Archive

Posts Tagged ‘Srbija’

Trilogija prošlosti (treći deo)

9. januara 2014. 5 komentara

Kao što rekoh, prelazim na lični primer sve pogubnosti neuređenog društva koje je u Srbiji. Da bih lakše objasnio kako sam prošao katarzu 2013-te, konsultovaću moj dnevnik.

Kad sam se vratio iz inostranstva skoro tri meseca sam proveo u krevetu. Visoka temperatura, tremor ruku, halucinacije… uplašio sam se da se kraj bliži. Tada sam pisao…

moj dnevnik„Teško mi je da ustanem ujutru jer sam izgubio svaki cilj, svaki kompas kojim treba da idem. Da li sam sam uspeo da ubijem u sebi onu klicu koja me tera da idem napred, ili je to učinio sam život sa godinama i sećanjima koje mi je nametnuo, ili pak ova država koju sam počeo da okrivljujem za sve i svašta, pa čak i da je mrzim. Mržnja je kao rak, počne kao mali mladež na koži i vrlo brzo se raširi po celom telu. … … u šta sam se to pretvorio, ne želim da mrzim, a opet – mrzim. Zatvorio sam se u kuću i samujem i mrzim.“

… i još…

„Jako se plašim samoće, a opet sve činim da budem što više sam. Ne mislim da samim okruženjem gomilom ljudi nešto popravljam tu situaciju. Sećam se kako je Remark u jednom svom romanu rekao da se njegov junak učlanjuje u sve moguće saveze i udruženja da bi mu sahrana bila što veličanstvenija. Čak se i takmičio sa svojim komšijom ko će u više udruženja biti član. Remark ne pominje ko je pobedio u toj trci, ali ja verujem da su to bila dva jako usamljena čoveka i kraj tolikog truda da budu članovi svih tih društava. Čovek je sam i u gomili ljudi, sam je ako svi mi imamo neki kavez oko nas koji nas otuđuje, a imamo ga, kavez sazdan od problema i briga savremenog sveta. Pink Floyd-ov Zid. Tačno tako. Samo on se ruši na kraju svakog performansa, a moj zid… kako da ga srušim a da ne povredim sebe ili druge. Sve je tako komplikovano i teško.“

Uspeo sam da ozdravim tako što sam u apoteci kupio pravi lek. Nije mi pomoglo zdravstvo. Da sam otišao kod lekara dobio bi savet, recept leka koji moram da platim, uput za specijalistu kod koga bi došao na red za 6 meseci i za sve to platio participaciju. Tada pišem…

„Živim u snovima. Ujutru kad zazvoni sat za buđenje, ja ga brzo iskuljučim i nastavim da spavam nadajući se da ću sanjati nešto lepo. Šta očekujem? Volim kad sanjam svoje pokojne, nekada su to lepi snovi, nekada me prekorevaju, ali volim kad se opet sretnem sa njima. Često sanjam da upoznajem neku devojku sa kojom flertujem, razgovaramo, držimo se za ruke, razmenjujemo telefone. Ali desi se da sanjam i neke koji su stvarni i živi. Tada se posle buđenja loše osećam, jer su to obično snovi za razmišljanje. Pokojni i imaginarni me umiriju, dok me živi uznemiravaju. Da li je to prirodno stanje mozga da se ralaksira od problema, ili ja to pokušavam da pobegnem od realnosti. Realnost je da sam nemoćan, da ne držim konce u svojim rukama i da zavisim od volje drugih, često onih koji ni ne znaju za mene. To me stvara apatičnim i  umrtvljenim. Ustvari to me stvara „mrtvim“ čovekom. Da, to je prava definicija – živi mrtvac.“

Pošto nisam radio ta tri meseca, nisam ni zarađivao, i prestao sam da plaćam račune i da se brinem za kuću. Nije mi bilo do ničega, uhvatila me je neka apatija koju ne mogu da objasnim. Vesna je u svom blogu opisala jednu knjigu o alchajmeru. I ja se toga plašim. Plašim se da ne poludim…

moj-tajni-dnevnik-279x349Isključen mi je telefon i ADSL, a onda su došli da seku i struju. Tada sam još školovao troje dece, jedna kćerka se udala a druga otišla da živi sa dečkom. Samo je sin radio i to na građevini, i kao što pretpostavljate, nije bio ni plaćen…

„Srbija je jedna zemlja koju vode diletanti i koja uopšte nije država svog naroda, već neke imaginarne ideje, ludila veličine i satiranja svega. Neki kažu da ona nije izgradila svoj identitet, kao i druge države Balkana oslobođene od Turske vlasti, pa sada luta. Na žalost, iako na lepom mestu, sa predivnom prirodom i bogatim resursima, Srbija je nepogodno mesto za život, svakoga, bio on bogat ili siromašan, bio pametan ili glup. Svi trpe ovakvo stanje u ovoj kvazi državi, neki su platili i životom, a mali ljudi, kao što sam ja, trpe lične tragedije slične onima kroz koje i ja danas prolazim. Ova država je od mene, koji sam potomak mađarskih grofova i slovenačkih rudara; koji sam vaspitavan po svim pravilima 10 božjih zapovesti, ona je napravila lažovom i lopovom. Prvi put u životu su mi isekli telefon i struju. Prvi put u životu danas gladujemo, u centru Beograda u 21-vom veku. Prvi put pomišljam da nekog ubijem ili da ubijem samog sebe. Država pravi od mene kriminalca. Srećom, ona klica mojih predaka je jaka u meni,  i pored svega što se dešava imam osećaj da ću isplivati, a za normalan život se nameće jedino rešenje – napusti Srbiju dok me nije potpuno uništila.“

Sredinom godine mi se najzad razbistrilo u glavi i krenuo sam da realizujem ono što sam zaključio u dnevniku. Organizovao sam porodicu. Kćerke su završile školu i počele da rade. Počele su i da daju u kuću pa više nismo zavisili samo od onoga što rodi u bašti. Ali izaći iz blata nije uopšte lako ni jednostavno. Počeo sam da se opet krećem medju ljudima.

„Posle dužeg vremena opet sam otišao na misu u našu crkvu. Ništa se nije promenilo, osim što smo dobili dve nove slike. Ali, sveštenik je održao vrlo interesantnu propoved. Pomenuo je roman Solženjicina o razgovoru dva pacijenta na jednoj klinici. Citirao je Puškina; „u današnje vreme pošten čovek može samo biti tiranin, izdajnik ili zatvorenik.“ Kad sam ovo čuo odmah mi se otvorila ona misao o Isusu na gori koju sam napisao pre neki dan. Isus je otišao na goru da bi našao mir u svojoj duši. On je bio jako kušan od đavola (ili, načina života koji diktira tempo) i ne mireći se sa time, Isus je došao do zaključka da treba sve odbaciti i posvetiti se samo jednom cilju. Tada je večnost zagarantovana. Pomenuo sam Teslu, koji je radio 10 sati dnevno, a spavao malo ili nimalo; nije se ženio ili jurio za novcem. On je bio posvećen jednoj ideji, kao i Isus. Kada je Isus rekao Petru i drugim učenicima da napuste sve i krenu za njim, on je baš mislio da napuste prethodne okove dotadašnjeg života. Oni su se posvetili propagiranju te misli, kao rešenju od problema. Kasnije su Pavle i drugi to izvrnuli na religijsku osnovu i tako je nastalo kršćanstvo. Puškin je takođe pomenuo; „stari su određeni za staro gvožđe ma šta dobrog da su uradili u mladosti“. Kakva istina. Ako spojimo ono o Isusovoj ideji i ovu misao, tada se zaista nameće da je meni vreme da potražim svoj mir na nekoj mojoj gori. Inače i ja moram biti diktaror, ili izdajnik ili zatvorenik. Već sada me je vlast napravila lažovom, lopovom i slepcem. Još samo da završim u zatvoru.“

U sledećem nastavku ću opisati kako sam se izvukao iz mentalne blokade i kako sam našao snage da krenem dalje sa mrtve tačke…

Kategorije:Život Oznake:, , ,

Zašto volim Srbiju?

20. septembra 2012. 8 komentara

Samo Srbiju volim više od Rusije“ – reče skoro naš predsednik i ostade živ. U redu, voli čovek, šta ja tu mogu… ali ja se pitam šta je to što bi danas nazvali patriotizam, nacionalizam, jednostavno ljubav prema domovini? Drugim rečima, zašto volim Srbiju?

Volim Srbiju jer je to moja domovina. Dobro, ali šta je to domovina, i u čemu je ona tako specifična od drugih domovina. Ako ćemo pravo, Srbija i nije neka domovina. U njoj ne živim lako, stalno ratovi, stalno neke tenzije, stalno krize i problemi. Za svoje doba ne pamtim da je ikada bilo neko vreme da nije bilo nekih problema. Ako bih birao, po tom pitanju, radije bih voleo Australiju, Novi Zeland ili Kanadu.

Volim Srbiju zbog njene slavne istorije. Istorija nam je diskutabilna. Ni jedan kralj ili državnik nije umro prirodnom smrću. Ova borba za vlast je najviše pogodila običan narod pa je Srbija stalno bila u nekim ratovima, nikad mudra, uvek „srčana“, da bi u poslednjim ratovima izgubila više od polovine svog stanovništva. Ako bi neku zemlju voleo po ovom pitanju, to bi bio Luksemburg ili Švajcarska.

Volim Srbiju zbog njenih ljudi velikog srca. Cvrc. Ljudi kao i svuda u svetu. Kakvo je to veliko srce kod mog komšije koji mi truje kera, ili kod one babe koja sa prozora baca vruću vodu na decu jel galame, ili prijatelj koji pređe autom preko mojih nogu jer se „naljutio“… Pa nije naša najvažnija uzrečica „samo da komšiji crkne krava“. Ako bi voleo neku zemlju po tom pitanju tada bi to bila neka Arapska zemlja gde je porodica svetinja i gde su svi članovi kao jedan.

Volim Srbiju jer je zemlja najlepša na svetu. Jeste Srbija lepa, nije da nije… ali da je najlepša to sigurno nije. Zbog gluposti nas samih mi smo zagadili i reke i jezera, upropastili njive i oranice, iskrčili šume… Ako bih birao, više bih po tom pitanju voleo Bali, Kanarska ostrva ili Havaje.

Tek da kažem da je volim zbog njene sigurnosti i stabilnosti, to bi bila smejurija. Pa nestabilnije, sa lošijom valutom, sa lošijom privredom, sa ovolikom korupcijom, verujem da se teško može naći država na svetu. O mudrosti naših političara da ne govorim.

Razumem zašto naš predsednik najviše voli Srbiju. Pa malo je država gde bi jedan grobar mogao da kupi nekoliko diploma i postane predsednik države. Ovo je moguće samo u Srbiji, pa ko je onda ne bi takvu voleo.

Ali zašto ja volim Srbiju?

E pa tu sam rođen, tu sam odrastao i tu sam proveo ceo svoj život. Za svaki kamen, drvo ili potok me vezuje neko sećanje, neka avantura, neko uzbuđenje… Volim je jer ona budi u meni dečačka maštanja, očekivanja, planove koje sam pravio… Volim onu Srbiju iz mog detinjstva kada nisam znao za sve probleme, sva nedela i sve kataklizme koje me čekaju.

Ustvari ja volim Srbiju jer volim svoja sećanja koja sam stekao ovde. Sećanja iz detinjstva su ta koja me vezuju za moju domovinu.

This summer I hear the drumming,

25. aprila 2012. 6 komentara

Bliže se navodni „izbori“ u Srbiji, na svim nivoima, u svim sferama, za sve institucije… i to odjedanput, da slučajno nekome nešto ne promakne, da ne izgubi svoj deo dogovorenog kolača.

Kažu politika je kurva.

Ako kurve posmatramo kao žene koje se bave određenim zanimanjem, „najstarijim zanatom na svetu“, koje od toga žive i često prehranjuju i decu, mogli bi reći da je to preduzentništvo kao i svako drugo, sa svojim rizicima i benefitima.

Ako kurve posmatramo kao nekoga ko poseduje takvu karakternu osobinu, ko te gleda u oči a laže i želi da te prevari, ko je u sukobu sa svih 10 Božijih zapovesti, licemeri, lažovi, gramzivi… tada zaista takva kurva zaslužuje prezir i gađenje.

U Bazelu sam video izloge gde su na stolicama sedele žene, poluobnažene i reklamirale svoje usluge.

U Srbiji ovih dana vidim plakate sa veštačkim osmesima političara koji se reklamiraju i obećavaju da će promeniti sve ako pobede na izborima.

Svaki muškarac nekada zapadne u krizu, morala, identiteta, profesije, muškosti… i kurve uvek dođu kao neko ko će ih saslušati, pomoći, osloboditi tenzije… i naravno naplatiti. Takvi muškarci su zadvoljni, vraćaju se kući svojoj porodici i svojoj svakodnevnici i, tako „izlečeni“ funkcionišu kao i ranije. Ovakva „terapija“ je brža, jednostavnija, učinkovitija i diskretnija nego… recimo poseta psihijatru.

Svaka porodica, društvo, zajednica ima svoje uspone i padove. U krizi identiteta i vizije budućnosti mnogi poveruju kurvama sa perdizbornih plakata, koji koriste iste metode kao i one prethodne kurve… saslušaju te, tapšu po ramenu, obećavaju bolja vremena, ali njihova „terapija“ je destruktivna, prožeta prazninom i ispunjava nas negativnom energijom.

Tako kurva kao zanimanje i kurva kao karakterna osobina nemaju baš ništa zajedničko… osim iste načine raklamiranja.

—–

—–

Kurve… zašto ste mi oduzele nadu, veru u život, perspektivu, život sam…

Kurve… možete li mi pomoći da povratim nadu, veru u život, perspektivu, život sam…

An innocent man in a living hell, that’s the story of the Hurricane…

3. aprila 2012. 7 komentara

Now all the criminals in their coats and their ties
Are free to drink martinis and watch the sun rise
While (stavite svoje ime ovde) sits like Buddha in a ten-foot cell
An innocent man in a living hell
That’s the story of the Hurricane

Volite li da držite ptičice u kavezu. Ove ljupke male životinje nam donose nešto lepo u naše živote, delić prirode, koji nam toliko nedostaje u našim kutijicama od stanova u kojima živimo. Neke ptičice su umiljate, poput papagaja, a neke nas uveseljavaju svojom pesmom, poput kanarinaca.

Još kao dete sam sa svojim drugovima u Zemunu lovio ptice. Hvatali smo ih na mrežu. To je čitava filozofija, pravi se specijalno postavljen mehanizam koji brzo preklapa ptice koje slete, zatim mala baštica sa semenjem koje ptice vole i naravno loker – prethodno uhvaćena ptica koja se navikla na ljude i koja peva iz svog malog kaveščića i time doziva druge, slobodne ptice.

Lovili smo štiglice, cajzlove, krenglove, gimplove, krstokljune, batokljune… i ostale ptice koje se hrane semenjem. Neko vreme bi smo ih držali u kavezima, menjali među sobom, neke bi i prodali onima koji nemaju neki primerak i… provodili detinjstvo u nekoj zabavi.

Vrabac - ptica slobode

Moglo se loviti i na „limicu“. To je specijalan lepak od bobica imele, koje se kuvaju, mešaju sa uljem i premazuju se štapići koji se stave na grane drveta gde bi ptice sletele.

Sve ovo izgleda surovo, ali nikako nije, jer su sve ptice u proleće puštane u prirodu da se slobodno pare da bi u jesen opet krenuo lov. Tek kasnije je počeo „biznis“ prodajom i švercom ptica za Italiju, a zatim i zabrana lovljena ptica. Mislim da deca danas ni ne znaju šta su to štiglici i cajzlovi, a kamoli da ih „pecaju“, kako smo mi to govorili.

I sve ptice su se mogle loviti, pa i slavuji koji jedu crviće i koje je teško držati u kavezima, osim jedne…

Od svih ptica prelepog perija, divnih šara i melodičnog glasa – zarobljeništvo nije podnosila samo jedna od njih. Jedan, najobičniji vrabac. Najneugledniji i bez ikakve lepe pesme.

Vrapca kad stavite u kavez on već sutradan ugine. Niko ne zna zbog čega? Odbija da jede? Da pije? Odbija da živi!

Ne želim da podvlaćim paralelu između običnih, radnih, vrednih, porodičnih ljudi koji se u ovo vreme krize bacaju sa mostova, sa terasa, spaljuju ili ubijaju iz vatrenog oružja – i kitnjastih likova sa Pinka, Survajvora, političkih talk-show pajaca, namrgođenih gradonačelnika… sa pričom o dvema vrstama ptica sa kojima sam započeo ovu priču.

Ne želim ali moram… vrabac više ceni svoju slobodu od svog života. Običan čovek ne može da se sroza na nivo pevaljki i političara. To je paralela… to je stvarnost… to je Srbija danas… Pročitaj više…

Tako je pevao Dylan…

12. februara 2012. 5 komentara

Robert Alen Cimerman, je pravo ime Bob Dylana, a Bob Dylan je ikona jedne generacije revolta, slobode i pobune protiv globalizma, rata i dogme.  Bob Dylan ovih dana puni 70 godina a njegove pesme su i dalje aktuelne, isto tako kao što je i on aktivan, pevajući u Kini i drugim zatvorenim društvima.

Jedna od čuvenih Dylanovih pesama je i „It’s a hard rain’s a-gonna fall“, gde je kao i u svim njegovim pesmama najveća vrednost upravo tekst i poruka. Pesma je nastala tokom Vijetnamskog rata i govori o jednoj generaciji koja se pokušala osloboditi stega puritanizma. Pitam se kao bi Dylan pevao danas kada bi posetio Srbiju… šta bi video… i šta bi imao da kaže…

Oh, where have you been, my blue-eyed son ?
And where have you been my darling young one ?
Bio sam u zemlji prelepih predela
Šetao sam šumama, poljima i pašnjacima
Bio sam u zemlji gde su oranice zapuštene
Bio sam u zemlji gde su reke zagađene
Bio sam u zemlji gde su ljudi zatrovani
And it’s a hard, it’s a hard, it’s a hard, and it’s a hard
It’s a hard rain’s a-gonna fall. Pročitaj više…

Keva Rusija, ćale Gadafi, čika Voja

9. marta 2011. 27 komentara

Ceo svet je u nekom previranju. Svedoci smo sveg ovog dešavanja ovih dana na Bliskom Istoku i Severu Afrike. Nama koji smo tek svrgli jednu budalu, jednog diktatora nije baš najjasnije šta se to dešava oko nas. Nije nam ni najjasnije šta se to dešava kod nas – ako ćemo pravo. Odličan članak jedne mlade osobe, Shunjalice („Nije mi zbog svega toga, nego što su uspeli da ubiju i nju koja poslednja umire. Ubili su nadu, pre nego što smo prestali da dišemo.„), kao i serijal clanaka Mediapraxis bloga („To je kao kada bi ste sa potpuno nepoznatim ljudima gradili zajedničku kuću kako bi ste se zaštitili od kiše, snega i vetra i tek usled života pod zajedničkim krovom utvrdili da je kuća postala brod ludaka iz koga ne možete izaći.“), koji kroz prizmu Afričkih dešavanja ukazuje na propuste naše svakodnevnice – sve me to tera na razmišljanje da li je kod nas u Srbiji baš toliko loše, ili smo silno razočarani u našim očekivanjima od 5. oktobra 2000-te, ili smo toliko lenji da se pokrenemo i uradimo nešto sa našim životom, da li smo toliko uplašeni pred nekulturom lokalnih kabadahija koji se muvaju po Srbiji ovih dana.

Pravo da vam kažem i sam sam uplašen. Da, dobro ste pročitali, ja se bojim ove zemlje. Ja se plašim za svoj život i život svoje dece. Preko 20 godina sam živeo u inflaciji, ratovima, krizi, mobingu, nacionalizmu, kriminalu, korupciji… ali danas, kad je u Srbiji mir i demokratija, ja sam počeo da se strašno bojim. Do sada je zlo koje je pretilo mojoj porodici imalo neki oblik, neki naziv, neki lik… danas je zlo prisutno, ali ga ne vidim, a to je ono što me mnogo plaši. Šunjalica kaže; otići iz ove zemlje je rešenje… jeste, ali da li sam više u stanju da odem i da li mogu da odem. Možda sam zaglavljen u živom blatu Srpske svakodnevnice gde samo mlataram rukama dok su mi noge duboko zaglibljene i nepokretne. I kao što glava poslednja potone u to blato, tako i ja samo mogu da „laprdam“, dok me niko ni ne sluša…

Dok nas niko ni ne sluša!

Ježe mi se dlake na leđima od komentara na Internetu, da će nama pomoći naša „Keva Rusija“, da dolazi Putin u goste, da nam daju kredite. Pa poslednji put kad je Putin bio u Srbiji ubijen je Đinđić i Srbija je stala na 10 godina i poklonila Rusima naftnu industriju. Sada kad treba da se malo pokrenemo, evo ga opet baćuška da čika Voji malo da uputstva kako sjebati i ovo malo dobroga u Srbiji. Da li je moguće da smo mi takvi debili, da ne vidimo da smo u poslednjih 10 godina propali materijalno, i što je još gore moralno. Pa 80% Srba podržava jednog diktatora u Libiji uzvicima „Izdrži pukovniče, Srbija je uz tebe“. Bole njih za narod u Libiji, što sam juče čuo da je jedan moj prijatelj ubijen u Tripoliju snajperskim hicem, važno je da oni mrze Amerikance, zato je Gadafi „ćale“. Važno je da oni mrze…

Kako kaže Mediapraksis, ovo je kuća ludaka. U toj kući ti ne smeš da imaš svoje mišljenje. Moraš biti protiv ovoga ili onoga, moraš da mrziš ovoga ili onoga, moraš biti određene vere, seksualnog opredeljenja, političke linije… inače si prokužen, neprijatelj, budala, ko zna šta sve… nikada krenuti napred, stalno pogled u prošlost i strah, strah od svega i svačega.

Srbija je mnogo lepa zemlja, raznolika, bogata, multinacionalna i multireligiozna, na lepom mestu sa bogatom istorijom. Sve ovo umesto da koristimo kao našu prednost, mi koristimo da nabijamo na nos jedno drugome neke budalaštine iz prošlosti, stvarne ili izmišljene, svi sve znamo a ni ne primećujemo koliko smo postali zatucani, glupi, primitivni… toliko primitivni i dosadni da niko više neće ni da se druži sa nama.

I opet kažem Srbija je postala zemlja, moja zemlja gde sam rođen, jedna zemlja koje se plašim. Život u strahu nije normalan život. Dovodi do psihoza ako se ne promeni. Mnogi oko mene su već psihotični… a šta ja još čekam? Da počenma da uzvikujem „Keva Rusija, ćale Gadafi…“ i gledam svoju decu kako propadaju? Da moja deca postanu huligani sa stadiona, neonacisti sa kukastim krstovima, samoubice razočarane u društvo i porodicu, klerofašisti kojima su bradonje uzor a đenerali idoli… Ili postoji alternativa?

Kategorije:Društvo Oznake:, , ,

Tako obična priča ili paradoks naše stvarnosti

16. novembra 2010. 14 komentara

Yes…

Šta je – upita žena iz susedne sobe.

Našao sam – prokomentarisa muškarac zureći netremice u neki dokument koji je držao u ruci.

Nije valjda… – uskliknu žena i brzim koracima dođe do čoveka, istrgnu mu dokument u ruci i poče temeljno da ga studira. Posle nekoliko minuta spusti ruku i značajno pogleda muža u oči.

Ipak si bio u pravu – oči su joj se caklile – a ja, glupača, nisam ti verovala.

Muškarac je značajno seo za sto, zapalio cigaretu i dugi dimovi su obavili njegovo lice. Osmeh mu je neprekidno titrao i davao neki pobednički izraz. Sad je i žena spustila dokumenat na sto, sa nekim strahopoštovanjem, pa krete u kuhinju da skuva kafu.

Može jedan liker, Đorđe? – doviknu svome mužu.

Naravno, ovo baš treba nazdraviti. Nadam se da će od sada sve krenuti na bolje.

Hoće, hoće… – odgovara žena – pa znaš i sam. Još samo mesec dana i od Nove Godine ćemo imati pravo da podnesemo molbu… Uz ovaj papir neće moći da nas odbiju.

Znam – Đorđe je posmatrao kolutove dima koji su se dizali prema tavanici – pa toliko sam se raspitivao. Znaš Jelo, ponekad ni sam nisam bio siguran, ali nada me nije napuštala. Kad sam čuo da je Mađarska izglasala taj zakon, odmah mi se u glavi rodila ta ideja, ideja koja bi mogla da nam promeni život i izvuče iz ove kaljuge u kojoj živimo…

Budimpešta

Jela, Jelisaveta se kikotom nasmeja. Donela je svom mužu kaficu i liker. Šeretski kucnu svoju čašicu o njegovu, – Ma pametna moja glava. Daj Bože da sve bude u redu i što pre. Pa vidiš šta Tadić priča na televiziji. I 2011 će biti isto tako loša kao i ova godina. Ako ne i gora. A pravo da ti kažem, ja ne vidim da će i koja naredna biti bolja… sve gore od goreg. Osećam se kao u Remarkovom romanu „Noć u Lisabonu“…

Ma da – nastavlja Đorđe svoj monolog, kao da ni ne čuje šta mu supruga priča – Posle razgovora sa onim mađarskim protestantskim pastorom, bio sam ubeđen da se Bog osmehnuo i na nas. Mađarska je zaista izglasala zakon da će svim mađarima, ili potomcima mađara, koji mogu da dokažu nekim dokumentom, izdati pasoš. Dobro nije to pravi mađarski pasoš. Sa njim nećemo moći da glasamo, biramo ili se kandidujemo u Mađarskoj, ali bi smo imali sva prava kao i oni tamo…

Da nećeš da se kandiduješ za predsednika Mađarske – zakikota se Jelisaveta, osećajući da je preplavljuje neka milina a tenzija popušta. Đorđe je pogleda začuđeno, a onda se i on nasmeja.

Još kad je rekao da nije neophodno da znamo mađarski jezik, tada sam bio siguran da smo blizu rešenja. Znao sam da je moja baka bila udata za mog dedu u Bačkoj; ona mađarica a on srbin. Znao sam da sve to nije kasnije bilo važno, jer smo kod Tita bili svi jednaki… ali vidiš… sada je to odjedanput postalo strašno važno. I sreća da nisam bacio stare dokumente sa tavana mog oca…

Najzad malo mira, posle 40 godina života i neprekidnog ludila… – Jelisaveta poče da mašta – Privatizacije, inflacije, ratovanja i bombardovanja, parada ponosa i parada fašista, korumpiranih policajaca, taksi i bezočnih opštinara i političara…

…čiste ulice, bez opušaka i ispljuvaka – prihvati i Đorđe – Ljudi koji ne psuju, fasade bez grafita, omladine koja poštuje starije, bez paljenja kontejnera, bez prebijanje stranaca, bez suludih popova…

Jeste, Đorđe – zausti žena, ali je muž naglo prekinu.

Aaa, ne Đorđe! – muž napravi kratku pauzu, – Đerđ, zar ne Elizabeta.

Oboje na taj komentar prsnuše u smeh. Smeh koji ih je relaksirao i ispunjavao im dušu novom nadom…

%d bloggers like this: