Arhiva

Posts Tagged ‘subvencije’

Trilogija prošlosti (poslednji deo)

11. januara 2014. 6 komentara

Zove me kćerka da dođem na prvi rođendan unuke.

– „Kako da dođem, dete, nemam dinara, ni čokoladu ne mogu da kupim!“

– „Uzmi ćale one knjige sa police, upakuj i dođi. Nemoj da niko od mojih ne dođe!“

Tako je i bilo. Posle švercovanja i natezanja sa kontrolorima, došao sam na rođendan i dao „poklon“ detetu. Sa mnom su bila i ostala deca, i naravno svi smo se radovali što smo opet na okupu. Prijatelji su se uzajmili i spremili prase i kolaće, došle su komšije, ne sme da se vidi da fali…

U povratku kući me moja najmlađa pita je sam li uplatio školski dinar. Nisam, reci razrednoj neka se strpi, slagao sam jer sam znao da ga neću ni uplatiti.

– „Pazi čoveče“ -viknu mi tip bez vrata kroz prozor zatamnjenog džipa sa rotacijom, „hoćeš da pogineš!“ Do đavola, umalo me nije udario džip koji je vozio decu Čede Jovanovića u privatnu francusku školu… Moram biti malo oprezniji.

subvencije_grad_beograd_161012

Kao što rekoh, aplicirao sam za subvenciju grada Beograda za pokretanje samostalnog posla. Da budem preduzetnik. Znam da sa državom ne treba ulaziti u nikakve poslove, uvek ću izaći kratkih rukava, ali nisam imao izbora. Rada je to mnogo lepo opisala, „Nula. Minus jedan. Takav je bilans bio na kraju. Dugova na sve strane. Povređeni ponos zbog neuspeha„, ali kao što rekoh nisam imao izbora. I tako dok sam čitao poštu na terminalu Službe za zapošljavanje, pozvali su me i rekli da su mi odobrili subvenciju. To je subvencija za socijalne preduzetnike. Ja sam samohrani roditelj i ujedno stariji od 45 godina, pa sam kao takav dobio dosta poena.

Sada je počela borba sa administracijom, hiljade potvrda i papira sam morao da prikupim, a naravno svuda se plaća taksa. Registrovao sam i firmu, izvadio pečat, otvorio bankovni račun i prijavio se u poresku službu. Prošao sam još jedan kurs,  predao dodatne dokumente a onda su rekli, znate mora i žirant. Sunce ti žarko, pa u Srbiji je lakše naći dijamant, nego žiranta. „Prijatelji“ su me svi redom sa prezirom pogledali, samo što ne kažu „je si li normalan“. I kad sam već htao da dignem ruke od svega i javim da sam odustao, moj zet pristade da mi da garanciju. Zašto, pa i on je prošao kroz istu golgotu i danas se pakuje za Kanadu. Pre nego što ode, eto, učiniće mi. Zahvalan sam mu do groba.

Jeste li primetili da u koju god državnu instituciju odete sve blješti od stakla, mermera, vaza sa cvećem, kompjutera, klima-uređaja, kancelarija. Svi lepo doterani, opušteni, nasmejani, govore o regresu, toplom obroku i trinaestoj plati. Milina jedna kako se lepo osećam u njihovom društvu. Poklanjam firmuDa bi nas 30 dobilo subvencije potrebna je armija službenika koji bi to omogućili. Nije to lak posao, treba obraditi sve te dokumente koje im mi prikupimo i donesemo. Tu je Nacionalna Služba za Zapošljavanje, pa Služba za Socijalno Preduzetništvo, pa Komora Grada Beograda i na kraju Skupština Grada Beograda. Neke su formirane baš sa svrhom da „pomognu“ novim preduzetnicima, zaposlili su ljude i normalno primaju lepu platu.

Kad smo overili menice i sve završili, usledilo je čekanje. Tada čuješ razne priče; te se čeka dve godine na pare; te porezi su toliki da sve pare koje dobiješ odu za 3-4 meseca; te uopšte i nema para u gradskoj kasi jer su smenili Đilasa… ali ja sam verovao da će sve biti dobro.

I zaista, uskoro je upriličena svečana dodela subvencija u skupštini grada, bilo je veličanstveno, svi administrativci su se skupili na jednom  mestu, snimala je televizija. Milina. Sada još samo da uplate pare. I posle desetak dana su legle. najzad.

Kad sam otišao u banku da podignem novac, ljupka službenica za šalterom reče, „vaš račun je blokiran“. Kako blokiran, kad još nisam ni počeo da radim???“ Račun mi je blokirao sud na osnovu prijave sudskog izvršitelja i automatski su uzeli novac koji dugujem. Znači onih 2000 i 33000 i još sudski troškovi su otišli odmah. Pa tu može da uzima ko hoće i koliko hoće. Welcome to the machine, my son.

Podigao sam resto i odmah otišao u trgovinu da kupim pečeno pile i jogurt da se malo počastimo….

Advertisements

Trilogija prošlosti (četvrti deo)

10. januara 2014. 16 komentara

Pošto sam izgubio sve poslovne kontakte; telefon mi je bio isključen, pristup internetu nisam imao a para za mobilni nije bilo; morao sam naći način kako da obnovim kontakte. Pošto se ja nisam nikome od rodbine javljao, zbog nemogućnosti da to uradim, oni su zaboga odmah zaključili da sam „nevaspitan“ i neću da se javljam i zašto bi oni mene zvali. Naravno, niko ne pomišlja da mi nije dobro, da sam u krizi, ili da sam umro. Vrlo egoističan stav porodice, ali to je baš ono otuđenje o kojemu sam govorio. Isto i sa „prijateljima“, niko da me pozove i okrene broj. Izlaz sam našao slučajno kad sam otišao u Biro za zapošljavanje i video da tamo postoje terminali sa pristupom internetu.

tikvice

Blažene tikvice iz moje bašte.

Kako sam dolazio do novca. Pa tako što sam razredio dvorište i svo staro gvožde prodao sakupljačima sirovina. Takođe i neke neispravne uređaje iz kuće sam prodao. Ne možete da zamislite koliko je veliko kad dobijete 1000 dinara i za te pare možete da kupite osnovne namirnice, brašno, so, ulje… Srećom bašta je dobro rodila pa smo stalno jeli voće i tikvice. Blažene tikvice, one su nas spasile gladovanja. Znam, neko će reći, „ala ovaj preteruje, pa ko gladuje u Srbiji?“. Ali eto ko gladuje, onaj tvoj komšija kojega ne viđaš više a ni ne zapitaš se gde je. Mene je i pored svega bilo sramota da priznam da smo gladni, ili da odem do obližnje prodavnice da uzmem na crtu. Svi smo radno sposobni, živimo u velikoj kući, nikada nismo imali nikakvih problema, sve obaveze smo izmirivali na vreme. Ali, eto bilo je dovoljno da ja padnem u krevet na tri meseca i da se sve raspadne. Pomoći ni od porodice ni od društva. Eto, to je suština. Dobar si dok rintaš i daješ, ali kad onemoćaš, tada si potpuno zaboravljen. Onda sam počeo da razmišljam da starost ide i takve situacije će se ponavljati iznova i iznova. Počeo sam da se jako plašim da ne ostanem na ulici, pa sam se malo informisao o toj situaciji u Beogradu. Beograd ima preko 100.000 dece beskućnika. Postoje čitave porodice koje su beskućnici. Žive po starim ciglanama, šahtama, lagumima i grobovima. Da i gobovima. Greju se u gradskom prevozu a jedu iz kontejnera. Pa jel to sudbina koja me čeka?

beskucnik

I u grobu je toplo kad zima zagudi… ili pozavidiće živi – mrtvima.

Trebalo mi je neka tri meseca da dođem do prve zarade. I kao što se pretpostavlja, kako sam ja krenuo s mrtve tačke, tako je krenulo i mojoj deci. Počele su da pristižu pare i mogli smo da kupimo hranu, ali komunalije su bile rak rana. Država je nemilosrdno mlela, svaka dva dana stižu neki računi, opomene, sudski pozivi… haos. Ja sam sve to bacao u fioku da ne bih razmišljao mnogo, jel bih poludeo. Ali uskoro se pojavio sudski izvršitelj na vratima. „Znaš, možeš ti da prodaš, ovaj kiosk ili nešto od tehnike“, kaže. „Ja sam došao sa Kosova i mučio sam se da bih preživeo, tako da i ti bi mogao da krečiš tuđe stanove, zašto ne“, savetovao me je golobradi mladić. Tako se meni moja država odužila, šalje mi uterivače dugova. Zanimao sam se. U svim javnim preduzećima rade izbeglice iz Bosne i Hrvatske, komunalni policajci i uterivači dugova su izbeglice sa Kosova. Sva javna preduzeća su zaposele izbeglice… to me je prenerazilo. Proizvodnja je nula, a kancelarijsku administraciju obavljaju uglavnom izbeglice. Naravno nisu oni ljudi krivi, oni su prošli golgotu i bore se za svoje mesto pod suncem, ali Srbija im je omogućila da dođu do radnog mesta. Opet kažem ne proizvodna, već administrativno – parazitska.

Ipak, moj moto je da ono što ne mogu da promenim time neću ni da se opterećujem.

srb-prosjaci

Ispred Beogradskih crkava… nisam još video ni jednog popa da je ubacio nešto u košaricu.

Posle ovoga došla su neka tri dečaka da mi iseku struju. Isekoše i odoše. Debeloguza žena iz Bratunca za šalterom mi reče da moram da platim 20.000 novi dug i 33.000 stari dug da bi uključili… sledeći molim… ne zadržavajte…

Ali kad imate cilj, tada nema prepreka da vas zadrže. Video sam u Nacionalnoj Službi za zapošljavanje da postoji mogućnost da dobijem subvenciju da pokrenem sopstveni posao. Da se zaposlim u nekoj firmi je bila misaona imenica, pa mi se ovo učinilo kao dobar put da dođem do keša, povratim telefon i kontakte i krenem napred. Prošao sam neke obuke i za jedan dan zakasnio da predam aplikaciju. Izgubio sam šansu da dobijem 160.000 dinara, ali uskoro stiže vest koja me je nasmejala. NSZ nema novaca da isplati one koji su prošli konkurs, koji su registrovali firme i čekaju taj novac za subvenciju. Šta da sam ja jedan od njih, pa ja bih skroz pukao.

Ali pojavila se nova šansa, grad Beograd je davao istu subvenciju… ali o tome bih u sledećm nastavku…

%d bloggers like this: