Archive

Posts Tagged ‘Beskućnici’

Trilogija prošlosti (četvrti deo)

10. januara 2014. 16 komentara

Pošto sam izgubio sve poslovne kontakte; telefon mi je bio isključen, pristup internetu nisam imao a para za mobilni nije bilo; morao sam naći način kako da obnovim kontakte. Pošto se ja nisam nikome od rodbine javljao, zbog nemogućnosti da to uradim, oni su zaboga odmah zaključili da sam „nevaspitan“ i neću da se javljam i zašto bi oni mene zvali. Naravno, niko ne pomišlja da mi nije dobro, da sam u krizi, ili da sam umro. Vrlo egoističan stav porodice, ali to je baš ono otuđenje o kojemu sam govorio. Isto i sa „prijateljima“, niko da me pozove i okrene broj. Izlaz sam našao slučajno kad sam otišao u Biro za zapošljavanje i video da tamo postoje terminali sa pristupom internetu.

tikvice

Blažene tikvice iz moje bašte.

Kako sam dolazio do novca. Pa tako što sam razredio dvorište i svo staro gvožde prodao sakupljačima sirovina. Takođe i neke neispravne uređaje iz kuće sam prodao. Ne možete da zamislite koliko je veliko kad dobijete 1000 dinara i za te pare možete da kupite osnovne namirnice, brašno, so, ulje… Srećom bašta je dobro rodila pa smo stalno jeli voće i tikvice. Blažene tikvice, one su nas spasile gladovanja. Znam, neko će reći, „ala ovaj preteruje, pa ko gladuje u Srbiji?“. Ali eto ko gladuje, onaj tvoj komšija kojega ne viđaš više a ni ne zapitaš se gde je. Mene je i pored svega bilo sramota da priznam da smo gladni, ili da odem do obližnje prodavnice da uzmem na crtu. Svi smo radno sposobni, živimo u velikoj kući, nikada nismo imali nikakvih problema, sve obaveze smo izmirivali na vreme. Ali, eto bilo je dovoljno da ja padnem u krevet na tri meseca i da se sve raspadne. Pomoći ni od porodice ni od društva. Eto, to je suština. Dobar si dok rintaš i daješ, ali kad onemoćaš, tada si potpuno zaboravljen. Onda sam počeo da razmišljam da starost ide i takve situacije će se ponavljati iznova i iznova. Počeo sam da se jako plašim da ne ostanem na ulici, pa sam se malo informisao o toj situaciji u Beogradu. Beograd ima preko 100.000 dece beskućnika. Postoje čitave porodice koje su beskućnici. Žive po starim ciglanama, šahtama, lagumima i grobovima. Da i gobovima. Greju se u gradskom prevozu a jedu iz kontejnera. Pa jel to sudbina koja me čeka?

beskucnik

I u grobu je toplo kad zima zagudi… ili pozavidiće živi – mrtvima.

Trebalo mi je neka tri meseca da dođem do prve zarade. I kao što se pretpostavlja, kako sam ja krenuo s mrtve tačke, tako je krenulo i mojoj deci. Počele su da pristižu pare i mogli smo da kupimo hranu, ali komunalije su bile rak rana. Država je nemilosrdno mlela, svaka dva dana stižu neki računi, opomene, sudski pozivi… haos. Ja sam sve to bacao u fioku da ne bih razmišljao mnogo, jel bih poludeo. Ali uskoro se pojavio sudski izvršitelj na vratima. „Znaš, možeš ti da prodaš, ovaj kiosk ili nešto od tehnike“, kaže. „Ja sam došao sa Kosova i mučio sam se da bih preživeo, tako da i ti bi mogao da krečiš tuđe stanove, zašto ne“, savetovao me je golobradi mladić. Tako se meni moja država odužila, šalje mi uterivače dugova. Zanimao sam se. U svim javnim preduzećima rade izbeglice iz Bosne i Hrvatske, komunalni policajci i uterivači dugova su izbeglice sa Kosova. Sva javna preduzeća su zaposele izbeglice… to me je prenerazilo. Proizvodnja je nula, a kancelarijsku administraciju obavljaju uglavnom izbeglice. Naravno nisu oni ljudi krivi, oni su prošli golgotu i bore se za svoje mesto pod suncem, ali Srbija im je omogućila da dođu do radnog mesta. Opet kažem ne proizvodna, već administrativno – parazitska.

Ipak, moj moto je da ono što ne mogu da promenim time neću ni da se opterećujem.

srb-prosjaci

Ispred Beogradskih crkava… nisam još video ni jednog popa da je ubacio nešto u košaricu.

Posle ovoga došla su neka tri dečaka da mi iseku struju. Isekoše i odoše. Debeloguza žena iz Bratunca za šalterom mi reče da moram da platim 20.000 novi dug i 33.000 stari dug da bi uključili… sledeći molim… ne zadržavajte…

Ali kad imate cilj, tada nema prepreka da vas zadrže. Video sam u Nacionalnoj Službi za zapošljavanje da postoji mogućnost da dobijem subvenciju da pokrenem sopstveni posao. Da se zaposlim u nekoj firmi je bila misaona imenica, pa mi se ovo učinilo kao dobar put da dođem do keša, povratim telefon i kontakte i krenem napred. Prošao sam neke obuke i za jedan dan zakasnio da predam aplikaciju. Izgubio sam šansu da dobijem 160.000 dinara, ali uskoro stiže vest koja me je nasmejala. NSZ nema novaca da isplati one koji su prošli konkurs, koji su registrovali firme i čekaju taj novac za subvenciju. Šta da sam ja jedan od njih, pa ja bih skroz pukao.

Ali pojavila se nova šansa, grad Beograd je davao istu subvenciju… ali o tome bih u sledećm nastavku…

Jedan običan dan

15. marta 2010. 20 komentara

Petak popodne. Išao sam da pogledam za neki posao. Tražio se mehaničar.

Već dve godine vlasnik prve kuglane (bowling) u Beogradu je nesmetano radio. Bio je to rus koji je došao sa svojom kćerkom i pokrenuo biznis. Zapošljavao je 7 radnika, a mehaničar koji je održavao mašine ga je pre nekih mesec dana napustio. Naime, u međuvremenu su se otvorile još tri kuglane, pa je momak otišao da radi kod konkurencije. U doba nezaposlenosti i nije loše održavati mašine automatske kuglane.

Razgovaram sa dvojicom budućih kolega. Oboje su vojni penzioneri. Otišli su u penziju sa 45 godina života, imaju stanove, sređen život i lepa primanja. Zaslužili su valjda – branili su nas kad nam je bilo najteže. Ali, ljudi još u snazi, rade za dodatna primanja.

Pitam; „kako niste našli mehaničara za ovih mesec dana?“

– „Nema“, kažu. „Nema ljudi koji se razumeju u mašine. Ili su sve mladi bez iskustva, ili inženjeri koji ne umeju da drže alat, ili vetropiri kojima je uvek mala plata.“

– „Strašno“, mislim se, „pa koju radnu snagu misli Srbija da ponudi budućim investitorima, ako uopšte i dođu?“

Rus igra po svim pravilima igre republike Sribije. Redovno plaća dažbine državi, zakup prostora, doprinose, plate, a njemu šta ostane. Naravo, ne ostaje mu mnogo, pogotovo što se pojavila „nelojalna“ konkurencija. Razni „perači novca“ i „miljenici opštinskih vlasti“ su otvorili kuglane „preko veze“, u želji za brzom zaradom, ne izmiruju nikakve obaveze, a plate su manje nego kod rusa. Ali važno je uništiti konkurenciju…

Mislim se koliko je štrajkova po Srbiji. Nezadovoljnih ljudi, kukaju, pište, plaču, seku udove, kunu, preklinju… Svi hoće da se vrati socijalizam, da „radio ne radio, svira mi radio“. Kako se recimo tom rusu isplatilo da dođe iz Moskve, sve uredno izmiruje i još zaradi. Još interesantnije. Kako kinez dođe u Srbiju sa drugog kraja sveta, donese robu odande, otvori prodavnicu, ima fiskalnu kasu, ima najjeftiniju robu, tu izrodi deci, i još mu se sve to isplati. Koliko puta neko otvori prodavnicu u mom kraju, po ceo dan sedi ispred, puši, kafeniše, i za mesec dana je zatvori.

Čudesni su putevi sudbine. Srbija je puna ljudi sa Malte, Grčke i Kipra. Traže posao. Nezamislivo – traže posao u Srbiji…

Odradio sam taj dan i gazda je bio zadovoljan. Ne govorim ruski, ali znam engleski i dokumentacija mi je dostupna. Bilo je već 5 sati ujutru i čekao sam prvi jutarnji autobus. A ko za inat, zahladilo, razduvalo se i mrzne do kostiju. Autobusi su nam kao štenare. Hladnije unutra nego na ulici.

Dok sam sedeo tako šćućuren, na sledećoj stanici ulazi gomila klinaca od 8 do 10 godina starosti. Promrzli, crveni u licu, galame i odmah se rasporede po slobodnim stolicama. Prljavi i odrpani, putnici gledaju; neki skreću pogled a neki odmahuju glavom. Beskućnici. Deca iz šahtova i kalemegdanskih laguma. Deca koja nisu zavedena nigde i kojih se svi odriću.

Neka odmah zadremaju na svom sedištu, njima je i ovakav autobus toplo utoćište. Drugi galame i smeju se. Jedan pokazuje neku prljavu majicu na sebi. Da bi to uradio, morao je da otkopča nekih 4 jakni koje nosi. Hrane se u narodnim kuhinjama, a zabava im je „duvanje“ lepka. A lepa deca, rumena, bistra, samo im se oči cakle na prozeblom licu…

Silazim na stanici i pod udarima vetra idem polako kući. Počelo je da sviće i po neki petao se oglašava između uspavanih kuća. Čujem u daljini mog psa koji laje. Osetio me je valjda. Nadam se da će biti danas nešto da jede; valjda je ostalo nešto od ručka…

%d bloggers like this: