Archive

Posts Tagged ‘Ludilo’

Trilogija prošlosti (treći deo)

9. januara 2014. 5 komentara

Kao što rekoh, prelazim na lični primer sve pogubnosti neuređenog društva koje je u Srbiji. Da bih lakše objasnio kako sam prošao katarzu 2013-te, konsultovaću moj dnevnik.

Kad sam se vratio iz inostranstva skoro tri meseca sam proveo u krevetu. Visoka temperatura, tremor ruku, halucinacije… uplašio sam se da se kraj bliži. Tada sam pisao…

moj dnevnik„Teško mi je da ustanem ujutru jer sam izgubio svaki cilj, svaki kompas kojim treba da idem. Da li sam sam uspeo da ubijem u sebi onu klicu koja me tera da idem napred, ili je to učinio sam život sa godinama i sećanjima koje mi je nametnuo, ili pak ova država koju sam počeo da okrivljujem za sve i svašta, pa čak i da je mrzim. Mržnja je kao rak, počne kao mali mladež na koži i vrlo brzo se raširi po celom telu. … … u šta sam se to pretvorio, ne želim da mrzim, a opet – mrzim. Zatvorio sam se u kuću i samujem i mrzim.“

… i još…

„Jako se plašim samoće, a opet sve činim da budem što više sam. Ne mislim da samim okruženjem gomilom ljudi nešto popravljam tu situaciju. Sećam se kako je Remark u jednom svom romanu rekao da se njegov junak učlanjuje u sve moguće saveze i udruženja da bi mu sahrana bila što veličanstvenija. Čak se i takmičio sa svojim komšijom ko će u više udruženja biti član. Remark ne pominje ko je pobedio u toj trci, ali ja verujem da su to bila dva jako usamljena čoveka i kraj tolikog truda da budu članovi svih tih društava. Čovek je sam i u gomili ljudi, sam je ako svi mi imamo neki kavez oko nas koji nas otuđuje, a imamo ga, kavez sazdan od problema i briga savremenog sveta. Pink Floyd-ov Zid. Tačno tako. Samo on se ruši na kraju svakog performansa, a moj zid… kako da ga srušim a da ne povredim sebe ili druge. Sve je tako komplikovano i teško.“

Uspeo sam da ozdravim tako što sam u apoteci kupio pravi lek. Nije mi pomoglo zdravstvo. Da sam otišao kod lekara dobio bi savet, recept leka koji moram da platim, uput za specijalistu kod koga bi došao na red za 6 meseci i za sve to platio participaciju. Tada pišem…

„Živim u snovima. Ujutru kad zazvoni sat za buđenje, ja ga brzo iskuljučim i nastavim da spavam nadajući se da ću sanjati nešto lepo. Šta očekujem? Volim kad sanjam svoje pokojne, nekada su to lepi snovi, nekada me prekorevaju, ali volim kad se opet sretnem sa njima. Često sanjam da upoznajem neku devojku sa kojom flertujem, razgovaramo, držimo se za ruke, razmenjujemo telefone. Ali desi se da sanjam i neke koji su stvarni i živi. Tada se posle buđenja loše osećam, jer su to obično snovi za razmišljanje. Pokojni i imaginarni me umiriju, dok me živi uznemiravaju. Da li je to prirodno stanje mozga da se ralaksira od problema, ili ja to pokušavam da pobegnem od realnosti. Realnost je da sam nemoćan, da ne držim konce u svojim rukama i da zavisim od volje drugih, često onih koji ni ne znaju za mene. To me stvara apatičnim i  umrtvljenim. Ustvari to me stvara „mrtvim“ čovekom. Da, to je prava definicija – živi mrtvac.“

Pošto nisam radio ta tri meseca, nisam ni zarađivao, i prestao sam da plaćam račune i da se brinem za kuću. Nije mi bilo do ničega, uhvatila me je neka apatija koju ne mogu da objasnim. Vesna je u svom blogu opisala jednu knjigu o alchajmeru. I ja se toga plašim. Plašim se da ne poludim…

moj-tajni-dnevnik-279x349Isključen mi je telefon i ADSL, a onda su došli da seku i struju. Tada sam još školovao troje dece, jedna kćerka se udala a druga otišla da živi sa dečkom. Samo je sin radio i to na građevini, i kao što pretpostavljate, nije bio ni plaćen…

„Srbija je jedna zemlja koju vode diletanti i koja uopšte nije država svog naroda, već neke imaginarne ideje, ludila veličine i satiranja svega. Neki kažu da ona nije izgradila svoj identitet, kao i druge države Balkana oslobođene od Turske vlasti, pa sada luta. Na žalost, iako na lepom mestu, sa predivnom prirodom i bogatim resursima, Srbija je nepogodno mesto za život, svakoga, bio on bogat ili siromašan, bio pametan ili glup. Svi trpe ovakvo stanje u ovoj kvazi državi, neki su platili i životom, a mali ljudi, kao što sam ja, trpe lične tragedije slične onima kroz koje i ja danas prolazim. Ova država je od mene, koji sam potomak mađarskih grofova i slovenačkih rudara; koji sam vaspitavan po svim pravilima 10 božjih zapovesti, ona je napravila lažovom i lopovom. Prvi put u životu su mi isekli telefon i struju. Prvi put u životu danas gladujemo, u centru Beograda u 21-vom veku. Prvi put pomišljam da nekog ubijem ili da ubijem samog sebe. Država pravi od mene kriminalca. Srećom, ona klica mojih predaka je jaka u meni,  i pored svega što se dešava imam osećaj da ću isplivati, a za normalan život se nameće jedino rešenje – napusti Srbiju dok me nije potpuno uništila.“

Sredinom godine mi se najzad razbistrilo u glavi i krenuo sam da realizujem ono što sam zaključio u dnevniku. Organizovao sam porodicu. Kćerke su završile školu i počele da rade. Počele su i da daju u kuću pa više nismo zavisili samo od onoga što rodi u bašti. Ali izaći iz blata nije uopšte lako ni jednostavno. Počeo sam da se opet krećem medju ljudima.

„Posle dužeg vremena opet sam otišao na misu u našu crkvu. Ništa se nije promenilo, osim što smo dobili dve nove slike. Ali, sveštenik je održao vrlo interesantnu propoved. Pomenuo je roman Solženjicina o razgovoru dva pacijenta na jednoj klinici. Citirao je Puškina; „u današnje vreme pošten čovek može samo biti tiranin, izdajnik ili zatvorenik.“ Kad sam ovo čuo odmah mi se otvorila ona misao o Isusu na gori koju sam napisao pre neki dan. Isus je otišao na goru da bi našao mir u svojoj duši. On je bio jako kušan od đavola (ili, načina života koji diktira tempo) i ne mireći se sa time, Isus je došao do zaključka da treba sve odbaciti i posvetiti se samo jednom cilju. Tada je večnost zagarantovana. Pomenuo sam Teslu, koji je radio 10 sati dnevno, a spavao malo ili nimalo; nije se ženio ili jurio za novcem. On je bio posvećen jednoj ideji, kao i Isus. Kada je Isus rekao Petru i drugim učenicima da napuste sve i krenu za njim, on je baš mislio da napuste prethodne okove dotadašnjeg života. Oni su se posvetili propagiranju te misli, kao rešenju od problema. Kasnije su Pavle i drugi to izvrnuli na religijsku osnovu i tako je nastalo kršćanstvo. Puškin je takođe pomenuo; „stari su određeni za staro gvožđe ma šta dobrog da su uradili u mladosti“. Kakva istina. Ako spojimo ono o Isusovoj ideji i ovu misao, tada se zaista nameće da je meni vreme da potražim svoj mir na nekoj mojoj gori. Inače i ja moram biti diktaror, ili izdajnik ili zatvorenik. Već sada me je vlast napravila lažovom, lopovom i slepcem. Još samo da završim u zatvoru.“

U sledećem nastavku ću opisati kako sam se izvukao iz mentalne blokade i kako sam našao snage da krenem dalje sa mrtve tačke…

Kategorije:Život Oznake:, , ,

Moja generacija

11. maja 2013. 11 komentara

Kao kroz maglu se sećam gde stojim sa svojim starijim sinom kume koja me je krstila, u Resavici i gledamo u nepreglednu kolonu vojnika JNA koja je grabila uz Homoljske planine prema Pasuljarskim Livadama. Ja malen, oko 5-6 godina, moj kumić oko 9, gledamo i divimo se i ja mu kažem…

-Prvo ćeš ti Pedo u vojsku, pa Neša, pa onda ja – ponosno sam zamišljao te dane da se i ja vozim kamionom sa drugovima u sivomaslinastoj uniformi. Bilo je to 1966 godine, sada kad napišem, kao da sam rekao u Starom Rimu ili Antičkoj Grčkoj.

Odselio sam se iz Resavice pa odrastao prvo u Zemunu pa u Beogradu. Odgajan sam da smo svi jednaki, da smo svi braća i da volimo jedne druge. I zaista svuda se to pokazivalo, od škole, doma zdravlja, letovanja, radnih akcija… svi smo bili zaista jednaki i zaista bezbrižni.

Armiju sam odslužio 1982 u Prištini, u plavoj uniformi Jugoslovenske Avijacije, ali na stanici u Kosovom Polju ja sam prvi put video u svojoj zemlju kordone ljudi sa šmajserima, istim onim kojim je Bata Živojinović pobio na milione Nemaca u svojim ratnim filmovima. Bio sam šokiran… bilo je to kao pukotina na glatkoj površini leda mog obrazovanja i vaspitanja…

Posle 15 meseci sam se vratio kući, sa prvim pričama iz sveta odraslih i govorio svojoj majci kako sada razumem njene suze kada je čula da sam dobio prekomandu u Prištinu. Oženio sam se i umesto da u miru odgajam svoju decu, da primenim znanje koje sam stekao u školi i da sa unucima dočekam starost, mene je zahvatilo ludilo nacionilazma, mržnje, podeljenosti… sve ono što sam mislio da ni ne postoji već se to dešavalo ko zna kada i o čemu sam samo čitao u knjigama Remarka i Kirsta.

Evo sada krckam 50 i neku i situacija se malo popravila i Srbija, sada sama i mala i siromašna, pokušava da se vrati na neki kolosek normalnih zemalja. Ona stravična mržnja prema svemu i svačemu, od Slovenaca i drugih stanovnika bivših republika, do pedera i lezbejki, cigana i jevreja… polako je počela da se urušava u samu sebe i više nema te podrške u narodu, televiziji i novinama.

Ja se nisam promenio, niti mogu… moje vaspitanje da cenim sve različitosti kod ljudi, da ću pre gladovati nego ukrasti, da ću se radije skloniti nego opsovati, zaštiti nego šutnuti… to je još uvek u meni… i sada kada moram da budem kapitalistički orjentisan (premda to nije istina da je u kapitalizmu tako)… kada mi se sugeriše da budem surov i beskompromisan… ja jednostavno ne mogu…

Možda u očima moje dece izgledam kao slabić, kao neko ko se eto nije obogatio jer je suviše „ponosan“ da uradi nešto što su svi radili, zidali firme, palate i carstva… a ja eto običan proleter, samo 10 prstiju i malo mozga u glavi… ništa im nisam pružio na tacni, dao sam im samo život i šansu da se sami izbore za mesto u njemu…

Zašto sve ovo pišem… pa opet kad moja drugarica Duda kaže „Izdrži genracijo„… ja kažem izdržaću, ali ne ide, ne mogu da se promenim i prilagodim ovim novim vremenima… mladi vi morate da živite ovaj novi život, vi ga razumete bolje od mene… nemojte me osuđivati… vaspitan sam u jednom vremenu i greškom se našao u sasvim drugom… stranom, teškom i neshvatljivom…

Molim vas samo – nemojte me osuđivati što se nisam promenio…

Kategorije:Društvo Oznake:, , ,
%d bloggers like this: