Archive

Posts Tagged ‘Kriza’

Trilogija prošlosti (treći deo)

9. januara 2014. 5 komentara

Kao što rekoh, prelazim na lični primer sve pogubnosti neuređenog društva koje je u Srbiji. Da bih lakše objasnio kako sam prošao katarzu 2013-te, konsultovaću moj dnevnik.

Kad sam se vratio iz inostranstva skoro tri meseca sam proveo u krevetu. Visoka temperatura, tremor ruku, halucinacije… uplašio sam se da se kraj bliži. Tada sam pisao…

moj dnevnik„Teško mi je da ustanem ujutru jer sam izgubio svaki cilj, svaki kompas kojim treba da idem. Da li sam sam uspeo da ubijem u sebi onu klicu koja me tera da idem napred, ili je to učinio sam život sa godinama i sećanjima koje mi je nametnuo, ili pak ova država koju sam počeo da okrivljujem za sve i svašta, pa čak i da je mrzim. Mržnja je kao rak, počne kao mali mladež na koži i vrlo brzo se raširi po celom telu. … … u šta sam se to pretvorio, ne želim da mrzim, a opet – mrzim. Zatvorio sam se u kuću i samujem i mrzim.“

… i još…

„Jako se plašim samoće, a opet sve činim da budem što više sam. Ne mislim da samim okruženjem gomilom ljudi nešto popravljam tu situaciju. Sećam se kako je Remark u jednom svom romanu rekao da se njegov junak učlanjuje u sve moguće saveze i udruženja da bi mu sahrana bila što veličanstvenija. Čak se i takmičio sa svojim komšijom ko će u više udruženja biti član. Remark ne pominje ko je pobedio u toj trci, ali ja verujem da su to bila dva jako usamljena čoveka i kraj tolikog truda da budu članovi svih tih društava. Čovek je sam i u gomili ljudi, sam je ako svi mi imamo neki kavez oko nas koji nas otuđuje, a imamo ga, kavez sazdan od problema i briga savremenog sveta. Pink Floyd-ov Zid. Tačno tako. Samo on se ruši na kraju svakog performansa, a moj zid… kako da ga srušim a da ne povredim sebe ili druge. Sve je tako komplikovano i teško.“

Uspeo sam da ozdravim tako što sam u apoteci kupio pravi lek. Nije mi pomoglo zdravstvo. Da sam otišao kod lekara dobio bi savet, recept leka koji moram da platim, uput za specijalistu kod koga bi došao na red za 6 meseci i za sve to platio participaciju. Tada pišem…

„Živim u snovima. Ujutru kad zazvoni sat za buđenje, ja ga brzo iskuljučim i nastavim da spavam nadajući se da ću sanjati nešto lepo. Šta očekujem? Volim kad sanjam svoje pokojne, nekada su to lepi snovi, nekada me prekorevaju, ali volim kad se opet sretnem sa njima. Često sanjam da upoznajem neku devojku sa kojom flertujem, razgovaramo, držimo se za ruke, razmenjujemo telefone. Ali desi se da sanjam i neke koji su stvarni i živi. Tada se posle buđenja loše osećam, jer su to obično snovi za razmišljanje. Pokojni i imaginarni me umiriju, dok me živi uznemiravaju. Da li je to prirodno stanje mozga da se ralaksira od problema, ili ja to pokušavam da pobegnem od realnosti. Realnost je da sam nemoćan, da ne držim konce u svojim rukama i da zavisim od volje drugih, često onih koji ni ne znaju za mene. To me stvara apatičnim i  umrtvljenim. Ustvari to me stvara „mrtvim“ čovekom. Da, to je prava definicija – živi mrtvac.“

Pošto nisam radio ta tri meseca, nisam ni zarađivao, i prestao sam da plaćam račune i da se brinem za kuću. Nije mi bilo do ničega, uhvatila me je neka apatija koju ne mogu da objasnim. Vesna je u svom blogu opisala jednu knjigu o alchajmeru. I ja se toga plašim. Plašim se da ne poludim…

moj-tajni-dnevnik-279x349Isključen mi je telefon i ADSL, a onda su došli da seku i struju. Tada sam još školovao troje dece, jedna kćerka se udala a druga otišla da živi sa dečkom. Samo je sin radio i to na građevini, i kao što pretpostavljate, nije bio ni plaćen…

„Srbija je jedna zemlja koju vode diletanti i koja uopšte nije država svog naroda, već neke imaginarne ideje, ludila veličine i satiranja svega. Neki kažu da ona nije izgradila svoj identitet, kao i druge države Balkana oslobođene od Turske vlasti, pa sada luta. Na žalost, iako na lepom mestu, sa predivnom prirodom i bogatim resursima, Srbija je nepogodno mesto za život, svakoga, bio on bogat ili siromašan, bio pametan ili glup. Svi trpe ovakvo stanje u ovoj kvazi državi, neki su platili i životom, a mali ljudi, kao što sam ja, trpe lične tragedije slične onima kroz koje i ja danas prolazim. Ova država je od mene, koji sam potomak mađarskih grofova i slovenačkih rudara; koji sam vaspitavan po svim pravilima 10 božjih zapovesti, ona je napravila lažovom i lopovom. Prvi put u životu su mi isekli telefon i struju. Prvi put u životu danas gladujemo, u centru Beograda u 21-vom veku. Prvi put pomišljam da nekog ubijem ili da ubijem samog sebe. Država pravi od mene kriminalca. Srećom, ona klica mojih predaka je jaka u meni,  i pored svega što se dešava imam osećaj da ću isplivati, a za normalan život se nameće jedino rešenje – napusti Srbiju dok me nije potpuno uništila.“

Sredinom godine mi se najzad razbistrilo u glavi i krenuo sam da realizujem ono što sam zaključio u dnevniku. Organizovao sam porodicu. Kćerke su završile školu i počele da rade. Počele su i da daju u kuću pa više nismo zavisili samo od onoga što rodi u bašti. Ali izaći iz blata nije uopšte lako ni jednostavno. Počeo sam da se opet krećem medju ljudima.

„Posle dužeg vremena opet sam otišao na misu u našu crkvu. Ništa se nije promenilo, osim što smo dobili dve nove slike. Ali, sveštenik je održao vrlo interesantnu propoved. Pomenuo je roman Solženjicina o razgovoru dva pacijenta na jednoj klinici. Citirao je Puškina; „u današnje vreme pošten čovek može samo biti tiranin, izdajnik ili zatvorenik.“ Kad sam ovo čuo odmah mi se otvorila ona misao o Isusu na gori koju sam napisao pre neki dan. Isus je otišao na goru da bi našao mir u svojoj duši. On je bio jako kušan od đavola (ili, načina života koji diktira tempo) i ne mireći se sa time, Isus je došao do zaključka da treba sve odbaciti i posvetiti se samo jednom cilju. Tada je večnost zagarantovana. Pomenuo sam Teslu, koji je radio 10 sati dnevno, a spavao malo ili nimalo; nije se ženio ili jurio za novcem. On je bio posvećen jednoj ideji, kao i Isus. Kada je Isus rekao Petru i drugim učenicima da napuste sve i krenu za njim, on je baš mislio da napuste prethodne okove dotadašnjeg života. Oni su se posvetili propagiranju te misli, kao rešenju od problema. Kasnije su Pavle i drugi to izvrnuli na religijsku osnovu i tako je nastalo kršćanstvo. Puškin je takođe pomenuo; „stari su određeni za staro gvožđe ma šta dobrog da su uradili u mladosti“. Kakva istina. Ako spojimo ono o Isusovoj ideji i ovu misao, tada se zaista nameće da je meni vreme da potražim svoj mir na nekoj mojoj gori. Inače i ja moram biti diktaror, ili izdajnik ili zatvorenik. Već sada me je vlast napravila lažovom, lopovom i slepcem. Još samo da završim u zatvoru.“

U sledećem nastavku ću opisati kako sam se izvukao iz mentalne blokade i kako sam našao snage da krenem dalje sa mrtve tačke…

Kategorije:Život Oznake:, , ,

When you got nothing, you got nothing to lose

20. aprila 2012. 6 komentara

How does it feel
To be on your own
With no direction home
Like a complete unknown
Like a rolling stone?

[Originally by Bob Dylan]

Život se kreće kroz stalne cikluse. I to ne samo jedan ciklus, već su svi ti ciklusi isprepletani, čineći jednan složeni mehanizam, naizgled haotičan, ali jako precizno izbalansiran. Slično kretanju planeta i zvezda, ili atoma i molekula, tako se i naše društvene aktivnosti odigravaju u nekim ciklusima, ponavljajući se iznova i iznova.

Jedno društvo takođe ima svoje cikluse, kako mi kažemo uspone i padove… doba blagostanja i doba teškoća. Nije ni naša Srbija drugačije sudbine. Živeli smo teško posle II svetskog rata, radili, zidali, stvarali, nadali se… zatim je došao period kada smo „podivljali“ pa razrušili sve ono što je valjalo. Za tim ide vreme Đinđića i opet neke nade, počelo se sve zidati i graditi ispočetka, da bi danas opet bili u neviđenoj moralnoj, ekonomskoj i duhovnoj krizi.

Ali dok se svi ti društveni ciklusi menjaju, naš život se skraćuje, prijatelji se osipaju a dolaze mladi koji zauzimaju naša mesta. Ovi mladi su naravno bez iskustva ali veće životne energije nego što smo mi.

I sada kada je društvo u krizi, kada Srbija tim mladima nema da ponudi ništa… ama baš ništa… kada su sve vrednosti dovedene u pitanje… kako omladina vidi izlaz iz takve bezperspektivnosti.

Mi smo nešto stvarali, prošle nam godine u radu i trudu i srce nas boli kada vidimo da to propada, da nam fukara kroji sudbinu, da uništavaju one moralne vrednosti koje smo izgradili. Teško nam je da se menjamo, a mnogi ni ne žele. Pisao sam o vrapcima u prethodnoj priči, tako mnogi časni ljudi podižu ruku na sebe, ili padaju u apatiju, depresiju i na kraju ih odnose razne psihosomatske bolesti.

A omladina. Ona mora da usmeri energiju u nešto… a kako im Srbija ne pruža ništa… uvek ostaje stara dobra plemenska i svaka druga podeljenost. Zašto omladina u Srbiji (pa i drugde, naravno) mrzi druge nacije, druge religije, druge rase, druge navijače, učenike drugih škola, „bande“ iz drugih ulica… nebitno, važno je biti pripadnik čopora i imati „neprijatelja“.

Odgovor je jednostavan… to je praiskonski nagon za preživljavanjem. I dok mi stari razmišljamo kako da platimo struju, kako da kupimo hranu, kako da lečimo svoje članove porodice… često dobijamo čir na želudcu i završimo svoj život pre vremena… tada je sva briga omladine usmerena na destrukciju onoga drugoga. Tako se prazne, nemaju tenzije, ne razmišljaju o suicidu, ne razmišljaju o državi koja im ništa ne nudi… važno je uništiti onog koji ne pripada našem plemenu i zgrabiti što više od takvog života.

Mi tovarimo breme problema na naša pleća, dok omladina odbacuje tenzije, probleme i pritiske kroz šovinizam i nacionalizam.

Ako čitate pisce savremenike vremena pre II svetskog rada, videćete tipični društveni obrazac koji se dešava i kod nas. Ovi pisci su umeli da opišu te ljudske sudbine vrlo realistično, ja ne umem, ali potpuno razumem šta se dešava i čemu ovo vodi.

Razumem, ali da promenim ne mogu…

An innocent man in a living hell, that’s the story of the Hurricane…

3. aprila 2012. 7 komentara

Now all the criminals in their coats and their ties
Are free to drink martinis and watch the sun rise
While (stavite svoje ime ovde) sits like Buddha in a ten-foot cell
An innocent man in a living hell
That’s the story of the Hurricane

Volite li da držite ptičice u kavezu. Ove ljupke male životinje nam donose nešto lepo u naše živote, delić prirode, koji nam toliko nedostaje u našim kutijicama od stanova u kojima živimo. Neke ptičice su umiljate, poput papagaja, a neke nas uveseljavaju svojom pesmom, poput kanarinaca.

Još kao dete sam sa svojim drugovima u Zemunu lovio ptice. Hvatali smo ih na mrežu. To je čitava filozofija, pravi se specijalno postavljen mehanizam koji brzo preklapa ptice koje slete, zatim mala baštica sa semenjem koje ptice vole i naravno loker – prethodno uhvaćena ptica koja se navikla na ljude i koja peva iz svog malog kaveščića i time doziva druge, slobodne ptice.

Lovili smo štiglice, cajzlove, krenglove, gimplove, krstokljune, batokljune… i ostale ptice koje se hrane semenjem. Neko vreme bi smo ih držali u kavezima, menjali među sobom, neke bi i prodali onima koji nemaju neki primerak i… provodili detinjstvo u nekoj zabavi.

Vrabac - ptica slobode

Moglo se loviti i na „limicu“. To je specijalan lepak od bobica imele, koje se kuvaju, mešaju sa uljem i premazuju se štapići koji se stave na grane drveta gde bi ptice sletele.

Sve ovo izgleda surovo, ali nikako nije, jer su sve ptice u proleće puštane u prirodu da se slobodno pare da bi u jesen opet krenuo lov. Tek kasnije je počeo „biznis“ prodajom i švercom ptica za Italiju, a zatim i zabrana lovljena ptica. Mislim da deca danas ni ne znaju šta su to štiglici i cajzlovi, a kamoli da ih „pecaju“, kako smo mi to govorili.

I sve ptice su se mogle loviti, pa i slavuji koji jedu crviće i koje je teško držati u kavezima, osim jedne…

Od svih ptica prelepog perija, divnih šara i melodičnog glasa – zarobljeništvo nije podnosila samo jedna od njih. Jedan, najobičniji vrabac. Najneugledniji i bez ikakve lepe pesme.

Vrapca kad stavite u kavez on već sutradan ugine. Niko ne zna zbog čega? Odbija da jede? Da pije? Odbija da živi!

Ne želim da podvlaćim paralelu između običnih, radnih, vrednih, porodičnih ljudi koji se u ovo vreme krize bacaju sa mostova, sa terasa, spaljuju ili ubijaju iz vatrenog oružja – i kitnjastih likova sa Pinka, Survajvora, političkih talk-show pajaca, namrgođenih gradonačelnika… sa pričom o dvema vrstama ptica sa kojima sam započeo ovu priču.

Ne želim ali moram… vrabac više ceni svoju slobodu od svog života. Običan čovek ne može da se sroza na nivo pevaljki i političara. To je paralela… to je stvarnost… to je Srbija danas… Pročitaj više…

Mojih pet minuta

9. januara 2011. 19 komentara

Vodio sam jedan život, buran, izazovan, raznolik… Vodio sam ga takvog ne mojom krivicom. Nisam bio probisvet ili „mangup“, već sam živeo u jednoj državi gde je normalno sve ono što nije normalno, tako da sam vodio jedan život prožet ratovima, inflacijom, kriminalom, bombardovanjem, divljanjem na ulicama… i vodim ga naravno i dalje. A dokle – videćemo.

U ovoj „državi iza ogledala“ postao je pravi podvig naći dobro plaćen posao, gde je „gazda“ koliko – toliko normalan čovek i gde je plata tolika da se može i živeti od nje. Do sada sam uglavnom tražio pomoć i nudio svoj CV na uvid, ali ništa specijalno se nije dešavalo. Pred kraj prošle godine se to promenilo…

Ali da krenem redom.

Dok sam radio u Libiji upoznao sam divne ljude, a jedan od njih mi je bio šef, izvesni DeSouza, Englez, poreklom Pakistanac. I kad se pogon u Tripoliju ugasio, ja i on smo ostali dobri i, čak šta više, produbljivali smo naše prijateljstvo i često ćaskali preko Skype-a. U talasu krize i DeSouzina firma je doživela pad i on je morao da proda pola svoje kompanije da bi opstao. Tada smo zajednički pokušavali da se iskobeljamo i nađemo nova tržišta. Ja sam ipak morao da nešto radim, pa sam se snalazio cele prošle godine, kako sam znao i umeo.

Jednog dana DeSouza mi javlja; „Alex, hitno su mi potrebni Rig Drill Well Oil&Gas inženjeri za jednu bušotinu u Zwari. Vidi ima li u Srbiji takvog kadra, a ako nema može bilo koja nacionalnost!“ Često sam od njega dobijao slične poruke, jer kad se nalazi u Tripoliju on jednostavno nema mnogo mogućnosti da surfuje Internetom da traži ljudstvo, jer veze su očajne a Gadafi agencije za zapošljavanje smatra kao mesto za „iznajmljivanje robova“ i sankcioniše.

I tako ja pustim glas preko LinkedIn servisa i preko Infostud-a. Mislim, možda se neko i javi.

Uskoro poče lavina da se valja preko ekrana mog kompjutera.

„Poštovani gospodine, završio sam univerzitet u New Yorku, radio sam 15 godina na poslovima… … …“

„Cenjeni kolega, proveo sam u Libiji i na Bliskom Istoku 25 godina i imam… … …“

„Zemljak, moj teča je mašinac. Šta misliš jel bi imao prođu tamo među Arapima, da mu javim… … …“

„Najmiliji rođeče, brate, prijatelju, očajnički mi treba posao, imam ženu i decu, ti si mi poslednja šansa… … …“

„Ja sam radila kao kuvarica u Alžiru, ako ima posao za mene javite mi na… … …“

„Brate, ja trgujem željezom… imaš li neki kontakt tamo… … …“

Au, šta me snađe, kako sve odgovoriti ovim ljudima… kako izaći u sustret… šta napisati… ne znam ni DeSouzi šta da odgovorim, da mu kažem da je kriza toliko ovladala da se ljudi i za slamku hvataju, premda on to zna, ali nisam očekivao ovakvu reakciju.

A, opet… nekako mi milo oko srca. Ej, javljaju se inženjeri, obrazovani, na položajima, sa znanjem… obraćaju mi se kao sebi ravnom… traže obaveštenja, pomoć, priliku… nekako, počeo sam da rastem u sopstvenim očima, ego krete u visine…

Ali, nisam ja taj tip da se naslađujem i koristim tuđu muku, pa lepo napravih selekciju, poslah DeSouzi  nekoliko kandidata, a ostale obavestih da je potražnja prestala i zahvalio sam im se na interesovanju.

Tada sam video da ni poslodavcima nije lako. Pa treba od mnoštva izabrati kvalitet. Prosto sam zažalio što DeSouza ne radi po partijskoj, ili rođačkoj liniji. Uvalio bih mu mog sina, ili brata od strica… ovako, jbg.

 

13 godina u Božijem krilu

3. septembra 2010. 21 komentara

Dok je rat divljao širom naše SFRJ, a Srbija trpela „ničim izazvane“ sankcije, naš narod se snalazio kako je znao i umeo da preživi. Pošto firme nisu radile, i ja u JAT-u sam odlazio na „posao“ samo da bi fizički bio prisutan, a i da bi u vrlo retkom slučaju odradio neku intervenciju na avionu. Nas petoro iz radionice smo „radili“ svaki po 15 dana, ustvari pola meseca u firmi – dva meseca slobodan – za platu od 5-10 nemačkih maraka, ili današnjih 5 €. Nije bilo grejanja, menze, često ni struje, pa sam se smrzavao 8 sati u pustoj radionici a sa posla sam odlazio peške preko polja, nekih 5 kilometara, do autobuske stanice u Surčinu.

Mnogi su u to vreme švercovali benzin, drugi preprodavali cigarete, a neki su bogme dilovali devize, iako je to bilo skopčano sa rizikom da dobiju batine od ljudi koji su imali „certifikat“ od države da to rade. Ja sam išao po komšiluku i popravljao veš-mašine, šporete, bojlere, TA peći… ne za novac (za marke da, ali za dinare nikako)… već za neki komad odeće, nameštaja ili hrane.

Gospođa koja je svirala u crkvi i mene naučila da prebiram dirke harmonijuma

Tako sam jednog dana radio neki odvod za vodu u obližnjoj katoličkoj crkvi. Uvek su me crkve privlačile, iako nisam neki vernik, ali voleo sam tu arhitekturu, mir unutrašnjosti, slike (freske) po zidovima. Takođe, oduvek sam voleo da slušam klasičnu muziku, naročito orgulje, ali i pravoslavno pojanje kao i protestantske pevane psalme. Zato sam, po završenom poslu, ostajao u ovoj crkvi malo duže da poslušam muziku tokom službe (mise). Nažalost, ova crkva je bila mala i nije imala orgulje već je službu Božiju pratila muzika harmonijuma. To je instrument koji pumpa vazduh nogama svirača kroz piskove, a poseduje sve osobine i registre manjih orgulja.

Gospođa koja je svirala u crkvi imala je oko 80 godina i bila je zaista oličenje smernosti i dobrote, strpljivosti prema svima, pa je tako i primetila moj zainteresovan pogled na instrument i pitala me da li umem da pevam i da se pridružim crkvenom horu, a ja sam odgovorio, više u šali, da uopšte nemam lep glas ali da bih voleo da umam da sviram kao što je ona to činila.

I tako je krenulo.

Počeo sam da uzimam časove iz Bayerove knjige vežbi za orgulje, i ja sa svojih 35 godina i bez dana Muzičke škole počeh da učim muziku koja me je oduvek privlaćila i koju sam do sada samo slušao na pločama i kasetama.

Ja na svom "radnom mestu" za klavijaturom harmonijuma

Posle 3 meseca sam već samostalno svirao celu misu i Gloria, i Kyrie, i Sanctus, i In Excelsis Deo, kao i pučke pesme. Ušao sam u jedan sasvim drugi svet, skriven od očiju svakodnevnice; svet smirenosti, uzvišenosti i Božije prisutnosti. Upoznao sam mnoge divne ljude, vernike, sveštenike, hodočasnike… svi su me poštovali kao njihovog „kantora“ i bio sam rado viđen u njihovom društvu. Upoznao sam i vrlo visoke crkvene velikodostojnike, biskupe, nuncije, pa i političare koji su ponekad svraćali da „uberu“ koji poen, naročito za Božić, kada bih ja svirao „Tiha noć, sveta noć“. Uskoro sam počeo da sviram u još jednoj crkvi, pa sam „držao“ dve župe i još više proširio krug svojih prijatelja. Nejlepše je što smo i za katoličku, i za pravoslavnu, crkvenu slavu zajedno svetkovali sveštenici i vernici obe konfesije.

I tako punih 13 godina.

Prestao sam da sviram u crkvama kad sam se zaposlio u inostranstvo, otišao u Libiju da radim. Po povratku više nisam nastavio, ali ako doživim penziju, voleo bih da opet zasviram i kao stara gospođa, koja je mene učila, i ja svoje znanje prenesem nekom mlađem.

Ovo sve sam ispričao da bih pokazao da kriza ne dolazi samo da nas slomi, već i da nas pokrene da otkrijemo neke druge dimenzije života i neke talente za koje nismo ni znali da leže u nama. Ja sam to uspeo i vrlo sam zadovoljan sobom zbog toga. Takođe želim i svima vama da pokušate da proniknete u svoju dušu i krenete nekim novim stazama.

Pročitaj više…

E, moj Ljubiša – Srbine!

17. jula 2010. 20 komentara

Čamci alasa su se leno ljuljuškali na relativno mirnoj reci. Ribari su bacali svoje mreže, zadubljeni u svoj posao, pokušavajući da iz velike reke izvuku koju lovinu radi prodaje obližnjim restoranima. U podsvesti ih je mučila najnovija odluka vlade da se ovaj njihov težak posao oporezuje, ali preplanuli i ogrubeli oni su ipak pazili da li će plovci potonuti i tako dati naznaku da se neka neoprezna riba uplela u oka mreže.

Ljubiša je sa sredine mosta posmatrao ove ljude u svojim čamcima, koji su kao orahove ljuske bili razastruti po površini Dunava. Reka je bila načičkana šlepovima koji su čekali na utovar peska u obližnjem iskopištu. Na nekim su se ljudi lenjo sunčali čekajući svoj red, a na jednom je neki stari barba pravio riblju čorbu na svom plinskom štednjaku.

Ljubiši se činilo da je svet stao. Premda su iza njega tutnjali automobili, ispred njega se protezao jedan miran krajolik sa žalosnim vrbama i pticama močvaricama koje su obletale oko starih alasa puštajući neke čudne krike kao da žele da ih podsete da su se ušunjali na njihovu teritoriju i kradu njihovu ribu. U daljini su se nazirali soliteri Zemuna, oni isti gde su se Marija i Boba ljubili u prvom delu „Žikine dinastije“, dok se još nije ni pretpostavilo da će sve prerasti u dinastiju. Srbija – sve same dinastije, pa zašto ne i Žikina.

Eh, pomisli Ljubiša na Bobu i Mariju i Žiku, pa se pope na ogradu mosta i skoči u Dunav. Bio je odličan plivač, ali ovoga puta skočio je na noge, skvrčio se da što dublje potone i duboko udahnuo par puta da bi što pre napunio svoja pluća vodom. Uskoro je utonuo u mrak, ali je zadržao osmeh na usnama… ili je to bio grč nemoći… sada više nije bilo ni važno, rečna struja ga je zahvatila i počela da igra svoju smrtonosnu igru sa njim.

Alasi su se trgli. Nije prvi put da neko skoči sa mosta. Zapravo, u poslednje vreme se taj broj učestao. Već su znali šta treba da rade. Najstariji Mile je odmah pozvao policiju, dok su drugi okrenuli svoje čamce u potrazi za samoubicom. Ali, bezuspešno… Ljubišu su pronašli tek posle tri dana nekoh 2 kilometra nizvodno.

– „Jednostavno nije hteo da bude spašen – hteo je da bude siguran da će se udaviti!“ – prokomentarisa iskusni kriminalistički inspektor koji se nagledao ovakvih davljenika u svom životu.

Ljubišina pater cedulja je stajala na obližnjoj banderi. Na slici ispod crnog pravoslavnog krsta bio je nasmejan, podmlađen, pun života… ožalošćeni su zauzeli svoja mesta na dnu. Majka, otac, supruga, kćerka, brat, strinke, tetke, bratanci i druga rodbina koja nije stala na spisak jer i cedulja ipak ima svoju veličinu i ograničenje. U kući, najlepšoj i najvećoj u ulici se više nije čula muzika, ali ni dečiji žagor… svi su tugovali; šta učini crni Ljubiša!

Pripekla zvezda, vuku se dvoje komšija ka putu do obližnje prodavnice na hladno pivo, pa posmatraju Ljubišu onako kako im se smeši sa bandere kraj koje su prolazili.

– „Ne mogu da verujem da se Ljubiša ubio“, reče jedan ne mogavši da izdrži pogled sa cedulje, „jebem ga (kakav je to Srbin ako ne opsuje!), pa taj je barem sve imao, pogledaj kuću, auto i on i žena, svake godine na more Egipat, Tunis, Španija, a biznis, savijao je gvožđe za armiranje i gradnju. Ne mogu da shvatim, šta je njega nateralo na tako nešto“.

– „Mnogo je brzo sve to stekao“, odgovara drugi, „pa i sam znaš da do pre dve godine nije imao novaca ni fasadu da završi. A pogledaj sada, digao dva sprata i sve popločao veštačkim mermerom!“

– „Pa jes’. Kako to? Odakle mu novci?“ zamisli se stari vukući nogu pred nogu, „nije valjda krao?“

– „Ma nije krao. Za radionicu je uzeo kredit od banke. Sa grejs periodom na godinu dana, kad se razradi posao da polako vraća. Auto je na lizing, zaradiće – vratiće. Za letovanje opet krediti, imao je obećanja da će mu željezo biti otkupljeno po najboljojoj ceni. Uzeo, naš Ljubiša kredite, pa potrošio na provod i u zidove. Nije mislio da uloži da se što više proizvede, da se pare oplode… mislo valjda neko će mu sve oprostiti…“

– „E, jebi ga, pa gde mu je bila pamet… nego… šta misliš je li Jela stavila pivo da se hladi? Znaš da smo prošli put pili mlako…“

I dok su žedne komšije zamicale za okuku, pored našeg Ljubiše žurno prođoše otac i kćerka na putu za školu.

– „Tata, vidi, čika Ljubiša! Šta mu se to desilo?“

– „Imao je dugove sine, uzajmio je pare, pa nije mogao da vrati. Sada su došli da mu uzmu kuću i kola i radionicu i sve… pa nije mogao da izdrži.“

Dete pametno, razmišlja, pa reče.

– „A kako sam samo zavidela njegovoj kćerki što ima tako lepa kola i svake godine idu na more…“ a zatim ozbiljnim glasom upita oca, „ A jel’ to tata isto kao što i naša Srbija uzima kredite od svakoga i podiže krstove i tornjeve, deli među sobom i ništa ne ulaže u proizvodnju…“

Otac je pogleda…

– „Jeste dete moje, jeste..“

– „Pa tata, a sa kog mosta će Srbija da skoći kad dođu da joj traže pare…“

Tata se nasmeja, -„Pa sa najvećeg na Balkanu – onog što nam ga zidaju kinezi sine…“, a zatim se uozbilji, „nego je si li ti naučila veronauku što si imala…?  Nemoj da ja crvenim kod popa Ilije zbog tebe!“

Kategorije:Kriza Oznake:, , , , , ,

Яна

20. maja 2010. 11 komentara

– Život piše romane – kažu – što je život duži, to je roman deblji!

Kakav će čiji sadržaj romana biti zavisi od njega samog, ali zavisi i od vremena u kojem živi i od ljudi sa kojima se sreće. Ja trenutno ispisujem moj roman punom parom i već se bližim poslednjim stranicama. Ali, dok tako piskaram, ja ujedno pročitam i nečiji tuđi roman i uvek se začudim šta sve život ispiše u našim sećanjima. Jedan od romana je i Janin; život jedne moje poznanice iz Moskve. Pa, evo…

Jana se rodila 1954 u Moskvi. Jana svog oca nije nikada upoznala. Prvi muž Janine majke je poginuo za vreme II svetskog rata. Sa njim je imala jednog sina. Još za vreme rata Janina majka se udala za druga – borca. Bila su strahovito teška vremena. Glad je harala, nije bilo ogreva, nije bilo ničega… a malo dete privijeno uz grudi. Drugi muž je bio dobar čovek, prihvatio je Janinu majku i gledao je sa puno ljubavlju. Posle rata taj drug – borac je potpao pod nemilost Staljinove vlasti i poslat na „prevaspitanje“ u neki udaljeni kraj Sibira. Na Janinu majku se gledalo sa podozrenjem, nije bilo posla za nju, nije bilo nikakve pomoći društva. Janina majka je radila svakakve poslove – nije se mirila sa sudbinom – čekala je svog muža da se vrati. I ovaj se jednog dana vratio. Oboleo, čutljiv i apatičan. Uskoro im se rodila devojčica, ali njen muž se nije mnogo radovao – umro je ubrzo od posledica „prevaspitavanja“. Janina majka se ponovo udala. Ovoga puta za čoveka iz svoje mladosti, za komšiju Jurija. Tako se Jana rodila. Nažalost Jurij je poginuo gradeći socijalističku zajednicu pa ga Jana nije ni upoznala. Janina majka se ponovo udala, ali Janu ovo više nije zanimalo, otišla je da živi na selo kod svog strica, koji nije imao dece.

Kao mlada Jana se vratila u Moskvu. Završila je srednju birotehničku školu, i sada u Moskvi radi u zavodu za razvoj vazduhoplova i u isto vreme studira. Nikad nije otišla da živi u kuću svoje majke; volela je majku neizmerno, volela i svoju braću i sestre (kojih je sada već bilo četvoro), ali nije se uklapala u tu družinu. Uskoro se Jana udala. Imala je samo 17 godina kad se zaljubila u predivnog mladića koji je radio kao profesor fizičkog vaspitanja na moskovskom univerzitetu. Jedva je čekala da joj se posao završi da bi otišla na predavanja sa željom da vidi svog Aljošu. Kroz neko vreme njihov brak je krunisan dolaskom na svet jednog dečačića, i Jana je zaista bila srećna. Bilo je mnogo obaveza, posao, fakultet, kuća, muž, dete… ali Jana je sve svršavala sa velikim poletom. Janin muž je bio poznati sportista, dizač tegova, i finansijska strana  te činjenice nije bila zanemarljiva u Sovjetskoj Rusiji.

Janin sin, Vlad, je imao nekih tri godine kad je njegov otac Aljoša počeo da oboleva. Sve češće je imao neke manije proganjanja, zavere, sumnje… svuda je video neku opasnost, ugrožavanje njegovog života, kako neko želi da ga ubije… i sve češće je njegov pogled padao na Janu koju je optuživao da je ona ta koja želi da on umre, da nestane, da ga otruje, da ga ubije na spavanju… i postao je agresivan, potezao je nož na Janu, potezao je nož na trogodišnjeg Vlada, lupao je stvari po kući, nije mogao da radi, nije mogao ništa… I Jana je potražila pomoć. Uskoro su Aljošu smestili u medicinsku ustanovu mentalnog tipa. Jana je takođe pala u depresiju, pomišljala je na samoubistvo, imala ogroman osećaj krivice, nije videla svrhu ničemu… osim svog sina. Vlad je bio ono što je tih dana spasilo Janu; njen sin kojemu je bila potrebna majka. I odlučila je da živi. Završila je fakultet i zaposlila se kao funkcioner u odeljenju za obradu podataka jedne kompanije u Moskvi. Odbacila je sve prijatelje i rođake koji su je okrivljivali za bolest njenog muža, da ga nije volela, da ga nije čuvala, da ga je ona oterala u bolnicu. Razvela se i počela život ispočetka.

Jana je imala lep posao, ali slabo plaćen. Bila je elokventna pa je počela da piše pesme za decu. Pisala je pesme svom sinu kojemu je čitala uveće pre spavanja. Te pesme je takođe slala u državni zavod za izdavanje udžbenika gde su objavljivane. Tako je Jana dolazila do honorara, i često je za jednu pesmu dobijala i novčani iznos u visini od tri svoje plate. Uskoro izdaje i knjigu. Uskoro postaje član kluba književnika Moskve.

Jana nije imala vremena za muškarce. Sve je podredila svom sinu i nije dozvoljavala da se neki muškarac uvuče u njen život. Imala je jednog prijatelja sa kojim se viđala nekih 10-tak godina, koji je bio oženjen, imao kćerkicu; koji nije imao snage da se razvede iako je trpeo pritiske od svoje supruge. Vlad se rado igrao sa malom kćerkicom Janinog prijatelja, i rastao je zaštićen majčinom ljubavlju.

Pao je komunizam u Sovjetskom Savezu, raspala se država i nastala je ogromna inflacija. Jana je u talasu tranzicije ostala bez posla. Vlad je bio na studijama, radio je preko zadruge i tako pomagao svojoj majci. Jana nije očajavala, čak je i predvidela tako nešto, pa je formirala svoju kompaniju kroz koju je plasirala svoje pesme i pomagala svojim koleginicama da prođu kroz šok otkaza.

Vlad je završio fakultet i postao vrlo poznat Internet provajder. Novaca je bilo na pretek pa se i putovalo po svetu. Voleo je Janu i nesebično joj je pomagao da i ona u svojim 50-tim malo lagodnije živi. U svojoj 30-toj Vlad se oženio. Jana je bila presrećna, mlada je bila lepa i vredna i volela je Vlada. U stanu u Moskvi sada je bilo troje koji su zaista živeli u slozi i ljubavi. Nažalost, Vlad se odao alkoholu. Zaista je mnogo radio, po 18 sati uz kompjuter, i za to vreme je uvek pored njega bila boca šampanjca. Bilo je dana kad su morali da zovu lekara da Vladu ispiraju želudac i daju transfuziju da bi se povratio. Jana je tužno posmatrala, pravdajući sina bolešću. I zaista je smatrala da je alkoholizam bolest. Borila se sa svojom snajom da zajedno spasu Vlada. Borila se grčevito, ali joj još uvek nije rakla da njen sin ne može da ima decu. Njegovi spermazotoidi su bili suviše lenji i bilo ih je suviše malo da bi oplodili jajnu ćeliju njene snaje…

Ovde se Janin roman završava za mene, jer sam se rastao sa tom ženom kad sam promenio sredinu u kojoj sam boravio. Imponirala mi je – ova žena borac – i uvek se pitam zašto se toliko nevolja navalilo na ovu ženu. Zato su mi čudni su mi vapaju mnogih koji danas u ovoj krizi očajavaju. Ako ćemo pravo, bilo je i većih kriza u ljudskoj istoriji…

%d bloggers like this: