Da se malo nasmejem na svu muku

4. januara 2014. 5 komentara

Radim nešto na kompjuteru pa u pozadini slušam ili radio ili muziku sa Youtuba. Tako naletim na jednog koji voli da miksuje sadržaj. Baš me je nasmejao… ako niste videli, neće škoditi. 😉

—-

—-

—-

Advertisements
Kategorije:Zabava Oznake:,

Svako vreme…

3. januara 2014. 13 komentara

Prvo januarsko jutro… gledam kroz prozor i ne mogu da verujem. Sunce sija kao da je maj mesec. I temperatura je primerena tom utisku, deset stepeni u plusu. Sećam se novogodišnjih noći iz mojih mladosti. Obavezno je padao sneg i temperatura je bila oko minus pet stepeni. Mi deca bi trčali po tom snegu, valjali se i bacali petarde. Kažu klima će u Srbiji biti kao što je danas u Grčkoj, i mislim da su u pravu. Tada će današnja deca sa setom da se sećaju kako je bilo u novogodišnjoj noći u njihovo vreme.

Prošle godine sam doneo jednu odluku. Nije mi bilo lako, ali sam dugo razmišljao, sabirao i oduzimao i najzad prelomio – počinjem sa pripremama da odem iz Srbije. Razgovarao sam sa decom i dogovorili smo se da prodamo kuću,vratimo dugove, spakujemo se i da odemo da nastavimo da živimo na nekom drugom mestu. Za ovo smo dali rok od dve godine, taman da mi najmlađa završi školu. Shvataju deca da ovde nema života, samo mučenje, čemer i jed. Shvatam i ja. Proživeo sam i građanski rat, i bombardovanje, i inflaciju, i prekid posla i sve što mi je Srbija priredila u poslednjih 30 godina, uspeo sam da podignem i odškolujem decu, ali sada shvatam da dolazi možda najgori period od kako se SFRJ raspala.

Bioskop Balkan u Beogradu… lice naše tranzicije.

Zašto mislim da je Srbija neprijateljska zemlja za svoje građane? Jednostavno – car je najzad go.

Opšti lopovluk a niko kažnjen. Sada teraju mene da štedim, šalju mi uteruvače dugova i seku struju. Nikad više posla, svi radimo, ja i u inostranstvu, a stalno dužan, nikada para dovoljno.

Opšta nesigurnost, legalizovane horde „navijača“ koji prebijaju ljude, a nikad više policije, komunalne, poreske, javne i tajne; kontrolora, inspektora, inkasanata i prinudnih izvršitelja.

Opšti raspad institucija, bolest i starost dolaze, a kod interniste dolazim na pregled za tri meseca, žena mi je mogla živeti barem još pet godina da su je pregledali i lečili kako treba. Deca nemaju posla, rade kao trgovci ili zidari, pa zašto sam ih školovao. Vlada donosi restriktivne zakone a političari su postali jedina lica u novinskim naslovima.

Opšti raspad i porodice, krijemo se jedni od drugih da ne bi slušali kuknjavu ili tražimo zajam. Zatvaramo oči nad problemima svojih najbližih, bolestima, samoćom, nemaštini. Živimo u prošlosti a nemamo budućnost.

Opšta beznadežnost – Srbija je tempirana bomba. Ništa nije naučila iz 90-tih. Nije demontiran velikosrpski cilj a to su teritorije, teritorije i teritorije. Kao kad se vojska povlači i ostavlja tempirane mine, tako je iza srpskih ratova ostala Republika Srpska i Sever Kosova, mine koje će se aktivirati čim Srbija malo ojača. Znači novi ratovi za 20 – 30 godina.

Kako kaže Nebojša Katić na svom blogu; „Srbija mora sazreti i stati pred ogledalo!

I zato, ovo lepo prvo januarsko mi daje neku nadu. Najzad imam neki cilj, ne živim od danas do sutra, bez perspektive i pun nesigurnosti. Obaveštavaću vas kako napreduje „pakovanje“ i ostaćemo u kontaktu. Ne mogu ja bez mojih blogera 🙂

Kategorije:Život Oznake:,

Ode i ova…

31. decembra 2013. 10 komentara

Dragi prijatelji dolazi nam nova 2014 godina.

Lično veoma se radujem. Ne koliko tome što stiže nova, već činjenici što se završava ova stara. Kao što i istina ima hiljadu lica, tako i mišljenje o 2013-toj se razlikuje od čoveka do čoveka. Samo, vidim da niko ne žali mnogo za 2013-tom, kao što se ni ne raduje mnogo 2014-toj. Ipak Bog nam je dao godinu dana i rekao „Evo, učini sa njom šta želiš… nisam rekao da će biti lako… ali poklonu se ne gleda u zube, zar ne?“. E baš je šeret taj Bog 🙂 .

Neću da pričam kakva mi je bila 2013-ta, a bila je odvratna. Ipak i lepe stvari su se dešavale, da ne grešim dušu. Jedna od lepih stvari je ta što su mi se mnogi od vas obraćali, setili me se, pisali, brinuli… dok sam bio odsutan nekoliko meseci i nisam pisao niti se javljao. Naravno moja drugarica Duda i naša mezimica Breskvica su zaista brinuli i slali mi mailove podrške. Hvala Bogu na takvim prijateljima; samo zbog toga vredi upasti u krizu… kako kaže izreka „ne pada sneg da pokrije breg već da svaka zverka pokaže svoj trag“.

Inače, da se ne lažemo, stari se a to nije baš prijatno. Pesnik veli „sve više mislim o grobu a sve manje brojim zvezde„, pa iako se slično osećam, moj dupli horoskopski Lav mi ne da mira. Doneo sam neke odluke primerene mojim godinama, mom socijalnom statusu i ovoj zemlji u kojoj živim. Ne želim bre da više budem objekat života, želim da budem subjekat, da utičem a ne samo da trpim… Pokrenuo sam alternativni blog, koji će zaista biti baš blog (web log), tj svakodnevni dnevnik. Obavestiću vas na vreme…

I da ne tupim mnogo…

Svima vama dragi blogeri, prijatelji, poznanici, namerinici… želim

sretnu novu 2014 godinu

Kategorije:Moja razmišljanja Oznake:

2013 in review

31. decembra 2013. Ostavite komentar

The WordPress.com stats helper monkeys prepared a 2013 annual report for this blog.

Here’s an excerpt:

The concert hall at the Sydney Opera House holds 2,700 people. This blog was viewed about 18,000 times in 2013. If it were a concert at Sydney Opera House, it would take about 7 sold-out performances for that many people to see it.

Click here to see the complete report.

Kategorije:Zanimljivosti

Grčki „Ja imam talenat“

21. maja 2013. 16 komentara

NIJE ZA MLAĐE OD 18 GODINA

Šta sve neće ljudi da urade da bi bili u centru pažnje… misli li smo da su naši realiti najgori prikaz nekulture… ali pogledajte recimo realiti iz Grčke. Neko bi se nasmejao, a neko ostao zabezeknut, kao voditeljka na snimku.

Kategorije:Društvo, Muzika Oznake:,

Dnevna razmišljanja

16. maja 2013. 13 komentara

Čitam blog jedne mlade osobe pod pseudonimom Rada72 i prosto upijam svaku reč, na izgled konfuznog, na brzinu nabacanog, bez rada misli, jednog odličnog teksta. Njen tekst se zove „Noćna razmišljanja“, i sam naslov toliko govori o tome u kakvom se psihičkom stanju naša Rada nalazi, pa sam ja ovaj moj tekst nazvao „Dnevna razmišljanja“

Noć je mračna, mistična, preteća… ko zna šta se krije u tami… ne vidimo opasnost, ko vreba da nam naudi, a svaki šušanj postaje gromoglasni urlik u našim mislima terajući nas da se skvrčimo od straha… noćna razmišljanja nikako ne mogu biti ugodna, zar ne…

Opet, dan je kad smo u svom elementu… ništa nas ne može iznenaditi… misli su nam bistre i britke, svesni smo svega i samouvereni… moj tekst sam tako i nazvao, nadajući se da će i Rada napisati jednom tekst sa istim naslovom, što znači da je izašla iz mraka svojih briga i problema koje je tište.

A izaćiće… znam sigurno, jer vidim po njoj, po njenom pisanju da se nije predala već da samo čeka da se ta noć razblaži i da svetlo počne da se pomalja. Izaćiće, siguran sam, jer sam pre dva – tri meseca i ja bio u sličnoj situaciji, i osećao sam se veoma slično.

Bila sam danima depresivna, sada je nastupila faza zvana neuroza, iliti iritabilnost kako je psihijatri stručno zovu. Kako da budem mirna, kako da ćutim kada mi sve smeta?“ – kaže Rada u svom tekstu. Obradovao sam se ovoj rečenici, jer je to znak da nam se naša Rada vraća onakva kakva je zaista, kakvu je svi volimo i razumemo.  Znam da Rada čita i blogove kao što je recimo Mind Readings i tekstove o Depresiji, čitam ih i ja, dosadilo mi je filozofiranje nadri filozofa, ljudi od jedne knjige kako pametuju, opet mi treba nešto čvrsto i ozbiljno za šta bih se uhvatio ovih dana potpune apatije.

Želim da budem jaka. Drugačije ne smem i ne mogu.“ – veli Rada u jednom svom drugom tekstu. Tada sam napisao kao komentar; „Rado… ne daj samo da te zavaravaju izveštačenim frazama, citatima koje ni sami ne razumeju i savetima bez iskustva…

Na prvi tekst nisam ostavio komentar… bilo bi suvišno, bilo šta reči. Ovo je odgovor onima koji su pomislili, – pa što to nisi rekao na njenom blogu, šta nas zamaraš da čitamo to ovde.

Čitam knjigu Umeće življenja od Eriha Froma… posle one strašne bolesti koja me je ophrvala za Novu Godinu, a koju sam dovukao kući iz Mauritanije, izgleda da sam se tek sada počeo oporavljati. Nikada mi nije bilo gore nego danas, a zašto, bio sam samoživ, patio sam za prošlim danim i nisam video sadašnjost.

Ustvari trgla me je naša Breskvica svojim komentarom na prošli tekst; „Hajde Alex glavu gore...„. Kao da je rekla; „Ma daj šta se prenemažeš, gde je onaj stari Aleks koji je svima bio uzor kao vedar i optimističan čovek.“ I u pravu je, to mlado biće je mene starkelju naučilo u dve reči smislu života…

Primer…

Umrla mi je majka i žena u kratkom periodu… ali ostala su deca i unuka…

Izgibio sam najboljeg druga… ali upoznao sam druge ljude koji me vole i cene…

Ostao sam bez posla… ali ostao sam zdrav, imam kuću, struju, vodu, 10 prstiju i baštu…

Danas će mi isključiti ADSL možda jel nisam platio račun… ali to će mi dati više vremena za druge aktivnosti umesto da satima sedim kraj kompjutera…

Bože, kako su se rascvetale ruže u mom vrtu, ja slep kraj očiju to ni ne primećujem… kako su mi kćerke postale lepotice… ja umrtvljen u svojem očaju za prošlim vremenima to ni ne opažam…

Baš sam sada svašta napisao, i šta sam hteo i šta nisam, a za Radu jedna pesmica iz Rusije, pogledaj samo kako su vedre ove devojčice, pune ljubavi prema životu i u njihovom prisustvu sve zrači pozitivno.

I da Rado, nisi sama, imaš nas koji te razumemo i koji i dalje čitamo tvoje tekstove…

Kategorije:Društvo Oznake:,

Moja generacija

11. maja 2013. 11 komentara

Kao kroz maglu se sećam gde stojim sa svojim starijim sinom kume koja me je krstila, u Resavici i gledamo u nepreglednu kolonu vojnika JNA koja je grabila uz Homoljske planine prema Pasuljarskim Livadama. Ja malen, oko 5-6 godina, moj kumić oko 9, gledamo i divimo se i ja mu kažem…

-Prvo ćeš ti Pedo u vojsku, pa Neša, pa onda ja – ponosno sam zamišljao te dane da se i ja vozim kamionom sa drugovima u sivomaslinastoj uniformi. Bilo je to 1966 godine, sada kad napišem, kao da sam rekao u Starom Rimu ili Antičkoj Grčkoj.

Odselio sam se iz Resavice pa odrastao prvo u Zemunu pa u Beogradu. Odgajan sam da smo svi jednaki, da smo svi braća i da volimo jedne druge. I zaista svuda se to pokazivalo, od škole, doma zdravlja, letovanja, radnih akcija… svi smo bili zaista jednaki i zaista bezbrižni.

Armiju sam odslužio 1982 u Prištini, u plavoj uniformi Jugoslovenske Avijacije, ali na stanici u Kosovom Polju ja sam prvi put video u svojoj zemlju kordone ljudi sa šmajserima, istim onim kojim je Bata Živojinović pobio na milione Nemaca u svojim ratnim filmovima. Bio sam šokiran… bilo je to kao pukotina na glatkoj površini leda mog obrazovanja i vaspitanja…

Posle 15 meseci sam se vratio kući, sa prvim pričama iz sveta odraslih i govorio svojoj majci kako sada razumem njene suze kada je čula da sam dobio prekomandu u Prištinu. Oženio sam se i umesto da u miru odgajam svoju decu, da primenim znanje koje sam stekao u školi i da sa unucima dočekam starost, mene je zahvatilo ludilo nacionilazma, mržnje, podeljenosti… sve ono što sam mislio da ni ne postoji već se to dešavalo ko zna kada i o čemu sam samo čitao u knjigama Remarka i Kirsta.

Evo sada krckam 50 i neku i situacija se malo popravila i Srbija, sada sama i mala i siromašna, pokušava da se vrati na neki kolosek normalnih zemalja. Ona stravična mržnja prema svemu i svačemu, od Slovenaca i drugih stanovnika bivših republika, do pedera i lezbejki, cigana i jevreja… polako je počela da se urušava u samu sebe i više nema te podrške u narodu, televiziji i novinama.

Ja se nisam promenio, niti mogu… moje vaspitanje da cenim sve različitosti kod ljudi, da ću pre gladovati nego ukrasti, da ću se radije skloniti nego opsovati, zaštiti nego šutnuti… to je još uvek u meni… i sada kada moram da budem kapitalistički orjentisan (premda to nije istina da je u kapitalizmu tako)… kada mi se sugeriše da budem surov i beskompromisan… ja jednostavno ne mogu…

Možda u očima moje dece izgledam kao slabić, kao neko ko se eto nije obogatio jer je suviše „ponosan“ da uradi nešto što su svi radili, zidali firme, palate i carstva… a ja eto običan proleter, samo 10 prstiju i malo mozga u glavi… ništa im nisam pružio na tacni, dao sam im samo život i šansu da se sami izbore za mesto u njemu…

Zašto sve ovo pišem… pa opet kad moja drugarica Duda kaže „Izdrži genracijo„… ja kažem izdržaću, ali ne ide, ne mogu da se promenim i prilagodim ovim novim vremenima… mladi vi morate da živite ovaj novi život, vi ga razumete bolje od mene… nemojte me osuđivati… vaspitan sam u jednom vremenu i greškom se našao u sasvim drugom… stranom, teškom i neshvatljivom…

Molim vas samo – nemojte me osuđivati što se nisam promenio…

Kategorije:Društvo Oznake:, , ,
%d bloggers like this: