Krst

Slušam svog sveštenika kako sa oltara drži propoved… govori jednu lepu priču o ovozemaljskom i zagrobnom životu…

Svako tokom života nosi svoj krst, kao što je Isus nosio svoj dok je hodao ka brdu Golgota. Nekome je taj krst veći, nekome manji, ali definitivno svako ima neki krst koji mora nositi tokom svog života. Krst je naravno metafora za sve one probleme, nedaće u muke koje smo proživeli na zemlji.

„Kažu da kad su duše jednom dospele na nebo, svaka je uzela svoj krst i ponela ga prema Raju. Tamo ih je čekao sveti Petar koji bi im otključao rajska vrata. Krstovi su bili veliki, teški i duše su ih sa mukom nosile… tada su se neki dosetili, skratiće svoj krst, isečiće deo, poneti ostatak i tako „prevariti“ svetog Petra na ulazu u Raj. A kad su stigli pred vrata raja, dočekala ih je velika, duboka provalija sa rekom užarene lave koja je tekla u dubini. Tada im je sveti Petar rekao da svako položi svoj krst na stranice provalije i tako pređe i prođe kroz Rajska vrata. Svi su tako i učinili, osim onih koji su skratili svoj krst. Oni nisu mogli da dosegnu do druge ivice provalije i ostali su da stoje pred vratima Raja…“

Priča je lepa i ukazuje nam da smo mi ljudi skloni prećicama u životu. Brzom bogaćenju, uspehu bez truda, rukovođenju bez znanja, pametovanju bez smisla, ljubavlju sa srcem od leda… ali na kraju, kada se podvuće crta, ne može se prevariti niko jer sve je utisnuto u naše duše, i naš krst i naša ljubav.

Da li svako od nas nosi svoj krst sa lakoćom, radošći u ljubavlju. Jer radovanje problemima može izgledati suludo, ali oni su tu da nas naprave boljim ljudima, boljim osobama, boljim dušama. Problemi počinju od samog rođenja i ne završavaju se do naše smrti. Svakog minuta čovek se suočava i bori sa nekim problemom. Ko to shvati, prihvatiće svoj krst sa radošću.

Ali da ne bih zvučao kao moj sveštenik, pitam se da li i mi sami bespotrebno povećavamo svoj krst? Da li i mi sami dodatno otežavamo krst koji nosimo na našim leđima nečim potpuno nepotrebnim i nekorisnim. Recimo ko nema auto, taj ima mnogo manje brige oko održavanja, goriva, kazni, pa čak i opasnosti da bude povređen ili smrtno strada u nekoj nesreći, od  onoga ko ima auto. Ako se auto pokvari, krivo nam je, histerišemo, muka jer ga moramo popravljati, itd… dok onaj koji pešaći ni ne razmišlja o tim problemima. A opet svi mi kupujemo automobil, jer nam „treba“. I ne samo automobil, već i druge stvari koje nam, kad bolje razmislimo uopšte ni ne trebaju, a koje nam samo oduzimaju vreme i opterećuju naš krst nepotrebnim teretom.

Da ne pominjem, opet, porodicu, muža, ženu, decu… ko ih nema nema ni problema… ko ih ima odmah je natovario golemi krst na svoja leđa… pa svi opet težimo da imamo porodicu i decu i kuću i da imamo što više.

Evo i ja recimo, da nemam kompjuter i da nisam hteo da imam što više tekstova na Blogu, ne bih ni sreo neke osobe, koje su me kasnije strašno povredile i tako bacile u senku druge divne pisce, blogere, mislioce i isterale na prvi plan samo sujetu i zlobu. Ali, sam sam tražio i sam sam opteretio svoj krst… niko me nije na to terao… kako kaže Sanja Doležal, „čim si izašao u javnost, ti si deo sebe dao drugima i dopustio im da kažu o tebi sve šta misle, a nekada je to lepo, a nekada ružno“.

Zato, dajem savet sam sebi, ne seci svoj krst da bi bio lakši… ne ulapšavaj ono što je istina… ne pretvaraj se da si ono što nisi… jer na kraju ćeš samo sebi nauditi.

Sećanja – nekad i sad

Ništa nam ne vrede sva sećanja
ako ih ni sa kim ne podelimo 

Sećam se mali sam bio, jedva 6 godina sam imao. Mesto u kojemu sam živeo je bilo na obroncima velikih Homoljskih planina, živopisno, u prirodi, okruženo velikim šumama. Ljudi su bili prosti, neiskvareni, druželjubivi… radnici… rudari… znali su šta je muka, da život danas je tu, a sutra možda i ne izađeš iz jame. I živeli su, za danas, za svoje porodice, za sebe…

Ja mali a Sneško Belić ogroman... danas nema više snegova kao što je nekada bilo

Zime su bile jake, sa puno snega. Ja onako malen izgubio bih se u tim zimskim pejzažima. Nosić bi se smrzao, obrazi zarumeneli, dah bi se ledio ispred lica… ali boravak napolju je bio propraćen smehom i igrom. Bilo je puno dece, galama i vriska se čula na daleko… grudvanje,  sankanje, pravljenje Sneška Belića, sa sve očima od ugljena, šargarepom umesto nosa i nekim starim loncem na glavi. A kada bi smo se umorili, kod kuće nas je čekala topla supica i popodnevna dremka uz blagi osmeh majke.

Živeo sam u velikoj zgradi sa mnogo stanova. Ustvari tako mi se činilo, jer imao sam samo 6 godina i sve mi je izgledalo ogromno, i zgrada, i planina, i šuma, i saobraćani znak pored puta, i naš brkati komšija Sjajko što bi ponekad prošao pored mene i štipnuo me za obraz…

Na prvom spratu je živela jedna devojčica, moja vršnjakinja sa kojom sam se često igrao. Znam moj otac je cepao drva u podrumu zgrade, a mi smo ga gađali grudvama kroz maleni prozorčić… on se ljutio, a mi se kikotali zbog toga. Onda bi smo vukući noge kroz sneg pravili stazicu, a onaj drugi bi morao ići tom stazicom a da ne zgazi sa strane. Ako zgazi, tada bi smo ga oborili u sneg i kotrljali ga dok ne bi postao beo baš kao Sneško Belić. Sećam jednom je ta mala pravila neke skulpture od snega, a ja sam hteo da zagrabim lopatom sneg i da prospem na nju.

Deca su više vremena provodila napolju, nije bilo ni televizije, a kamoli kompjutera i igrica.

Onako mali, zahvatio sam sneg i podigao lopatu više njene glave. Okrenuo sam lopatu spreman da se zakikoćem na njenu reakciju. Ali sneg se zalepio i nije hteo da spadne. Malo sam protresao, ali sva ta težina je prevagnula i lopata, sa sve snegom, udari moju drugaricu po sred glave. Što od iznenađenja, što od bola, ona vrisnu koliko je grlo nosi i poče da plače. Tako sam se uplašio da sam bacio lopatu i otrčao u stan i sakrio se pod krevet. Uskoro je došla njena baka, i jedva su me ona i moja majka izmolili da izađem ispod kreveta, a onda i da se izvinim zbog mog nedela. Naravno, niko nije bio povređen, ali meni se sve ovo dobro urezalo u pamćenje.

Jednom je njena majka otišla na pijacu, ili prodavnicu, zaboravio sam, pa je ostavila nju i još nas dvoje troje da se igramo zaključani u stanu. Ali mi vragolani, hteli smo napolje, a nismo imali strpljenja da čekamo da se majka vrati.

Zime su bile pravo veselje za decu... sankanje... grudvanje... bezbrižnost

Odlučili smo da skočimo sa terase, jer deca se igraju napolju a ne u malenim rudarskim stanovima. I skočili bi mi da sa nama nije bio mali Perica, koji nije mogao da skoči jer je bio sitan i slabašan. Kako smo ga svi „mrzeli“ jer zbog njega ne možemo da izvedemo našu avanturu, ali nismo ni hteli da ostavimo Pericu samog. Ovome je bilo jako krivo pa je počeo da plače, i mahinalno krenuo kući… i gle čuda, vrata nisu ni bila zaključana. Momentalno smo izleteli napolje, a suze i „gnev“ su nestale, i igrali smo se dok njena majka nije došla sa pijace i svima nam dala po jednu jabuku, zato što smo bili dobri.

Resavica, mala rečica koja protiče kroz mesto, kad je jaka zima se zaledi, pa bude i sličuganja.

Već sledeće godine moja sestra je trebalo da krene u srednju školu, a ja u osnovnu i moji roditelji su se našli na muci. U našem mestu je bila samo osnovna škola, sestra je morala da putuje u Ćupriju na školovanje, a i mene nije čekala neka budućnost, osim da budem rudar jednog dana. I tako, moj otac i majka ostaviše i stan i posao i zapitiše se za Beograd, tačnije Zemun, gde smo bili dugo vremena podstanari, otac je morao da promeni zanimanje a majka da završi večernju školu i da se zaposli kao kafe kuvarica. Teško su se mučili, ali su uspeli u svojoj nameri da nas izvedu na put. Moja sestra je završila kao medicinska sestra, a ja kao vazduhoplovni tehničar. Iza njih je ostalo 8-moro unučadi i sada već četvrto praunuče je na putu.

Letos su već i otac i majka bili na Nebu, a ja sam potrpao svoju suprugu i nešto dece (jer svi ne možemo da stanemo), pa smo se zaputili u mesto gde sam proveo svoje detinjstvo. Usput sam im pričao o dogodovštinama koje sam imao dok sam bio mali. Mesto se nekako smanjilo, sve ono što je bilo ogromno, sada je izgledalo malo, kao da je pravljenjo od Lego kockica. Ipak, svega sam se sećao kao da je juče bilo.

Ja ispred svoje stare zgrade posle 45 godina.

Moja najmlađa kćerka ponekad ima alergijsko gušenje pa treba da popije lek da bi joj napad prošao. Pitao sam je da li je ponela lek, a ona reče da je zaboravila. Potražili smo apoteku da kupimo, jer bilo je leto i plašio sam se da joj ne krene alergija zbog šume i polena. U obližnjoj apoteci nismo zatekli nikoga. Police su bile prazne a kutije su bile razbacane po podu. Pozvao sam. Iza vrata magacina se pojavi jedna žena. Izvinila se jer apoteka još ne radi, u pripremi je, otvara se u ponedeljak. Pita odakle smo, jer se u ovom malom mestu svi poznaju. Ja rekoh da sam ovde rođen, i krenuo u školu… i malo po malo… kroz razgovor… uspostavilo se da je ta žena moja drugarica iz detinjstva. Kako smo bili iznenađeni i ja i ona. I ona se sećala svakog detalja naših ludorija, a jedno drugo smo nadopunjavali u sećanjima. I ona je otišla iz ovog malog mesta, završila škole, radila u nekom gradu, a onda, kada su joj deca porasla, je odlučila da se vrati i otvori apoteku u mestu svog rođenja.

Kako sam bio srećan i uzbuđen, posle 45 godina da se opet sretnemo u Resavici, u malom rudarkom mestu na obroncima Homoljskih planina.

- – -

Tunis i Srbija

Znate li kako je počelo Arapsko proleće u muslimanskim zemljama?

Ne, ne, ne, nije svetska zavera… nisu ga ni Amerikanci izazvali… CIA, BIA… ništa od toga….

Jedan mladić je prodavao neku hranu da sakupi novac jer u porodici mu niko ne radi. Političari su gledali samo sebe i krali besomučno, narod je sve trpeo i verovao u bajke koje su mu servirali. Da bi održali red političari su pored hodža (popova njihovih), kvazi-akademaca, policije, vojske… uveli i neku komunalnu policiju koja je proganjala ljude bez ikakvih prava, osim da plaćaju poreze i takse. Tako su ovi komunalci, jednog dana oterali sa ulice i ovog mladića, a njemu je bio pun kufer svega… polio se benzinom i zapalio… i tada je krenuo bes naroda zbrisavši predsednika Tunisa, a uskoro i Egipta, Libije…

Sve to je zabeležila i kamera…

Evo pogledajte

Uh, izvine, slučajno sam pomešao snimke…

Nova Godina… moje filozofiranje

Prođe još jedna godina. Što se više godina nižu u mojoj krštenici, to brže vreme prolazi i samo što smo raskitili jelku, evo opet je već vreme da je okitimo. Ustvari, ja to više ne radim, to su sada deca preuzela na sebe. Jelku kitimo od Božića do Božića, tj od Božića koji slave većina hrišćana u svetu do Božića koji slavi Srpska, Ruska i još nekoliko pravoslavnih Crkava. Ali, dobro je što ih ima dva, jer radost i veselje se tako produžava na skoro dve nedelje. Ko negira jedan Božić na uštrb drugog, taj je veoma hendikepirana osoba.

Iako vreme brzo proleti, kad se mislima vratim u nazad, vidim da je ova 2011 donela nekih promena i lepih i ružnih, (uostalom kao i svaka godina do sada). Većinu ružnih ću nadam se brzo zaboraviti, neke ipak neću moći nikada, a zaboraviću i lepe ali nadam se u manjoj meri. Ove godine su me napustile mnoge drage osobe, otišle su na onaj drugi, lepši svet, gde ih već čekaju neki davno preminuli rođaci i prijatelji. Moja majka je umrla, pa moj sveštenik i moj verni drug, moj pas.

Sestra mog prijatelja u Maroku, vrlo velika i vesela porodica, pisaću još o tome...

Ove tri smrti su me mnogo pogodile i dan danas mi poteraju suze u oči kad se setim nekim momanata provedenih sa njima. Čudno je kako me je smrt mog psa više pogodila nego recimo smrt nekog daljeg rođaka. Čovek je čudan stvor…

Mislio sam da ću 2011 stati na svoje noge, što se tiče finansija. Ali „čovek snuje Bog određuje“, pa ništa od tog plana. Taj zadatak prebacujem na ovu sledeću godinu koja dolazi. To na svoje noge mislio sam da krenem sa svojim poslom u Maroku, pa sam čak i putovao tamo, svašta lepo doživeo i sreo neke stare prijatelje. Upoznao sam i neke nove, pa očekujte tekstove sa temom „Maroko“ . Putovao sam u još neka mesta, lepa interesantna, pa ću i to podeliti sa vama. I projekat Maroko prebacujem na sledeću godinu, jer ekonomska kriza me je omela da krenem sa tim u ovoj.

Što se tiče finansijske strane, ova godina je bila katastrofalna. Ne, ne kukam i jadikujem, samo kažem… sin mi je ostao bez posla, kćerka takođe, moj biznis slabo ide… faktički niko trenutno ne radi u kući, od nas 8-moro. Znači dogodine ne može biti gore, može samo bolje . Slušam kako kriza kosi po Americi i Evropi. Ljudi izvršavaju samoubistva kad ostanu bez posla. Pa i kod nas. Čitave porodice skaču sa terase da prekrate sebi „muke“ koje nosi ovo vreme. Postali smo suviše mekani. Postali smo suviše neoprezni. Postali smo kilavi da se nosimo sa životom i nedaćama koje on nosi. Kao onaj u onoj priči;

„Čovek na poljani sa divnim pogledom na dolinu i reku koja protiče njome. Nad njim plavo nebo i sjaj sunca koje ga greje. Jednog dana pronađe šišarku i seme u njoj. Posadi ga da bi imao hlad kad drvo poraste. I drvo izraste u veliko, razgranato i lepo. Vide ovaj čovek da je to lepo, pa stade da ga neguje da se slučajno ne razboli i ugine. Ali drvo je bilo jedno i čovek pomisli kako bi bilo dobro da ima mnogo tako lepog drveća. Posadio je mnoštvo šišarki i velika šuma je ubrzo izrasla. Čovek je bio zadovoljan. Ali od tolike šume on više nije video lepu dolinu, plavo nebo i reku koja protiče. Drveće je počelo da stari i umire, da oboleva i pada. Mnogo vremena i truda je čovek trošio da neguje svoje drveće i održu šumu lepom i zelenom. Radio mnogo, stalno bio umoran i nervozan. Na kraju, jednog dana udari grom u jedno drvo, zapali ga i cela šuma izgore. Čovek je bio očajan. Zašto… krivio je Boga, đavola… gde je pogrešio… i na kraju nije mogao da izdrži i umro je od tuge. A na poljani posle požara se opet pojavio divan pogled na dolinu, reku i plavo nebo, i sunce koje je grejalo…“

Eh, da li smo i mi takvi. Skupljamo materijalna blaga samo da imamo što više, bez potrebe i prave radosti. Služimo tom blagu, čuvamo ga i negujemo, i nerviramo se ako nešto krene loše. Nemamo više vremena da se radujemo onome čemu smo se radovali kad nam je duša bila mlada i čista i nevina.

Dve moje kćerke, ja i moja prijateljica Tereza, kineskinja koja radi na zidanju novog mosta u Borči

Sećam se kad sam bio mali, velika sreća je kad bih ponekad pojeo sladoled. Slatkiši su bili hleb natopljen vodom i umočen u šećer. Doručak mast i hleb i aleva paprika. Mesa je bilo za ručak samo nedeljom, i to ne baš svake nedelje. Danas gledam moju kuću, dva sprata, 8 soba, tri kupatila, auto, televizori, kompjuteri, kreveti i ormari svuda… kao neki hotel. I onda ostanem bez posla ili mi biznis ne ide kako sam zamislio. I šta, treba da padnem u očaj, da kunem Boga i druge ljude… a ne, prijatelji dragi… nećete od mene to čuti.

Nedostaju mi čestitke. Nekada bi smo se sakupljali za stolom, skuvali kaficu i razmišljali kome, kada i šta da čestitamo. Kupili bi određen broj čestitki za sve prijatelje i rođake tog vremena. Obilazak tezgi na pijacama je bio događaj za sebe, od silnog šareniša se mogao izgubiti ceo dan dok ne izaberemo ono što želimo.  Moralo se paziti da nekom pravoslavnom čestitamo Novu Godinu i Božić, nekom katoliku Božić i Novu Godinu, a neko ko je bio u partiji (komunista) samo Novu Godinu. Nekada bi smo se i smejali nekom našem rođaku koji je strogo držao do tih podela. Danas više nije tako, osim što nema više komunista,  nema više ni čestitki, išćekivanja poštara, radost otvaranja pisma… danas samo pošaljemo SMS, ili pustimo poruku na Fejs, a poneko čak pozove i telefonom. Više ljudi mi čistita Novu Godinu a da ih uopšte ni ne poznajem, nego što mi čestitaju moji rođaci. Baš mi nedostaju čestitke… a neke od njih su bile prava mala remek dela, predivni crteži, slike i aranžmani…

U gostima kod prijatelja, veselimo se novom članu zajedničke porodice

Nova Godina će mi doneti jedan  veoma drag, lep, radostan… ili već kako da ga nazovem… poklon. To je već u najavi. Postaću deda, sada je već sigurno, kako kaže moja drugarica Duda: „Ovu vest nisam smela da kažem ranije. Svi znate zašto  sam ćutala do sada.“ Znači, i u Novoj Godini red sreće, red tuge.

Dragi prijatelji, želim vam svima red sreće i red tuge u Novoj Godini, s tim da onaj red sreće ipak bude deblji od ovog drugog… i setite se svojih rođaka, prijatelja i komšija… možda je neko usamljen na današnji dan.

Stara i dečko

Pre neku godinu, putovao sam kroz Belgiju i naišao na grad Lijež. Bilo je oko podneva i mesto je bilo pusto. Sva mesta u Zapadnoj Evropi su uglavnom pusta; noćni život uglavnom ne postoji, prodavnice su zatvorene a ljudi rade ili su u kućama. Jednom nedeljno je pazarni dan kad gradovi ožive, napune se ljudima i sve počne da blista svojim punim sjajem. Vikendom ljudi sa svojim porodicama odlaze u prirodu i relaksiraju se. I tako život teče u tim prelepim, čistim, sređenim gradovima… osim u nekoliko turističkih mesta kao što je Beč, Pariz, Keln, Berlin… gde se živi 7/24.

Tako sam i ja stao u Liježu i posmatrao divnu arhitekturu, nesmetano i ležerno. Pažnju mi je privukao jedan par koji je čas se  držeći za ruke, čas zagrljeni, ljubakajući se i pipkajući, prošao pored mene. Ništa neobično, pa u Beogradu samo što se ne valjaju po travi u sred bela dana… da gospođa koje je držala pod ruku dečka nije imala nekih 55 godina, dok je on bio mladić od najviše 25. Ona je bila belkinja, plave kratke kose, uteguta u firmiranu odeću i zategnutog lica nekom intervencijom plastičnog hirurga. Mladić je bio izrazito crn, očigleno doseljenik iz neke Afričke zemlje, i očigledno zadovoljan.

„Verovatno je žigolo“ – pomislih i čim su zamakli za ugao, prestao sam da mislim o tom neobičnom paru.

Interesantno je da se i meni tako nešto dogodilo sa mojih 19 godina, kada sam počinjao život muškarca u jednom velegradu.

Bio sam sa svojim društvom u hotelu Union, nas 4-tvoro za stolom, mladi, veseli, nasmejani, bezbrižni… pevao je Zvonko Bogdan, mi pijuckali neko vino i uživali u muškim razgovorima. Ma, nešto mi je stalno smetalo… neki pogled sa susednog stola me je non-stop fiksirao. Pogledao sam. Dve starije gospođe od nekih 50-60 godina su sedele same za stolom, a jedna od njih kad uhvati moj pogled, mi blago namignu i zamahnu glavom da dođem da sednem za njihov sto. Zabezeknuo sam se, ali sam lagano odmahnuo glavom i odvratio pogled i nastavio da se šalim sa svojim drugarima. Posle nekoliko minuta, ponovo sam pogledao u pravcu tih „dama“ i videh da tu sedi neki dečko mojih godina u živom razgovoru.

Znam da razlika u godinama između muškarca i žene obično ide u korist muškog pola i to neznatno, možda par godina, tamo-vamo. Naročito ako je u pitanju brak, jer razmišlja se o deci a vršnjaci se najbolje razumeju… ne postoji tkz. sukob generacija.

Ne bih ni razmišljao o ovoj temi da nisam pročitao jedan blog pre neki dan. Zainteresovalo me je šta to tera starije žene da se udaju za znatno mlađe muškarce. Da li je u pitanju ljubav!? Da li je u pitanju sujeta, nesigurnost, pakost… Zašto te žene ne nađu svog parnjaka, pa mnogo zajedničkog postoji između dvoje sličnih godina, nego kada je razlika 10-15 godina u korist žene. Da li je u pitanju seksualna nazasitost… ili, kao kad matore keše šetaju mlade sponzoruše, samo da bi bili viđeni i izlečili neke svoje komplekse, tako se i ove vremešne dame hvale svojim mladim muževima, pokazuju ih u javnosti, grle i ljube i vešaju se o njih kao ukrasi na božićno drvce. Baš kao matora Belgijanka sa početka ove priče.

A šta je u glavama takvih muškaraca… novac… nesigurnost… edipov kompleks… nikada mi potpuno neće biti jasno.