Arhiva

Posts Tagged ‘glad’

Trilogija prošlosti (četvrti deo)

10. januara 2014. 16 komentara

Pošto sam izgubio sve poslovne kontakte; telefon mi je bio isključen, pristup internetu nisam imao a para za mobilni nije bilo; morao sam naći način kako da obnovim kontakte. Pošto se ja nisam nikome od rodbine javljao, zbog nemogućnosti da to uradim, oni su zaboga odmah zaključili da sam „nevaspitan“ i neću da se javljam i zašto bi oni mene zvali. Naravno, niko ne pomišlja da mi nije dobro, da sam u krizi, ili da sam umro. Vrlo egoističan stav porodice, ali to je baš ono otuđenje o kojemu sam govorio. Isto i sa „prijateljima“, niko da me pozove i okrene broj. Izlaz sam našao slučajno kad sam otišao u Biro za zapošljavanje i video da tamo postoje terminali sa pristupom internetu.

tikvice

Blažene tikvice iz moje bašte.

Kako sam dolazio do novca. Pa tako što sam razredio dvorište i svo staro gvožde prodao sakupljačima sirovina. Takođe i neke neispravne uređaje iz kuće sam prodao. Ne možete da zamislite koliko je veliko kad dobijete 1000 dinara i za te pare možete da kupite osnovne namirnice, brašno, so, ulje… Srećom bašta je dobro rodila pa smo stalno jeli voće i tikvice. Blažene tikvice, one su nas spasile gladovanja. Znam, neko će reći, „ala ovaj preteruje, pa ko gladuje u Srbiji?“. Ali eto ko gladuje, onaj tvoj komšija kojega ne viđaš više a ni ne zapitaš se gde je. Mene je i pored svega bilo sramota da priznam da smo gladni, ili da odem do obližnje prodavnice da uzmem na crtu. Svi smo radno sposobni, živimo u velikoj kući, nikada nismo imali nikakvih problema, sve obaveze smo izmirivali na vreme. Ali, eto bilo je dovoljno da ja padnem u krevet na tri meseca i da se sve raspadne. Pomoći ni od porodice ni od društva. Eto, to je suština. Dobar si dok rintaš i daješ, ali kad onemoćaš, tada si potpuno zaboravljen. Onda sam počeo da razmišljam da starost ide i takve situacije će se ponavljati iznova i iznova. Počeo sam da se jako plašim da ne ostanem na ulici, pa sam se malo informisao o toj situaciji u Beogradu. Beograd ima preko 100.000 dece beskućnika. Postoje čitave porodice koje su beskućnici. Žive po starim ciglanama, šahtama, lagumima i grobovima. Da i gobovima. Greju se u gradskom prevozu a jedu iz kontejnera. Pa jel to sudbina koja me čeka?

beskucnik

I u grobu je toplo kad zima zagudi… ili pozavidiće živi – mrtvima.

Trebalo mi je neka tri meseca da dođem do prve zarade. I kao što se pretpostavlja, kako sam ja krenuo s mrtve tačke, tako je krenulo i mojoj deci. Počele su da pristižu pare i mogli smo da kupimo hranu, ali komunalije su bile rak rana. Država je nemilosrdno mlela, svaka dva dana stižu neki računi, opomene, sudski pozivi… haos. Ja sam sve to bacao u fioku da ne bih razmišljao mnogo, jel bih poludeo. Ali uskoro se pojavio sudski izvršitelj na vratima. „Znaš, možeš ti da prodaš, ovaj kiosk ili nešto od tehnike“, kaže. „Ja sam došao sa Kosova i mučio sam se da bih preživeo, tako da i ti bi mogao da krečiš tuđe stanove, zašto ne“, savetovao me je golobradi mladić. Tako se meni moja država odužila, šalje mi uterivače dugova. Zanimao sam se. U svim javnim preduzećima rade izbeglice iz Bosne i Hrvatske, komunalni policajci i uterivači dugova su izbeglice sa Kosova. Sva javna preduzeća su zaposele izbeglice… to me je prenerazilo. Proizvodnja je nula, a kancelarijsku administraciju obavljaju uglavnom izbeglice. Naravno nisu oni ljudi krivi, oni su prošli golgotu i bore se za svoje mesto pod suncem, ali Srbija im je omogućila da dođu do radnog mesta. Opet kažem ne proizvodna, već administrativno – parazitska.

Ipak, moj moto je da ono što ne mogu da promenim time neću ni da se opterećujem.

srb-prosjaci

Ispred Beogradskih crkava… nisam još video ni jednog popa da je ubacio nešto u košaricu.

Posle ovoga došla su neka tri dečaka da mi iseku struju. Isekoše i odoše. Debeloguza žena iz Bratunca za šalterom mi reče da moram da platim 20.000 novi dug i 33.000 stari dug da bi uključili… sledeći molim… ne zadržavajte…

Ali kad imate cilj, tada nema prepreka da vas zadrže. Video sam u Nacionalnoj Službi za zapošljavanje da postoji mogućnost da dobijem subvenciju da pokrenem sopstveni posao. Da se zaposlim u nekoj firmi je bila misaona imenica, pa mi se ovo učinilo kao dobar put da dođem do keša, povratim telefon i kontakte i krenem napred. Prošao sam neke obuke i za jedan dan zakasnio da predam aplikaciju. Izgubio sam šansu da dobijem 160.000 dinara, ali uskoro stiže vest koja me je nasmejala. NSZ nema novaca da isplati one koji su prošli konkurs, koji su registrovali firme i čekaju taj novac za subvenciju. Šta da sam ja jedan od njih, pa ja bih skroz pukao.

Ali pojavila se nova šansa, grad Beograd je davao istu subvenciju… ali o tome bih u sledećm nastavku…

Advertisements

Kad anđeli zažmure

26. jula 2010. 13 komentara

Kosmička žalost… Zvezde kaplju kao zlatne suze… Sam Bog jeca zato što je tako rđavo stvorio svet… Jesenji vetar svira na harfi rekvijem kao pratnju…

…ponekad se razbesni, šalje munje i gromove, kišu, poplave, zemljotrese… hoće da uništi delo lika svoga koje je stvorio, ali se u poslednjem trenutku trgne i seti Nojevog zaveta i duge i sedne, i stari mudrac, sačeka da se stvari same srede dole među decom njegovom…

Kako se osećate kada čujete da je momka od 23 godine udario auto? Verovatno samo konstatujete tu vest i nastavite dalje da živite svoj život.

A kako se osećate kada čujete da je sina od 23 godine vašeg komšije iz kuće od preko puta udario auto? Zaprepašćeni ste i iznenađeni. Pa do skoro ste ga videli da je normalno išao ulicom i zbijao šale sa svojim vršnjacima.

Sledeće pitanje bi logično bilo, kako se osećate kada pred vašim očima, na 5 metara od vas, momka od 23 godine udari auto i teško ga povredi. Verovatno bi ste pretrnuli od stresa, doživeli nervni šok, možda bi vam i pozlilo…

Nešto slično se i meni dogodilo pre neki dan kad sam išao na posao. Dobro nije bila u pitanju saobraćana nesreća, niko nije fizički povređen, a ovaj primer sam uzeo samo kao paradigmu da bih potakao vašu pažnju.

Znamo da je velika kriza u svetu i još veća kriza u Srbiji i da ima puno gladnih ljudi na ulicama i to konstatujemo kao vest i živimo dalje.

Znamo da je naš komšija ostao bez posla, žena bolesna, decu još školuje. Nije nam lako kad ih sretnemo, možda gladuju da bi platili struju ili vodu, ali i mi sami imamo problema, pa kakao da pomognemo…

Stojim ja na Zelenom Vencu (to je deo Beograda – centar grada – odakle polaze autobusi na razne strane) i čekam 15-ticu. Ispred mene prolazi dečko od nekih 23 godine i pretura po kantama za smeće. Ne po kontejnerima, već po kantama za smeće raspoređenim među putnicima i stajalištima. Mislim, traži neke sekundarne sirovine da preproda… šta ja znam…

Pretura on, pa kako pronađe neku nepojedenu picu, kiflu ili pogačicu, tako je trpa u usta. Ne gleda ni da li je prljavo, da li je upljuvano… važno da je hrana i da se može pojesti. Stojim tako i prosto sam šokiran. Na mogu da verujem svojim očima, pa zar se ovo dešava u mom Beogradu u samom  centru grada?

Otišao sam na posao, i iz autobusa vidim da momak i dalje vadi otpatke i trpa u usta. Kakav gorak ukus sam poneo tog dana sa sobom…

Pa prokleti bili i platani… i Gazela… i Delta… i kontroli po autobusima… i 5.000 pomoći administraciji… i sve u vražiju mater… gradonačelniče… političaru… stoko… strvino…

…kad ti se narod hrani po kantama za smeće…

%d bloggers like this: