ponekad pogledam neki svoj stari tekst, komentarisali smo više, valjda smo više i imali vremena, Bilo je tu Arči sa svojim pričama i predivnim fotografijama; pa Perlica, mistične priče jedne divne dame; Veca sa svojim pesmama; naša mezimica Breskvica; Afrodita sa svojim fotografijama; Pa Exxx… mnogo komentara ispod tekstova, čitali smo se i razumeli se…

Mnogo od njih više ni ne pišu, a od “stare garde” si ostala samo ti, premda i ti sve ređe i pišeš i objavljuješ tekstove… ali, zar nisam i ja takav… tako da tih 4-5 godina blogovanja mi je jedan period života kada sam zaista našao prijatelje na ovim stranicama.

“Ja sam naučen da budem sam, Moje su reči naučene da ih niko ne sluša… da lutaju preko stolova kao zaboravljena obećanja…”

Dobro, ima i danas mladih koji pišu sjajne tekstove, Tanja recimo, ili Negoslava… ali ja sam se promenio, nisam više onaj iz našeg vremena… na žalost.

Eto tako slušam ovog Radeta Šerbedžiju, pa i on priča o prijateljstvu… i setim se tebe… draga moja prijateljice… Dudo.

“Ti si u zabludi dragi moj ako misliš da ljudi vode računa o nama, dobro je da saznaš sve…”

Lykke foreligger noen ganger

Kada idete ulicom, ili svratite u komšiluk, na roditeljski sastanak, u prodavnicu, poštu… budite iskreni… kada ste poslednji put videli da se neko smeje, da je veseo, da mu je puno srce, da ne zna šta bi od sreće… izljubio bi čitav svet….

Ne mislim na zaljubljene ili one skrenute umom, mislim na normalan srpski narod koji živi u našem komšiluku.

Juće sam sreo svog komšiju, kuća preko puta, čovek sija od sreće, a osmeh preko celog lica… šta je bilo komšija, šta ima novo… pitam!

Njemu je žena umrla pre 5-6 godina i čovek je šećeraš, malo, malo padne u neku komu… kćerku je udao, ali proglasili je “hmmmm”, premda znamo devojku, nema veće čednosti da se zna… umalo da se razvede… posla nema, sin radi tu i tamo, nema para… sin se oženio i imaju dečaka, moje devojčice su ga obožavale… počeli su da zidaju kuću preko puta moje, ali osim crvenih cigala, dalje se nije stiglo.

Naime dok sam ja bio u Mauritaniji, njegov sin i snaja su se razveli. Ne, nije bila u pitanju svađa ili bilo tako nešto slično. Naime ona je sklopila fiktivni brak sa jednim Norvežaninom da bi posle dve godine dobila državljanstvo i radnu dozvolu. Plan je da se posle dve godine ponovo venča za sadašnjeg muža i da svi zajedno pređu u Norvešku da žive. Naravno, ova usluga Norvežanina ih je debelo koštala, ali tako to funkcioniše.

Tog dana on je čekao da se oni vrate sa aerodroma za uskršnje i prvomajske praznike. Takođe došla mu je i kćerka sa dvoje predivne dece… komšija ne može da iščeka da ih vidi sve na okupu…

Ja mu čestitam… poželim sve najbolje i izrazim da su vrlo hrabri kad su se odlučili na takav korak.

Pita me… komšija… pa ima li neke radosti u ovoj zemlji… ima li nešto što mogu svojim unucima da pružim…

Kaže idem i ja sa njima posle prvog maja i ostaću tamo nekoliko meseci…

Šta ćeš kad se sve završi?

Kad stignem na granicu okrenuću se nazad i tako sočno pljunuti i više nikada neću pomisliti na proteklih 50 godina života ovde…

Nisam mislio na to… a kuća….

Neka im je… neka je uzmu, važniji mi je ovaj osmeh na licu, ova deca što trčkaraju oko mene,  nego sve kuće ovoga sveta…

Srećno komšija…

Imam ja još komšija, oni ne odlaze nikuda.

U kući u šreg su izbeglice iz Glamoča, svi su se zaposlili u Gradskoj čistoći, on je prvo vozio kamion, a sada je brigadir jedne smene…

U kući pored mene su izbeglice iz Knina, on je ostao tamo, a ona radi u GSB-u kao kontrolor.

Sa leve strane je izbeglica sa Kosova, on je komunalni policajac a ona radi na birou za zapošljavanje…

…a ona radi na birou za zapošljavanje…

Zaštićeno: Eto… došlo mi…

Članak je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo unesite je:

Lozinka: