Početak > Život > Trilogija prošlosti (četvrti deo)

Trilogija prošlosti (četvrti deo)

10. januara 2014. Ostavite komentar Go to comments

Pošto sam izgubio sve poslovne kontakte; telefon mi je bio isključen, pristup internetu nisam imao a para za mobilni nije bilo; morao sam naći način kako da obnovim kontakte. Pošto se ja nisam nikome od rodbine javljao, zbog nemogućnosti da to uradim, oni su zaboga odmah zaključili da sam „nevaspitan“ i neću da se javljam i zašto bi oni mene zvali. Naravno, niko ne pomišlja da mi nije dobro, da sam u krizi, ili da sam umro. Vrlo egoističan stav porodice, ali to je baš ono otuđenje o kojemu sam govorio. Isto i sa „prijateljima“, niko da me pozove i okrene broj. Izlaz sam našao slučajno kad sam otišao u Biro za zapošljavanje i video da tamo postoje terminali sa pristupom internetu.

tikvice

Blažene tikvice iz moje bašte.

Kako sam dolazio do novca. Pa tako što sam razredio dvorište i svo staro gvožde prodao sakupljačima sirovina. Takođe i neke neispravne uređaje iz kuće sam prodao. Ne možete da zamislite koliko je veliko kad dobijete 1000 dinara i za te pare možete da kupite osnovne namirnice, brašno, so, ulje… Srećom bašta je dobro rodila pa smo stalno jeli voće i tikvice. Blažene tikvice, one su nas spasile gladovanja. Znam, neko će reći, „ala ovaj preteruje, pa ko gladuje u Srbiji?“. Ali eto ko gladuje, onaj tvoj komšija kojega ne viđaš više a ni ne zapitaš se gde je. Mene je i pored svega bilo sramota da priznam da smo gladni, ili da odem do obližnje prodavnice da uzmem na crtu. Svi smo radno sposobni, živimo u velikoj kući, nikada nismo imali nikakvih problema, sve obaveze smo izmirivali na vreme. Ali, eto bilo je dovoljno da ja padnem u krevet na tri meseca i da se sve raspadne. Pomoći ni od porodice ni od društva. Eto, to je suština. Dobar si dok rintaš i daješ, ali kad onemoćaš, tada si potpuno zaboravljen. Onda sam počeo da razmišljam da starost ide i takve situacije će se ponavljati iznova i iznova. Počeo sam da se jako plašim da ne ostanem na ulici, pa sam se malo informisao o toj situaciji u Beogradu. Beograd ima preko 100.000 dece beskućnika. Postoje čitave porodice koje su beskućnici. Žive po starim ciglanama, šahtama, lagumima i grobovima. Da i gobovima. Greju se u gradskom prevozu a jedu iz kontejnera. Pa jel to sudbina koja me čeka?

beskucnik

I u grobu je toplo kad zima zagudi… ili pozavidiće živi – mrtvima.

Trebalo mi je neka tri meseca da dođem do prve zarade. I kao što se pretpostavlja, kako sam ja krenuo s mrtve tačke, tako je krenulo i mojoj deci. Počele su da pristižu pare i mogli smo da kupimo hranu, ali komunalije su bile rak rana. Država je nemilosrdno mlela, svaka dva dana stižu neki računi, opomene, sudski pozivi… haos. Ja sam sve to bacao u fioku da ne bih razmišljao mnogo, jel bih poludeo. Ali uskoro se pojavio sudski izvršitelj na vratima. „Znaš, možeš ti da prodaš, ovaj kiosk ili nešto od tehnike“, kaže. „Ja sam došao sa Kosova i mučio sam se da bih preživeo, tako da i ti bi mogao da krečiš tuđe stanove, zašto ne“, savetovao me je golobradi mladić. Tako se meni moja država odužila, šalje mi uterivače dugova. Zanimao sam se. U svim javnim preduzećima rade izbeglice iz Bosne i Hrvatske, komunalni policajci i uterivači dugova su izbeglice sa Kosova. Sva javna preduzeća su zaposele izbeglice… to me je prenerazilo. Proizvodnja je nula, a kancelarijsku administraciju obavljaju uglavnom izbeglice. Naravno nisu oni ljudi krivi, oni su prošli golgotu i bore se za svoje mesto pod suncem, ali Srbija im je omogućila da dođu do radnog mesta. Opet kažem ne proizvodna, već administrativno – parazitska.

Ipak, moj moto je da ono što ne mogu da promenim time neću ni da se opterećujem.

srb-prosjaci

Ispred Beogradskih crkava… nisam još video ni jednog popa da je ubacio nešto u košaricu.

Posle ovoga došla su neka tri dečaka da mi iseku struju. Isekoše i odoše. Debeloguza žena iz Bratunca za šalterom mi reče da moram da platim 20.000 novi dug i 33.000 stari dug da bi uključili… sledeći molim… ne zadržavajte…

Ali kad imate cilj, tada nema prepreka da vas zadrže. Video sam u Nacionalnoj Službi za zapošljavanje da postoji mogućnost da dobijem subvenciju da pokrenem sopstveni posao. Da se zaposlim u nekoj firmi je bila misaona imenica, pa mi se ovo učinilo kao dobar put da dođem do keša, povratim telefon i kontakte i krenem napred. Prošao sam neke obuke i za jedan dan zakasnio da predam aplikaciju. Izgubio sam šansu da dobijem 160.000 dinara, ali uskoro stiže vest koja me je nasmejala. NSZ nema novaca da isplati one koji su prošli konkurs, koji su registrovali firme i čekaju taj novac za subvenciju. Šta da sam ja jedan od njih, pa ja bih skroz pukao.

Ali pojavila se nova šansa, grad Beograd je davao istu subvenciju… ali o tome bih u sledećm nastavku…

Advertisements
  1. 10. januara 2014. u 08:27

    Što reći? Potresno, strašno? nevjerojatno? Sve to, ali… Alex, netko tko je sve to mogao zapisati, i to ovako, da ne cmolji a da udara u pleksus – taj nije luzer! Ne poznajem srpsku današnju književnost, ali, je li itko napisao roman (i objavio) o (nama) današnjim siromasima, kojima je perspektiva „grijanje u javnom prijevozu“? Zašto to ne bi bio ti? Možda pišeš? Možda objavljuješ? Možda su ovi ulomci već dio neke cjeline koje se može zvati roman ili dokuroman ili kako god? Ako hoćeš, mogu te povezati sa svojim internetskim izdavačem, da vidiš što on kaže?
    Izdvajam: „Ali eto ko gladuje, onaj tvoj komšija kojega ne viđaš više a ni ne zapitaš se gde je.“ To trebamo pamtiti. I meni je slično kao tebi. Nismo došli do rezanja struje, imamo posao, ali tope se zadnje opcije, jer koliko god da zaradimo, rata kredita gotovo dvostruko je veća. A bankovni činovnik, kad sam pitala čeka li banka osam radnih ili osam bilo kakvih dana nakon datuma prispjeća, ponavljao je kao… ne kao papiga, papiga je toplokrvno biće, ne ni kao robot, robot može izvoditi razne funkcije koje oponašaju ljudske… ne, nego kao neki primitivni uređaj tipa fotokopirke: „Banka vam tolerira osam dana od prispjeća!!“
    „Ali, ja sam mislila da se broje samo radni dani, a sad su bili blagdani…“
    „Osam dana od prispjeća!“
    „Ja ne znam kako to ide, nismo nikad kasnili dalje od osmog dana, pa…“
    „Osam dana od prispjeća!“
    „A što ako se ne plati? Idemo u crnu knjigu? Ide ovrha?“ Bila sam sarkastična, a fotokopirni aparat to nije ni primijetio, ponavljao je „osam dana“ i gledao me svojim sitnimplavim očima iz kojih nije provirivao nikakav osjećaj. I meni nije jasno, zar njemu nije jasno da je okrutan kao najokrutniji ubojica.

    • 10. januara 2014. u 09:34

      Vesna, drago mi je da si ostavila ovaj komentar. Neko će reći zašto sam to napisao? Zar me nije sramota moje slabosti. Ali Vesna, kroz tu slabost ja sam shvatio da 99% nas živi slično, ali se plaši da bude iskren ili da kaže u kakvom je problemu. Eto ja kažem… i nije me stid, jer znam da nije moja krivica što sam sve to prošao. Pazi, poruka ovoga je da svi mi hodamo po tankoj žici. Mislimo da imamo neku sigurnost, ali eto dovoljno je da se razboliš, ili jedan pogrešan potez pa da te drzštvo samelje. Da od poštovanog postaneš uličar. Tada sleduje samoubistvo, ili bombaš samoubica. ili kao ja, dupli lav 🙂 da se pokušam išćeprkati iz kaljuge.
      Za ovu ponudu da pišem, znam samo da je Remark pisao o svojim doživljajima iz I svetskog rata i emigracije, i zato je Remark veliki pisac. Čujemo se privatnom poštom u vezi toga… i hvala ti na svim mailovima koje si mi poslala 🙂

  2. Rada72
    10. januara 2014. u 10:20

    Alex, bila sam u sličnoj bezizlaznoj situaciji, i to do nedavno, Pukom srećom sam se izvukla. Zato te potpuno razumem, Veoma si hrabar čovek. Posebno te razumem u delu u kome kažeš da rodbina i prijatelji okrenu leđa. Mama je ipak imala drugaricu koja joj nije okrenula leđa i ja jednog poznanika. Njih danas smatram za jedine prijatelje. I..da ti kažem, nije sramota danas kupovati na crtu.
    Samo hrabro dalje..čuvaj zdravlje, najvažnije je..ono psihičko..duga priča, mogla bih ovde da napišem ceo tekst, ali o tome ću pisati na mom blogu.

    • 10. januara 2014. u 21:50

      Rado, verujem ti sve što kažeš, jer ako se sećaš jedan seo post sam posvetio tebi baš zbog toga što sam osetio da si prošla ono što sam i ja prošao, i još uvek prolazim.
      Mene su se redovno sećali moj prijatelj iz Engleske, Breskvica i Duda, i niko više. Pomogli su mi mnogo moja sestra i moj zet kad mi je bilo najteže i plašim se da nikada neću moći da im se odužim za to. Kažu „daleko od očiju, daleko od srca“ i tako je…

  3. Rada72
    10. januara 2014. u 10:22

    PS. Mogla bih i mejlom da ti sve ispričam, Postoje opravdani razlozi za to,

    • 10. januara 2014. u 21:51

      Može Rado, unapred se radujem. 🙂

      • Rada72
        11. januara 2014. u 01:16

        Poslala sam ti mejl..

  4. 10. januara 2014. u 11:15

    Žao mi je što si sa porodicom morao da sve to preživljavaš i naravno, jako mi je drago da si ipak uspeo da se izvučeš iz nedaća, kako god. Tek sada vidim koliko su u prednosti određeni delovi našeg društva, koje smo često skloni da osuđujemo što su onoliko vezani i podržavaju jedni druge , ne obazirući se na ostale, ali izgleda da od njih moramo da učimo . Jer, oni bar znaju da im se ovako nešto nikada ne može desiti, pa i da za nas ostale kažu – ko im je kriv što su se otuđili jedni od drugih i što ne vide dalje od svog plota.
    Iskreno,ne mogu da se požalim na svoja prijateljstva- uvek ističem da je to moje ogromno bogatstvo, toliko da ga smatram darom božjim. I znam da niko od nas nikada ne bi dozvolio da onaj drugi trpi gladan, ma koliko u teškoj situaciji bio. Uvek bi se našlo – ručak,džak brašna, zimnica, paket iz zamrzivača, ako ne novac, da se pruži.Ali, to su prijateljstva negovana decenijama i proveravana, nenamerno, kroz različite situacije koje je život sam nametnuo.
    A opet, imala sam do skora novostečenu-khm, ja sam nju smatrala prijateljicom, na čije suze i kuknjavu sam nasela, pomagala od srca koliko sam mogla i više od toga, a onda sam shvatila – oprosti mi Bože, ako sam grešna, da ona toliko zloupotrebljava moju naklonost i samilost, da više nema ni granice ni mere. I da i ono što joj daju bližnji, bukvalno odvajajući od usta, ne ume da troši racionalno. I da, ne samo što ne poštuje dogovoreno i ne ispunjava neka obećanja, nego čak i kada ih ne ispuni, nema stida da traži još. Da ne pričam o tome da ja ispraznih špajz noseći joj zimnicu, a njoj je teško da mi vrati prazne oprane tegle!! E, vidiš, tada sam otvrdla na njene suze, Kuknjava i žalbe me zaista nisu pogađale, a jednog dana sam joj i rekla – ti si neodgovorna osoba koja ni malo ne ceni ono što neko čini za nju, ne zaslužuješ me, a pošto ne mogu da dazvolim da bilo ko iz moje okoline trpi glada, meni možeš jedino u toj situaciji da se obratiš i uvek ćeš dobiti džak brašna, ali ne računaj ni na šta više od toga. Ostala mi je dužna, da ne pričam koliko, a dogovor je bio da veće dobijene pare odradi – čak i za to je iznalazila izgovore, a ima sjajan zanat u rukama i da je bila pametna, mogla je još toliko da zaradi, kroz nove narudžbine s moje strane.
    Pišem ovo ovde, jer neću na svom blogu,i jer želim kroz svoju priču da opomenem neke njoj slične ljude da se ne ponašaju ovako – ja ništa nisam radila namerno, sam život je nametnuo prilike da je proveri-m, hvala mu na tome, pa ću bar u budućim sličnim situacijama znati kako da, na lak način, uvidim zaslužuje li neko toliko moje poverenje, pažnju, sažaljenje, samilost i pomoć.
    Ponavljam, drago mi je što je ova priča tvoja prošlost, što opet govori da nije sve tako crno, ma koliko izgledalo da jeste. Možda ti u toj situaciji nisu pale na pamet legalne institucije sistema koje priskaču u pomoć, znaš da ih ima i nije nikakva sramota obratiti se i njima kada dođe do guše. Znam mnoge ponosne ljude iz moje okoline, koji nisu na ivici gladi, hvala bogu roditelji im primaju penzije i pomažu ih, ali su ipak stegli srce i, kada već ova država ne mari da im obezbedi posao, ima da im obezbedi hleb.

    • 10. januara 2014. u 21:58

      Jesi li primetila Negoslava kako nas vlast huška jedne protiv drugih, sve sa onim „zavadi pa vladaj“. tako nas naguraju 250 u jedan gradski autobus i mi se svađamo što mladi neće da ustaju, što se matori voze baš u špicu, što žene vuku kese sa pijace, a niko da oplete vlast da nam da normalni gradski prevoz. Tako zaposle izbeglice po škakljivim mestima jer naši domaći neće da maltretiraju svoje komšije radi gavešina, i mi ih mrzimo jer su policajci, kontrolori i izvršitelji, a oni jadni samo pokušavaju da prežive.
      Opet verujem ti da imaš dosta prijatelja, ali ti si mlada osoba i to je normalno, ja sam u dobu kad je većina mojih prijatelja već na onom svetu ili su negde u drugom svetu.
      A pokušao sam i ja sve i svašta, to ne sumnjaj. Bio je recimo konkurs za kontrolore u gradskom saobraćaju i odbili su me jer imam jedan kvaran zub. Bilo je milion ljudi na 150 radnih mesta, pa su mogli da izmišljaju kriterijume kakve su hteli 🙂
      Pozdrav veliki…

      • 11. januara 2014. u 01:23

        ajooooj, sad sam se od muke nasmejala – pa ja mislim da smo mi gotovo generacija (1958.?), hvala ti za ovo, mlada
        primetila sam sve, dragi moj, ko i svi mi – a najviše ovu apatiju koja narodu ne da ni glavu da dignu, ni reč da prozbore

        • 20. februara 2014. u 19:19

          He, he, ti si ipak malo mlađa od mene, ali to je kao da smo generacija 🙂
          Ne daj se genracijo 🙂 i manimo apatiju, ako je ikako moguće.

  5. 10. januara 2014. u 21:25

    Alex, drago mi je što si uspeo da se trgneš iz tog beznađa, jer uvek jedna nesreća vuče drugu i ako posustaneš niko ti ne može pomoći dok sam ne smogneš snage da se digneš. Verujem u tebe i tvoje sposobnosti i sigurna sam da ćeš jednog dana shvatiti da je sve to bio samo jedan pad, koji nikako nije kraj borbe. Srećno.

    • 10. januara 2014. u 21:59

      Joj kako si u pravu Breskvice, to je kao red domina, kad krene nikako da stane. Ali ja znam da jednom mora da stane, pa čekam taj trenutak i čuvam snagu da opet nastavim dalje.
      🙂

  6. 19. februara 2014. u 11:12

    Poštovani Aleks, ostavljam komentar podrške i potpunog razumevanja situacije. I sama sam prolazila periode gladi, nemaštine i nerazumevanja, samoće, isključivanja struje, beznađa… Bilo je jako teško. Spasao me je samo moj karakter i ono što imam u glavi. Samo to. Samo ono što je besplatno, što se ne vidi na prvi pogled.
    U svim vašim napisanim rečenicama vidim ogromnu snagu volje i britak, zdrav um. To je najvažnije. Znam da to znate. Verujem da ćete umeti to podeliti sa vašim najmilijima. Ja sam ceo svoj porodični život usmerila u tom pravcu: da nam bude LEPO – iako nije sve ružičasto, iako još uvek nisam dobila platu pa sam juče uzela i hleb na crtu, i još neke grickalice, koje su nam izmamile osmehe sinoć… Čitamo se! Veliki, veliki pozdrav!

    • 20. februara 2014. u 19:18

      Draga jelena, drago mi je da svratila na moj blog, koji je eto sve manje aktivan, zbog sticaja okolnosti a i volje da i dalje pišem.
      Šta da ti kažem, došli smo u teška vremena, a takva vremena proizvode loše poteze i loše misli. Retko ko se tome odupre, pa sam i ja postao „gorak kao divlji limun“ kako bi rekao Remark 🙂
      Interesantno je da sam se najbolje osećao kad su mi isključili struju. Kao da sam dobio neki predah od stalne torture. Odjedanput mi se razbistrilo i ukazalo kako i gde dalje. Najteže mi je kad imam posla sa državom, koja ustvari treba da vodi računa o meni i nama, ali koja je kao besan pas od čuvara postala rasadnikom pretnji, patnje i smrti. Znaš kad neko boluje od raka i trpi strašne bolove ne može da se divi divnom plavom nebu, Srbija boluje od raka i u poslednjem je stadijumu, treba se samo sačuvati da više lipše i da se rodi nova država, prijateljskija prema svom narodu. Da, vi žene ste više okrenuti ka svojoj porodici, dok mi muški smo ipak okrenuti ka spolja ka onome što ugrožava i nas i porodicu. To nisam ja smislio, niti je to plod kulture, već su to hemijske reakcije koje upravljaju našim organizmima putem žlezdi sa unutrašnjim lučenjem. To me je naučila moja drugarica iz Bugarske, ali to je već druga priča…
      Čitamo se, naravno, idem sada da se pretplatim na tvoj blog. Pozdrav 🙂

  1. 10. januara 2014. u 08:48

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: