Početak > Život > Trilogija prošlosti (poslednji deo)

Trilogija prošlosti (poslednji deo)

11. januara 2014. Ostavite komentar Go to comments

Zove me kćerka da dođem na prvi rođendan unuke.

– „Kako da dođem, dete, nemam dinara, ni čokoladu ne mogu da kupim!“

– „Uzmi ćale one knjige sa police, upakuj i dođi. Nemoj da niko od mojih ne dođe!“

Tako je i bilo. Posle švercovanja i natezanja sa kontrolorima, došao sam na rođendan i dao „poklon“ detetu. Sa mnom su bila i ostala deca, i naravno svi smo se radovali što smo opet na okupu. Prijatelji su se uzajmili i spremili prase i kolaće, došle su komšije, ne sme da se vidi da fali…

U povratku kući me moja najmlađa pita je sam li uplatio školski dinar. Nisam, reci razrednoj neka se strpi, slagao sam jer sam znao da ga neću ni uplatiti.

– „Pazi čoveče“ -viknu mi tip bez vrata kroz prozor zatamnjenog džipa sa rotacijom, „hoćeš da pogineš!“ Do đavola, umalo me nije udario džip koji je vozio decu Čede Jovanovića u privatnu francusku školu… Moram biti malo oprezniji.

subvencije_grad_beograd_161012

Kao što rekoh, aplicirao sam za subvenciju grada Beograda za pokretanje samostalnog posla. Da budem preduzetnik. Znam da sa državom ne treba ulaziti u nikakve poslove, uvek ću izaći kratkih rukava, ali nisam imao izbora. Rada je to mnogo lepo opisala, „Nula. Minus jedan. Takav je bilans bio na kraju. Dugova na sve strane. Povređeni ponos zbog neuspeha„, ali kao što rekoh nisam imao izbora. I tako dok sam čitao poštu na terminalu Službe za zapošljavanje, pozvali su me i rekli da su mi odobrili subvenciju. To je subvencija za socijalne preduzetnike. Ja sam samohrani roditelj i ujedno stariji od 45 godina, pa sam kao takav dobio dosta poena.

Sada je počela borba sa administracijom, hiljade potvrda i papira sam morao da prikupim, a naravno svuda se plaća taksa. Registrovao sam i firmu, izvadio pečat, otvorio bankovni račun i prijavio se u poresku službu. Prošao sam još jedan kurs,  predao dodatne dokumente a onda su rekli, znate mora i žirant. Sunce ti žarko, pa u Srbiji je lakše naći dijamant, nego žiranta. „Prijatelji“ su me svi redom sa prezirom pogledali, samo što ne kažu „je si li normalan“. I kad sam već htao da dignem ruke od svega i javim da sam odustao, moj zet pristade da mi da garanciju. Zašto, pa i on je prošao kroz istu golgotu i danas se pakuje za Kanadu. Pre nego što ode, eto, učiniće mi. Zahvalan sam mu do groba.

Jeste li primetili da u koju god državnu instituciju odete sve blješti od stakla, mermera, vaza sa cvećem, kompjutera, klima-uređaja, kancelarija. Svi lepo doterani, opušteni, nasmejani, govore o regresu, toplom obroku i trinaestoj plati. Milina jedna kako se lepo osećam u njihovom društvu. Poklanjam firmuDa bi nas 30 dobilo subvencije potrebna je armija službenika koji bi to omogućili. Nije to lak posao, treba obraditi sve te dokumente koje im mi prikupimo i donesemo. Tu je Nacionalna Služba za Zapošljavanje, pa Služba za Socijalno Preduzetništvo, pa Komora Grada Beograda i na kraju Skupština Grada Beograda. Neke su formirane baš sa svrhom da „pomognu“ novim preduzetnicima, zaposlili su ljude i normalno primaju lepu platu.

Kad smo overili menice i sve završili, usledilo je čekanje. Tada čuješ razne priče; te se čeka dve godine na pare; te porezi su toliki da sve pare koje dobiješ odu za 3-4 meseca; te uopšte i nema para u gradskoj kasi jer su smenili Đilasa… ali ja sam verovao da će sve biti dobro.

I zaista, uskoro je upriličena svečana dodela subvencija u skupštini grada, bilo je veličanstveno, svi administrativci su se skupili na jednom  mestu, snimala je televizija. Milina. Sada još samo da uplate pare. I posle desetak dana su legle. najzad.

Kad sam otišao u banku da podignem novac, ljupka službenica za šalterom reče, „vaš račun je blokiran“. Kako blokiran, kad još nisam ni počeo da radim???“ Račun mi je blokirao sud na osnovu prijave sudskog izvršitelja i automatski su uzeli novac koji dugujem. Znači onih 2000 i 33000 i još sudski troškovi su otišli odmah. Pa tu može da uzima ko hoće i koliko hoće. Welcome to the machine, my son.

Podigao sam resto i odmah otišao u trgovinu da kupim pečeno pile i jogurt da se malo počastimo….

Advertisements
  1. 11. januara 2014. u 08:32

    „Jeste li primetili da u koju god državnu instituciju odete sve blješti od stakla, mermera, vaza sa cvećem, kompjutera, klima-uređaja, kancelarija. Svi lepo doterani, opušteni, nasmejani, govore o regresu, toplom obroku i trinaestoj plati. Milina jedna kako se lepo osećam u… “
    – Jesmo, primijetili smo.

    • 11. januara 2014. u 11:22

      Pa zar ti nije milo kad uđeš u takvu kancelariju… sve ti je drago da daš pare za porez, razrez i namet. Jednom sam poveo i sina i rekao, evo ako treba i sina za janičara, prosto uživam da sarađujem sa vama (ovo se šalim naravno).
      Javi mi se private da malo pričamo o pisanju preko Interneta. 😉

  2. 12. januara 2014. u 20:38

    Ma, sve je otišlu u vržiju mater! U pravu si, što se tiče administracije. Sudski izvršitelji sada rade kao pomahnitali. Više uzimaju oni, nego što je dug. E, drug moj, zbog takvih sam i ja prodala stan da namirim usranu državu. Uzeće ti i srce i dušu, a šta ti je pružila. Samo to da živiš u DRŽAVI!
    A što je Vesna spomenula, zabrinula se administracija zbog 13. plate, pripretili im da je neće dobiti. Pa od koga i dobijaju platu, nego od nas. A onda, onaj mladi ministar, reče da nismo baš u TAKVOM BEDNJAKU, da oni ne mogu da prime 13. platu. Ne znam kako se to završilo.
    Odvratni su!

    • 13. januara 2014. u 15:20

      Dudo toga se ja i bojim, da ću polako prodati sve što sam stekao meni i mojoj deci da bi podmirio svaku vlast koja se „dovuče“ u fotelju. Sad mi Velimir Ilić, verovatno u onom kratkom periodu kad je trezan, kaže „ne možete da prodate svoju kuću dok ne platite legalizaciju, a to je oko milion dinara, ili 10.000 evra“. Ludilo. Da dam nekome taj novac, zbog toga što nisam ni mogao da legalizujem a sve sam sam finansirao.
      Pobeći daleko… daleko Dudo, bilo gde, u Albaniju ako treba…
      Vlast je ovde uvek neprijateljska prema svom narodu, uvek… žao mi je ali ja nisam dužan da to trpim. Ako sam rođen ovde, pa nisam drvo, mogu i da odem.
      Generacijo, najebali smo, to ti je to u dve reći.

  3. 14. januara 2014. u 23:48

    Ne znam šta da ti kažem. Ja nemam više ništa, sem dece i duše, koju još nisam prodala, no, ne garantujem da će i to jednog dana doći na red.
    Najebali smo mi odavno, druže moj, ali smo neki strpljiv narod navikao da se trći i dobija ono što mu se servira. Takvog naroda nema nigde! Mi smo ti jedinstveni! Zato nas stranci obožavaju, turisti, vole da dodju, dobro se provedu, sve im je jeftino. E, kad to čujem, nešto mi toplo oko srca. Generalno, dobri smo ljudi, ali su nas izje*ali, uzduž i popreko i doveli do prosjačkog štapa. Mučimo se, eto, prodajemo ono što imamo da bi zadovoljili sudske izvršitelje kojima je to „nagrada“ kad ti ape više love od duga. Strašno!

    • 17. januara 2014. u 10:08

      Dudo, na ovo tvoje zaista nemam šta da dodam 😦

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: