Arhiva

Archive for the ‘Moja razmišljanja’ Category

Iskušenje đavola

19. januara 2014. 5 komentara

Da biste se bavili istorijom, odlučno okrenite leđa prošlosti i počnite da živite, jer nauka se ne pravi u kuli od slonovače, već od samog života. Prave je živi ljudi uronjeni u sadašnjicu.

Lisje Fevr

blog 1O Isusovom životu od kad se rodio i boravio u Jerusalemskom hramu sa mudracima ne znamo ništa do njegove 30-te godine života.

Šta je radio?

Kuda se kretao?

Kako se ponašao?

Trojica od četvorice evanđelista govore nam da je četrdeset dana boravio na gori gde ga je iskušao đavo. Razmišljam, da li ga je kušao dok je bio na gori, ili je bio na gori jer ga je đavo kušao?

Mislim da je ovo drugo.

Mislim da je mladi Isus živeo i pokušavao da se pridržava nekih pravila koja su nametali fariseji, Rimljani, roditelji, komšije, prijatelji… i da što je više pokušavao, to se više osećao izgubljenim i gnevnim. A Isus nije bio ni neko ko je izgubljen ili gnevan, i zašto se počeo tako osećati?  Mislim da je Isus pobegao od ljudi na goru gde je sam 40 dana razmišljao šta dalje sa svojim životom.Ceo život se sveo na rad, plaćanje poreza, slušanje starijih, pokoravanje vlastima, strah od institucija… život nije bio život, bio je jedna jurnjava za preživljavanjem, večiti strah da ne staneš nekome na žulj, slušanje roditelja, seoskih starešina, crkvenih velikodostojnika… svi su mislili za njega… Isus jednostavno nije živeo svoj život.

Đavo je rekao Isusu; „Pokori mi se i daću ti čitav svet na dlanu“. Kakva prevara, Isus ga je prozreo i odbio ga. Odrekao se svih primamljivih, nepotrebnih, beskorisnih, šarenih, svetlucavih stvari, za koje je trebalo raditi, kupovati i gomilati, i opet raditi, gomilati i tako u krug.

blog 2Đavo je još rekao; „Baci se u ponor, i tvoji će te anđeli spasiti“. Isus je znao da dok je mlad i dok može da radi, da će ga podržavati i vlast i porodica i prijatelji. Ali čim počne da razmišlja drugačije, ili ostari, ili se razboli, tada će biti ostavljen od svih, prokužen i nepoželjan. Ne, niko ga neće spasiti ako padne u ponor.

Posle 40 dana, on je rešio da ostavi sve i da se posveti sebi. Momentalno je osetio ogromnu lakoću, slobodu, polet; pala mu je koprena sa očiju; leđa su mu se ispravila, pogled digao u nebo. Rekao je, Bože, to je ono što ti želiš, da budemo slobodni u razmišljanju. I video je da je to pravi način da se ljudi oslobode stega i okova, i krenuo je da to propagira po Judeji.

Znamo da je rekao Petru „ostavi sve i pođi za mnom, jer i ovaj je bio samo jedan rob ribarskog zanata“.  Mnogo ljudi je robovalo svom zvanju, svom zanimanju, svojoj deci, svojim starim roditeljima, poreznicima i administraciji, ceo život sluga, pognut, slomljene kičme. I kasnije je Isus stalno govorio, „ostavite mrtve mrtvima, a vi pođite za mnom“. Ili, „lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogat ostavi svoje bogatstvo…“

AA007045Znamo kako je Isus prošao. Bio je bičevan, raspet i umoren, što nam samo govori da se slobodno razmišljanje i odbijanje da se živi po obrascu vlasodržaca – često plaća glavom. Isus je imao tu „sreću“ da se njegove ideje i danas prenose, a dobio je titulu Božije sina. Ali to je već druga priča, a i neki religiozni ćistunci bi mogli da me optuže za jeres. Ipak ovo je samo jedno od mojih razmišljanja.

I ja se osećam baš kao Isus, izgubljen i gnevan. I meni je potrebna gora da smislim šta ću sa svojim životom. Isus je govorio; napustite sve i krenite za mnom, propovedajte reč božiju. Napusti sve i kreni za svojim ciljem, pa makar bio raspet na kraju, ali ostećeš u istoriji upamćen. Nije li tako radio i Tesla, recimo… ili nedavno preminuli Nelson Mendela? Tri stvari je Isus odgovorio đavolu; „ne živi čovek o samom hlebu, već o svakoj rečji koja izlazi iz usta Gospodnjih“, „nemoj kušati Gospoda“ i „Gospodu jedinomu služi“. Ako uzmem da je Gospod ustvari ideja kojoj težimo, tada svi ovi saveti dobijaju svoj drugi smisao. Ne trči samo za materijalnim koji ti nude razne stranke, institucije, marketing, jer te time zarobe i postaješ njihov rob, veruj u svoju ideju i njoj jedinoj teži. Kad je Isus shvatio šta hoće, drugi su pošli za njim i delili istu ideju. To se zove učitelj, ili kako kinezi kažu „ce“.

Ja sam moju odluku doneo, raskidam okove dosadašnjeg života, služenje „nezasitoj ali“ srpske administracije, sindikalista, popova i drugih parazita. Osećam se rasterećen; dobio sam volju za životom, depresija polako nestaje, gnev i apatija postaju prošlost…

Jesam li uopšte u pravu?

Advertisements

Ode i ova…

31. decembra 2013. 10 komentara

Dragi prijatelji dolazi nam nova 2014 godina.

Lično veoma se radujem. Ne koliko tome što stiže nova, već činjenici što se završava ova stara. Kao što i istina ima hiljadu lica, tako i mišljenje o 2013-toj se razlikuje od čoveka do čoveka. Samo, vidim da niko ne žali mnogo za 2013-tom, kao što se ni ne raduje mnogo 2014-toj. Ipak Bog nam je dao godinu dana i rekao „Evo, učini sa njom šta želiš… nisam rekao da će biti lako… ali poklonu se ne gleda u zube, zar ne?“. E baš je šeret taj Bog 🙂 .

Neću da pričam kakva mi je bila 2013-ta, a bila je odvratna. Ipak i lepe stvari su se dešavale, da ne grešim dušu. Jedna od lepih stvari je ta što su mi se mnogi od vas obraćali, setili me se, pisali, brinuli… dok sam bio odsutan nekoliko meseci i nisam pisao niti se javljao. Naravno moja drugarica Duda i naša mezimica Breskvica su zaista brinuli i slali mi mailove podrške. Hvala Bogu na takvim prijateljima; samo zbog toga vredi upasti u krizu… kako kaže izreka „ne pada sneg da pokrije breg već da svaka zverka pokaže svoj trag“.

Inače, da se ne lažemo, stari se a to nije baš prijatno. Pesnik veli „sve više mislim o grobu a sve manje brojim zvezde„, pa iako se slično osećam, moj dupli horoskopski Lav mi ne da mira. Doneo sam neke odluke primerene mojim godinama, mom socijalnom statusu i ovoj zemlji u kojoj živim. Ne želim bre da više budem objekat života, želim da budem subjekat, da utičem a ne samo da trpim… Pokrenuo sam alternativni blog, koji će zaista biti baš blog (web log), tj svakodnevni dnevnik. Obavestiću vas na vreme…

I da ne tupim mnogo…

Svima vama dragi blogeri, prijatelji, poznanici, namerinici… želim

sretnu novu 2014 godinu

Kategorije:Moja razmišljanja Oznake:

Oljska gora

5. maja 2013. 4 komentara

Dok su svi spavali on je sam sedeo na Maslinskoj Gori i molio se svome Ocu…

Znao je da će uskoro vojnici doći po njega i da će ga ubiti. Znao je da nema krivice… jedina njegova krivica je bila ta… što je govorio istinu. Time se zamerio moćnima… Ustvari nisu to bili moćnici, bili su to samo sitne ulizice koje su se plašile za svoj položaj, svoje bogatstvo i ugled… ili bolje reći strah kod drugih ljudi. I znao je da ga strahovito mrze i da hoće njegovu glavu po svaku cenu…

Znao je da neće proći ni 24 sata i da će biti mrtav… sve je to znao i zato je poslednji put pozvao Boga u molitvama pitajući da li mu je zaista određena takva sudbina.

Nije se plašio smrti… bio je jači od nje… čega se ne plašiš to više nema moć da te ponizi. Možda je očekivao da će biti brza, snažan zamah mačem i odrubljena glava… ili koplje koje prolazi kroz samo srce… ali, nije ni mogao da pretpostavi mučenje, krunu od trnja, bičevanje i laganu smrt raspet desetak metara iznad zemlje…

Imao je vremena da pobegne… da izbegne smrt… pa i mučenje… mogao je te noći da nestane i da više niko ne čuje za njega. Da promeni ime, nađe ženu i počne život domaćina, zanatlije… imao je zanat drvodeljski u rukama…

Pitao je Oca svog šta da radi, šta je volja njegova… i dobio je odgovor… nije morao da posluša, mogao je da ode, da ostavi sve prijatelje i počne sve ispočetka…

Ali da je pobegao, ostao bi upamćen kao jedan običan pripovedač… šarlatan kako bi neki rekli… i bio bi zaboravljen za desetak dana… ko bi ga se još sećao. Da li je sujetan, željan slave, da ga ljudi pominju… pa naravno da ne… njegovo je bilo da ispuni svoju misiju… kako… to je znao samo onaj sa kojim je tog trenutka razgovarao.

Sedeo je sam na Maslinskoj Gori, predosećajući strašnu nevolju koja se približava, i odlučio je da ostane… da ne okrene leđa i spasi se pogroma…

Razmišljam tako šta bih ja uradio na njegovom mestu… razmišljam i prosto mi odgovor ne dolazi… sedeći… sam… u noći…. na Maslinskoj Gori….

Kako isprazniti mozak?

5. oktobra 2012. 5 komentara

Nekada mi dođe da jednostavno puknem. Glava mi je puna loših vesti, informacija, saveta… jednostavno bih želeo da pobegnem negde i sve to zaboravim.

Prelepi cvet se ukazao ispod korova.

Ne, ništa se ne razlikujem od drugih, to je prirodno stanje čovekove psihe. Kažu da bića koja imaju mozak, a to su uglavnom sve životinje, imaju potrebu za spavanjem. Da ne postoji mozak, čovek nikada ne bi morao da spava. Tako i ribe spavaju, a da ne bi potonule one se u vodi održavaju pomoću ribljeg mehura. Ajkule i delfini nemaju mehur, pa oni spavaju tako što im jedna polovina mozga spava, dok je druga budna. O medvedima i drugima koji hiberniraju da ne govorim. San je važan da bi se mozak oslobodio viška informacija koje je nakupio tokom  dana, korisne informacije sortirao i sačuvao za kasnije, a mi to nazivamo iskustvom. San je posledica tog moždanog procesa.

Mislim, da je u današnje vreme broj informacija koje dobijamo prevelik i za jedan dobar san dnevno. Srećom, ljudi žive ležernije pa postoji vremena i za „razbribrigu“. Kroz te aktivnosti, mi spajamo lepo i korisno i time praznimo svoj mozak od viška informacija. Religija je najstariji i najdelotvorniji način da se to uradi. Kroz molitve, a naročito kroz meditacije, čovek se „duhovno pročisti“ i prosto rodi kao novo biće. Na žalost, ljudi uvek instrumentalizuju religiju i pretvore je u svoju suprotnost, pa je mnogi napuštaju i okreću se alternativi. Tako joga, tai ći ćuen, savremene posete psihijatru, horoskop, pecanje… i sve one aktivnosti gde je čovek „sam sa sobom“ uspevaju da nateraju mozak da se oslobodi viška informacija.

Zašto je važno da se oslobodimo viška informacija?

Kao kad nam bašta zaraste u korov, dok ga ne iščupamo, ne može se pojaviti neki cvet koji je bio skriven ispod. Tako, kao što rekoh na početku teksta, često ne vidimo izlaz iz krize, teškoća, nevolja… jednostavno, mozak nam je „zaparložen“. Izolovanjem sebe i „puštanjem mozga na pašu“, uspevamo da se oslobodimo korova i ukaže nam se ideja koja nas često izvlači iz krize. To je ono kad vidimo svetlo na kraju tunela, ili uklonimo drvo koja nam zaklanja vidik.

Da li su i vaše misli zbrkane?

Ja lično to uspevam na dva načina. Odem negde u neki park, gde nema ljudi (ovo je zaista teško naći danas u Beogradu), sednem na klupu i pustim mozak na „ler gas“, tj ne razmišljam o ničemu. Pustim da me misli odvedu gde one hoće. Takođe, ponekad sednem na biciklu i vozim nekim zabitim putavima, bez automobila i pešaka. Ovo mi dobro dođe jer tada mogu i da „razgovaram naglas“ sam sa sobom. Kao neki „opaučeni“, ali ovo zaista pomaže.

Za kraj evo i slikovito šta mi je dalo ideju za ovaj tekst. Oktobar je mesec i počupao sam neki korov u mojoj bašti, i zamislite, prelepa jagorčevina se ukazala ispod te travuljine.

Imate li vi način da pustite „mozak na pašu“? Zašto ne, podelite to sa mnom, može nam koristiti 🙂

Kad se odbrambeni tim – sruši…

25. septembra 2012. 15 komentara

Još od pamtiveka čovek je pokušavao da osigura sebi neku sigurnost i tako se zaštiti od neprijatelja ili zla koje može da ga zadesi.

Kako je sišao sa drveta, čovek je tražio načine da se zaštiti od grabljivaca, pa je tako nastanio pećine, ukrotio vatru, pripitomio vukove, uzeo motku u ruku, izumeo oružje… i polako stvarao sigurnost za sebe i svoju porodicu.

Danas svi živimo bez straha od grabljivica, neizlečivih povreda i bolesti koje su bile neizlečive. Napredak nauke dao nam je sigurnost od „kolevke pa do groba“. Ali, da li je baš tako?

Danas živimo u svetu, za koji bi smo mogli reći da je još suroviji nego onaj prethistorijski. Živimo u zajednici sa drugim ljudima od koji mnogi nisu baš prijateljski nastrojeni prema nama. Da zauzmu naš položaj, posao, imovinu… pokušavaju kako pojedinci, tako i zajednica. Da nam unište integritet, decu, supružnika realna je opasnost koja nas prati ceo život. I još pride, sretstva za odbranu od svega toga su nam vrlo ograničena.

Da bi današnji čovek „mirno spavao“ on mora da pronađe neku mirnu luku u koju bi se osećao sigurno. Tu luku svako stvara od svog detinjstva. Ta luka su naši rođaci i prijatelji. Okružujemo se „jakim“ ljudima koji su spremni da nam priskoće u pomoć kada smo u finansijskoj stisci, fizičkoj opasnosti u toku nekog konflikta, u „borbi“ sa birokratijom… itd… i svaki taj „odbrambeni“ rođak ili prijatelj ima svoju ulogu u našem odbrambenom zidu.

Takođe i mi smo nekome odbrambeni igrači i to je potpuno razumljivo. Ljudi jakog karaktera, kao i oni slabijeg karaktera, jednako imaju svoje odbrambene linije. Naravno naši roditelju, naročito majke, su nam najjači odbrambeni igrači.

I onda šta se dešava kada taj odbrambeni mehanizam popusti. Šta se dešava kada nas odbrambeni „igrači“ napuste a da mi ne možemo dovoljno brzo da ih zamenimo. Često dolazi do sloma ličnosti, depresije, kriminala pa i samoubistva. Prirodno ovo se najčešće dešava ljudima u njihovim 40-tim i 50-tim godinama život. Tada nas napuštaju naši roditelji, jer životni vek polako izmiće… a napuštaju nas i deca, odlaskom u svoj život, i mi često prestajemo da budemo njihov odbrambeni igrač. To je vreme za infarkte, slomove živaca, psihoze i neuroze…

Tako nešto ja razmišljam… laički naravno… ali, ima mi logike, zar ne?

Pročitaj više…

Zašto volim Srbiju?

20. septembra 2012. 8 komentara

Samo Srbiju volim više od Rusije“ – reče skoro naš predsednik i ostade živ. U redu, voli čovek, šta ja tu mogu… ali ja se pitam šta je to što bi danas nazvali patriotizam, nacionalizam, jednostavno ljubav prema domovini? Drugim rečima, zašto volim Srbiju?

Volim Srbiju jer je to moja domovina. Dobro, ali šta je to domovina, i u čemu je ona tako specifična od drugih domovina. Ako ćemo pravo, Srbija i nije neka domovina. U njoj ne živim lako, stalno ratovi, stalno neke tenzije, stalno krize i problemi. Za svoje doba ne pamtim da je ikada bilo neko vreme da nije bilo nekih problema. Ako bih birao, po tom pitanju, radije bih voleo Australiju, Novi Zeland ili Kanadu.

Volim Srbiju zbog njene slavne istorije. Istorija nam je diskutabilna. Ni jedan kralj ili državnik nije umro prirodnom smrću. Ova borba za vlast je najviše pogodila običan narod pa je Srbija stalno bila u nekim ratovima, nikad mudra, uvek „srčana“, da bi u poslednjim ratovima izgubila više od polovine svog stanovništva. Ako bi neku zemlju voleo po ovom pitanju, to bi bio Luksemburg ili Švajcarska.

Volim Srbiju zbog njenih ljudi velikog srca. Cvrc. Ljudi kao i svuda u svetu. Kakvo je to veliko srce kod mog komšije koji mi truje kera, ili kod one babe koja sa prozora baca vruću vodu na decu jel galame, ili prijatelj koji pređe autom preko mojih nogu jer se „naljutio“… Pa nije naša najvažnija uzrečica „samo da komšiji crkne krava“. Ako bi voleo neku zemlju po tom pitanju tada bi to bila neka Arapska zemlja gde je porodica svetinja i gde su svi članovi kao jedan.

Volim Srbiju jer je zemlja najlepša na svetu. Jeste Srbija lepa, nije da nije… ali da je najlepša to sigurno nije. Zbog gluposti nas samih mi smo zagadili i reke i jezera, upropastili njive i oranice, iskrčili šume… Ako bih birao, više bih po tom pitanju voleo Bali, Kanarska ostrva ili Havaje.

Tek da kažem da je volim zbog njene sigurnosti i stabilnosti, to bi bila smejurija. Pa nestabilnije, sa lošijom valutom, sa lošijom privredom, sa ovolikom korupcijom, verujem da se teško može naći država na svetu. O mudrosti naših političara da ne govorim.

Razumem zašto naš predsednik najviše voli Srbiju. Pa malo je država gde bi jedan grobar mogao da kupi nekoliko diploma i postane predsednik države. Ovo je moguće samo u Srbiji, pa ko je onda ne bi takvu voleo.

Ali zašto ja volim Srbiju?

E pa tu sam rođen, tu sam odrastao i tu sam proveo ceo svoj život. Za svaki kamen, drvo ili potok me vezuje neko sećanje, neka avantura, neko uzbuđenje… Volim je jer ona budi u meni dečačka maštanja, očekivanja, planove koje sam pravio… Volim onu Srbiju iz mog detinjstva kada nisam znao za sve probleme, sva nedela i sve kataklizme koje me čekaju.

Ustvari ja volim Srbiju jer volim svoja sećanja koja sam stekao ovde. Sećanja iz detinjstva su ta koja me vezuju za moju domovinu.

The Flood

5. septembra 2012. 3 komentara

Potop.

Svi znamo ovu biblijsku priču o Noju, njegovoj barci, porodici i životinjama koje je spasao, i potpunom potopu svega živog na zemlji za 40 dana. Lepa pričica za laku noć, rekli bi neki, a koje se setimo kada vidimo dugu na nebu posle kiše. Ja opet mislim na drugi način.

„Njemu su potonule sve lađe“, kažemo za čoveka koji je upao u životne probleme, koji nema više ni želje ni volje da se bori da se izvuče iz tih problema, i koji se predao svojoj subini. U životu tog čoveka dogodio se – potop. Eto tako ja razmišljam o ovoj Biblijskoj priči, jer svi smo mi Noje sa svojim porodicama i svojim blagom koje smo sakupili za života (životinje koje je Noje utovario u lađu).

Noje je bio vrlo promoćuran i pametan čovek. Znao je da posle sunca dolazi kiša, da posle dana dolazi noć, i nije sedeo skrštenih ruku, čekao sudbinu da mu pomogne, već se pripremao za „teške“ dane koji će sigurno doći. Naravno njemu je to dojavio sam Bog, ali i bez te intervencije sa Neba, znamo da prosperitet ne traje večito… kad tad, mora da dođe i „zlo vreme“.

I dok je Noje gradio svoju barku za predstojeći Potop, ostali su mu se podsmevali, sabotirali ga, spletkarili, sprdali se sa njim, okretali njegove sinove protiv njega… ali sve to Noja nije pokolebalo. Na kraju su svi spletkaroši postali prošlost i Noje je imao samo jednu brigu, kako da posle Potopa nastavi život sa svojom porodicom i svojim blagom koje je sačuvao.

Mlad čovek danas uopšte ne razmišlja na taj način. Zdravlje ga dobro služi, snage da radi i zarađuje ima, otac, majka, porodica ga podržavaju, ima sve predispozicije da započne život i oblikuje ga prema svojoj volji. Ali, kako vreme prolazi, problemi se gomilaju, oni koja ga podržavaju polako odlaze sa ovog sveta, države propadaju, komšiluk „pobesni“ i čovek se sve više suočava sa nevoljama i neprilikama koje ga okružuju. Da li je spreman za ta vremena? Da li je razmišljao da će ona ikad doći? Da li je na vreme napravio barku da sačuva sebe, svoju porodicu i ono što je stekao do tada?

Mislim da je kod 99% ljudi, a tu uključujem i sebe, odgovor na ova pitanja – NE.

Zato, deco, ako čitate ovo… razmislite… nije život Facebook i Grand parada… život je predstojeći Potop… spremite se za njega.

( 😀 Nadam se da ne zvučim kao Jehovin svedok ili neki pripadnik Crkve sudnjeg dana, ovo samo kažem jer sam to naučio na vrlo težak i bolan način)

Kategorije:Moja razmišljanja Oznake:,
%d bloggers like this: