Hey, that’s no way to say goodbye

I loved you in the morning, our kisses deep and warm,
your hair upon the pillow like a sleepy golden storm,
yes many loved before us, I know that we are not new,
in city and in forest they smiled like me and you,
but let’s not talk of love or chains and things we can’t untie,
your eyes are soft with sorrow,
Hey, that’s no way to say goodbye.

LEONARD COHEN

– – – – –

Telefon je već zazvonio u 8 sati ujutru. Glas sa druge strane je zvučao službeno, ali ipak sa izvesnom dozom saosećanja. Indikator na ekranu telefona nije pokazivao broj osobe koja me je zvala, pisalo je „private“.

– „Ja sam Stefanović sa sudske medicine, kod nas je sinoć dovezena vaša pokojnica, želim da vas obavestim da do 11 sati dođete i potpišete papire da bi mogli da uradite sahranu!“

– „Naravno, gospodine, biću tamo“

– „Molim vas da se javite gospodinu Petroviću na broj xxx/xxx-xx-xx“

Pošto mi je supruga preminula odmah po dolasku u Urgentni Centar, po službenoj dužnosti telo je moralo biti prebaćeno na sudsku medicinu da se proveri da nije otrovana ili pretučena, (što ja kažem da joj se odmah izvade organi koji valjaju i puste u preprodaju). Eto poziv je usledio odmah posle nekih 12 sati da mogu da krenem u proceduru sahrane.

Kad sam stigao u zgradu sudske medicine, potražio sam tog Petrovića, koji me je već čekao sa nestrpljenjem. Seli smo da razgovaramo. Uzeo mi je podatke o uzroku smrti i kakav bih sanduk želeo, kakav pogreb, na kojem groblju i tako dalje… ni reči o uzroku smrti i njenoj bolesti.

Naiđe i jedna doktorka pa me pozva u zasebnu prostoriju da porazgovaramo.

– „Znate ja ću uzeti anamnezu bolesti vaše supruge i predaću vam potvrdu da možete da uzmete Matičnu knjigu umrlih lica“, objasni.

– „Dobro, a ovaj policijski inspektor što me je ispitivao, hoće li i on prisustvovati?“

Doktorka me pogleda začuđeno.

– „Gospodine, ovde nema policije“ – podiže se sa stolice i pogleda u čoveka koji je stajao u holu, -„to je pogrebnik!“

Tek tada mi je postalo jasno, sprega doktora sa sudske medicine i pogrebnika, crne ptice lešinarske su započele svoj gramzivi pir.

Kad nas smrt rastavi

Nema mnogo vremena kako mi je umrla majka. Iznenada. Bolovala je od nekih hroničnih bolesti, spondiloze, reume, upale bešike… ali umrla je od infarkta.

Šetnja za Zorana...

Svi smo smrtni i niko nije izbegao da „otputuje“ na onaj svet. Ali opet kad neko umre to potpuno uzburka naša osećanja. Kao onaj zemljotres u Japanu, sve se promeni, poremeti, naša osećanja postaju drugačija, i mi sami postanemo ranjiviji, plačljiviji…

Smrt neke osobe prvo u nama izazove nevericu koju ubrzo zamenjuje žalost. Žalost zavisi od odnosa sa osobom koju smo poznavali za života. Žalost može biti toliko jaka da pređe u histeriju ili u depresiju. Posle nekog vremena počinjemo da prebacujemo osobi što je „otišla“, što nas je napustila, što više nije sa nama… a tek tada počinjemo da uviđamo koliko nam je ta osoba značila, i kako smo se mi prema njoj odnosili dok je bila živa. Koliko puta kažemo; „nisam stigao da joj kažem to i to…“, ili „nisam joj nikada rekao koliko je volim i koliko mi znači“. I na kraju ostaje samo sećanje, lepo sećanje jer ružnih ne želimo ni da pamtimo.

Tako sam i ja u subotu 12-tog, sa svojom kćerkom krenuo u šetnju „Za Zorana“. Naravno za Zorana Đinđića.

Šetao sam ne toliko što sam poznavao Zorana… šetao sam jer tek sada uviđam šta smo izgubili njegovim ubistvom. Šetao sam jer nisam znao šta drugo mogu da uradim za ovu zemlju, koju kao Isusove haljine, razvlače rimski vojnici. Poveo sam i kćerku, neka vidi da Srbija nije samo Farma, Dvor, rođendan Mladića i podrška Pukovniku. Šetao sam sa svojom kćerkom jer se nadam da će i ona šetati jednog dana sa svojom decom, da će se setiti svog oca i reći;

„Šetala sam sa svojim tatom za Zorana i srećna sam što smo u međuvremenu uspeli da Srbiju pretvorimo u zemlju gde su ljudi svi nasmejani, gde deca ne skaču sa mostova, gde ne prebijaju strance i cigane po ulicama, gde su kriminalci u zatvorima a ne u Parlamentu, SANU i Crkvi, a obrazovani i čestiti vode državu.“

Iskreno se nadam da će jednog dana, kada mene više ne bude bilo, moja kćerka moći ovo reći svojoj deci.

Spoznaja

Prošao sam već pedesetu. Malo sam se podgojio, malo postao trom, ali razmišljam zrelije i nisam više toliko impulsivan. Ne nerviraju me više trivijalne stvari, ne želim da menjam ceo svet, posvećujem se onome što sam stvorio – deca i kuća. Volim da radim u bašti i da sedim sa ženom i decom pod drvetom koje sam ja posadio i razgovaram.

Prođem glavom događaje koje sam proživao. Ono ružno i ono lepo u životu. Koliko toga sam morao uraditi da bih stigao dovde. Mnogo, zaista mnogo, sam grešio, ali ne žalim, ipak ostaje nešto iza mene. Uvredili su me neki ljudi, ali sam svestan da sam i ja vređao, svesno ili nesvesno. Ne mogu da se pravim svetac. To nisam.

I dalje imam planove. Treba pomoći deci, još su mladi i neiskusni. Ne volim da se mešam, ali i ne činjenjem mogu učiniti loše. Zato balansiram, da ne smaram, a da kažem nešto pametno. Sećam se moje mladosti, uvek sam se brecao na savete i pridike, ali one su ipak ostale u nekom kutku mog malog mozga. I koristile su mi. I setim se te mladosti koja je bila tako daleko, a opet sve je prošlo tako brzo…

I onda iznenenada dođe. Kao udarac u sam pleksus solaris. Srce počne da kuca ubrzano a u glavi da tutnji. Nije to strah. To je spoznaja. Spoznaja da sam smrtan i da je više prošlo nego što je ostalo. Spoznaja da sam mnogo poznanika, vršnjaka i rođaka ispratio na onaj svet. Spoznaja da svakog trenutka i ja moram napustiti sve ovo i zatvoriti oči u neizvesnom trenutku. Ostaviću decu, moja draga bića, i neću upoznati one koji dolaze i koji će za mene čuti samo iz priča. Ako tih priča bude bilo.

Živeo sam intenzivno, znam da život nisam protraćio, jedan je, jebeš ga, iskorstio sam ga da neko i nešto ostane iza mene. Ipak, osećam se kao da se stanica mog voza približava i ja već pakujem stvari da siđem i napustim veselo društvo sa kojim sam putovao. To je seta, neverica i razočarenje. Nije strah, neobičan je to osećaj, …ne slutim, …znam. Takav je život, nema drugog puta.

Isti udarac u pleksus, isti osećaj bubnjanja u glavi se dogodio kad sam shvatio da sam odrastao čovek. Kad sam shvatio da moje odluke utiču na život moje dece, moje žene, mojih starih roditelja, pa i putnika u avionu koji su poverili svoj život meni – avio mehaničaru. Odjedanput se rasplinuo veo kojim su me moji roditelji štitili, pokrivali moje nestašluke, pravdali moje greške… Nisam znao mogu li ja podneti taj ogroman teret, ali podneo sam, čak mislim i bolje nego što sam očekivao.

Pogledam glavice mojih kćerki i odjedanput vidim njihov život, problem, brak, muževe, radost, decu, moje unuke… Pogledam sina koji je stasao u čoveka, snažnog, grubog glasa, čekinjave brade. Nasmešim se i zadovoljan sam.

Lepa je ta spoznaja, premda ponekad dođe iznenada i ume da me pošteno uzdrma.

Moody počeo – Newton nastavio

Već sam pisao o fenomenu „Života posle smrti„. Sve je započeo Raymond Moody svojom knjigom „Život posle života“. Mnogi naučnici su se zainteresovali za ovo pitanje. Najdalje je otišao doktor Kenneth Ring koji je na naučni način došao do stanovitih obrazaca šta se dešava ljudima posle kliničke smrti i koji su ispričali svoje doživljaje. Osnovano je i društvo koje se bavi ovom temom, i tako dalje.

Sada se pojavio čovek koji tvrdi da je uspeo da sazna šta se dešava sa dušama koje se zauvek presele na „onaj svet“. Da li je sve plod mašte, ili ima neke istine u priči ovoga čoveka, možemo da mislimo šta hoćemo, ali tema je interesantna pa ko želi može lako da preuzme dve, od tri njegove knjige sa Interneta. Knjige su na hrvatskom jeziku, što mislim da nije neki problem za razumevanje.

Pitate se kako je uspeo da sazna šta se dešava dušama na onom svetu. Nije u pitanju prizivanje mrvih, gledanje u kuglu ili razgovor sa duhovima. Čovek veruje da se, kao u hinduizmu, duše vraćaju ponovo na Zemlju da prožive ili odžive  ono što nisu uspele u prethodnom životu. E, tu ih on sačeka, pa pomoću hiptnoze sazna šta su duše radile u međuvremenu na onom svetu.

Interesantno?

Ako želite knjige u elektronskom formatu možete skinuti ovde:

Raymond Moody – Život poslije života

Link: http://rapidshare.com/files/330917555/zpz_mailman.rar

U knjizi Život poslije života autor istražuje više od stotinu slučajeva ljudi koji su doživjeli kliničku smrt, nakon koje su ponovo vraćeni u život. Ovo djelo je objavljeno prvi put 1975. godine, pokrenulo je revoluciju u dotad prihvaćenim stavovima o životu nakon života, a dr.Moody je postao najveći svjetski autoritet na području iskustava tik do smrti.

Život poslije života zauvijek je promijenio način na koji razumijevamo i smrt i život. Knjiga se prodaje u milijunskim tiražama u svijetu koji žudi za dubljim razumijevanjem te tajanstvene pojave.
Nevjerojatne ispričane priče u ovoj knjizi predstavljaju dokaz da nakon tjelesne smrti uistinu postoji život. Autor prepričava svjedočanstva onih koji su otišli na drugu stranu i vratili se, a sva ta svjedočanstva su nevjerojatno slična i vrlo pozitivna po svojoj prirodi. Te priče omogućuju nam uvid u bezuvjetnu ljubav i spokojstvo koji sve nas jednog dana očekuju.

– – –

Michael Newton – Sudbina duša

Link: http://ul.to/k8oeav

Tko smo? Zašto smo ovdje? Kamo idemo? Na ta vječna pitanja pokušao sam odgovoriti svojom prvom knjigom, Putovanje duša, koju je 1994. objavila izdavačka kuća Llewellyn. Mnogi ljudi rekli su mi da je ta knjiga potakla duhovno buđenje njihovog unutarnjeg «ja», zato što nikada prije nisu pronašli tako detaljan opis života u duhovnom svijetu. Rekli su i to da su im te informacije potvrdile duboke osjećaje o tome da duša živi i nakon fizičke smrti, kao i da su im otkrile svrhu povratka na Zemlju.

Kad je knjiga izdana, i kasnije, kad je prevedena na druge jezike, čitatelji iz cijelog svijeta ispitivali su me hoću li napisati drugu knjigu. Dugo sam se opirao tim prijedlozima. Bilo mi je teško prikupiti i organizirati sve podatke koji su proizašli iz dugogodišnjih istraživanja, a zatim ih uobličiti u sveobuhvatno djelo o našem besmrtnom životu. Smatrao sam da sam učinio dovoljno.

– – –

Michael Newton – Putovanje duša

Link: http://www.4shared.com/file/77887156/4aba7fb0/MichaelNewton-Putovanje_dusa.html

Ova sjajna knjiga, koju danas smatraju klasičnim djelom tog područja, bila je prva koja je detaljno istražila misterij života između života. Putovanje duša predstavlja priče dvadeset i devetero ljudi dovedenih u „nadsvjesno“ stanje svijesti revolucionarnim tehnikama dr. Michaela Newtona. Taj jedinstveni pristup omogućava dr. Newtonu da dođe do skrivenih sjećanja svojih klijenata koja se odnose na život u duhovnom svijetu nakon fizičke smrti. Klijenti u dubokoj hipnozi dirljivo opisuju što im se dogodilo između života. Otkrivaju živopisne detalje o tome kako stvarno izgleda duhovni svijet, kamo idemo i što radimo kao duše, i zašto se vraćamo u određenim tijelima.

Zahvaljujući neobičnim pričama iz ove knjige, saznat ćete detalje o sljedećem: Kakav je osjećaj umrijeti, Što vidite i osjećate neposredno nakon smrti, Kada i gdje učite prepoznati srodne duše na Zemlji, Različite razine duše: početnička, srednja i napredna, Što se događa s „poremećenim“ dušama, Svrha života i manifestiranje „tvorca“.

– – –

Knjige su u RAR formatu i potrebno ih je prvo download-ovati a zatim raspakovati, i tada možete da ih čitate pomoću Acrobat Reader-a.

Komplikovano?

Pišite mi na moj mail als@als-intur.ru pa ću vam ih poslati već raspakovane i spremne za čitanje.

Destrukcija ili depresija

Treba otimati radost
danima što beže
na svetu mreti je lako
živeti je teže

„Majakovski“

SVAKI DRUGI ČOVEK U SRBIJI PATI OD BLAGIH SIMPTOMA DEPRESIJE, A KOD 4,4 ODSTO ŽENA I 2,4 ODSTO MUŠKARACA KONSTATOVANA JE KAO OBOLJENJE. DEPRESIJA JE NAJČEŠĆI UZROČNIK SAMOUBISTVA I ČETVRTI PO REDU „POTROŠAČ“ ZDRAVSTVENIH FONDOVA. KAKVA SVE MOŽE DA BUDE I KAKO JE RAZLIKOVATI OD LOŠEG RASPOLOŽENJA, UTUČENOSTI I BEZVOLJNOSTI KOJE SVI PONEKAD OSEĆAMO

„Ne znam kako sebi da pomognem, prepuštam se sve više ovom odvratnom stanju. Šta mi se dogodilo da više ne želim ništa? Gledam svoju decu i samo mi se plače. Mislim da nisu zaslužili ovakvu mamu. Umorila sam se od sebe i od svog gledanja na svet. Gubim nadu, gubim sebe. Tonem. Zombi sam koji luta svetom, traži pomoć, a može li iko uopšte pomoći zombiju? Njegovo mesto je duboko pod zemljom.“

– – –

„Zašto mi je često i najobičnija stvar koja treba da se obavi teška? Neki ljudi lagano ustaju u cik zore, a ja evo već četvrti dan preskačem jednu gomilu pored kreveta i ne mogu ni da je pogledam, a kamoli da je raskrčim.“

– – –

„Okidač koji mene pokreće i usporava leži duboko unutra i ja na njega ne mogu da utičem. Evo već godinu dana čekam da okine, životarim i samo kukam.“

– – –

Nije mi bilo više ni do čega. Više nisam izlazio, da kažem, iz kuće. Bukvalno bilo mi je teško izaći van. Provodio sam, ne znam ni ja, po nekih možda deset sati i jače ispred TV-a, a i u onoj svojoj sobi, puštao neku muziku i tako, ali nisam imao ni svoj mir. Razumete, ono, da mogu da sednem, da slušam tu muziku, znači, izađem vani. Ali to je bilo bukvalno kao da sam bio u nekom zatvoru, sve je, ono, crno. Desilo se da ponekad, ono, i plačem, da kažem, ali te suze idu same. Pomislim na nešto i, ono, jednostavno same suze polaze iz očiju.

– – –

Vidim da je ovo natrpano tolikim temama i ne bih htio biti samo još jedan u nizu…ali eto, takav je trenutak. Nisam bio jako dugo na forumu, ali sam došao u situaciju da upravo sada trpim krajnji napad depresije i anksioznosti, i jednostavno više ne mogu. Osjećam totalnu, totalnu bol, dno dna. Potpuno sam izoliran, nije da se ne družim s ljudima, ali trenutno nema nikoga s kim bih mogao popričati, ipak je noć. Bilo koja osoba s kojom bih mogao popričati, o bilo čemu, samo da razgovaram s nekim. Danima patim od nesanice, i nije mi pomogao normabel (uostalom, sve ga rijeđe pijem jer ako se prečesto koristi izgubi djelovanje, al svejedno; ne djeluje). Ja sam realan i znam da bi ubiti se bila glupost…ne zbog mene, jer se smrti ne bojim, al to bi…bilo loše za druge, za roditelje, ali sve više gubim nadu. Ne želim nikoga povrijediti! Uspijevam nekako prolaziti kroz to sve, ali uopće nije bitan cilj već put do cilja. Ne samo da sam kompletni luzer nego i kad nešto uspijem uopće mi ne donosi zadovoljstvo. Imam 23 godine, sve ovo je počelo polako još dok sam bio maloljetan. Nisam nikada sreo osobu koja me razumije. Ustvari, bolje je da ovako preko foruma pišem, jer da nekome ovo kažem uživo, ne bi mi vjerovao (nikada nisu, jer ja u očima svih nisam tako sjeban i izgledam bezbrižno). Toliko se loše osjećam da bol postaje fizička, osjetim je u rukama, u prstima, i ne mogu disati. Ovo sve što pišem je nekako…neplanski napisano i nisam uopće pazio što pišem pa se ispričavam ukoliko je tekst nabacana hrpa rečenica, takve su mi misli sada. Nadam se da je netko na forumu i da kaže bilo što, jednostavno želim da me netko razumije…
Sutra će me biti sram zbog ovoga, i strah da netko koga znam ne pročita ovo.
Ja sam za sve ljude toliko neozbiljan, ali ako ipak…učinim…onda će vidjeti da nisam bio.

– – –

Moj muž je preminuo. Posle njegove smrti, posle sahrane, ja sam jako, jako upala u depresiju i dvadeset dana definitivno nisam možda prestajala da plačem. U autobusu, kad sednem, znači, kad krenem na posao, to nije bio grč od plača, nego suze su definitivno same tekle, onako.

– – –

Jednostavno se probudite ujutru, okrenete se oko sebe, sve je crno. Pitate se da li treba da ustanete ili ne. Onda pomislite: Zbog čega da ustajem? Ne osećam se dobro, niko me ne voli, sve je crno. Ako zapadnem u takvo stanje da sam jako depresivna, može se desiti da se ne istuširam i po tri dana, jer mi čak nije stalo ni do toga da ustanem iz kreveta. Volim tada da budem u potpunom mraku i da se ne pomeram, samo da spavam i uporno spavam.

– – –

Zapostavite i ličnu higijenu, bukvalno nisam se ponekad brijao i po dva meseca, nisam se šišao… Nekako ne vidim sebe u tim trenucima i nije mi bitno. Pa se onda malo otreznim, drmnem se, pa pogledam, što kažu, sebe u ogledalo, pa se zaprepastim kakav sam.

– – –

„Moji problemi počeli su tokom Miloševićevog režima i za vreme i posle bombardovanja. Tokom tog perioda su mi neki dragi ljudi umrli, neki su se raselili i rastala sam se sa dečkom sa kojim sam živela. To je verovatno bio okidač da ja odem u maniju, a ne u depresiju. Prvi ti oblici manije su nespavanje i šljakaš non-stop. Ti radiš sve vreme, radim, pišem, crtam, telefoniram, sve vreme sam aktivna. I posle toga upala sam u ozbiljnu depresiju. Provodila sam 24 sata u krevetu, hladnoj kući. Nije bilo boga da me izvuče iz kreveta. Ja to zovem ’mala smrt’. To su stvari kad ništa ne može da te dotakne i da napravi da se bar pet minuta osećaš kao čovek. Meni se desilo da sam se zadužila neverovatno, onda krenem da se vadim iz dugova kad sam u depresivnoj fazi, kad nisam u stanju ni dva tanjira da operem. I tada jesam imala crne misli i tada sam prvi put ozbiljno razmišljala o samoubistvu. To je jedan užasan osećaj krivice“.

Nije mi bila želja da dramatizujem, fatalizujem ili preuveličavam neke isposvesti. Ali, vremena su tužna, jesen je doba kada smo prirodno potišteni i usporeni. Nisam znao da je toliko ljudi  sklono melanholiji, malo sam istraživao, vrlo malo, ali i to me je zaprepastilo koliko sveta oko mene ima probleme da se uklopi.

Ovih dana ide serija „Na Terapiji“ sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, moram reći da sam više očekivao od režisera, ali i ovako mi se dopada. Volim serije ovakvog tipa i mislim da je krajnje vreme bilo da počnu da se prikazuju i kod nas.

.