Početak > Poezija > Moj dečak i setne pesme

Moj dečak i setne pesme

15. septembra 2012. Ostavite komentar Go to comments

Čitam Neprilagođenin blog i njenu pesmu „….izgubljeni u vremenu“, i mnogo me je dirnula. Nisam nešto pesnički nadahnut, čak i ne razumem ovaj spisateljski žanr, ali ima pesama koje čak i mene, tako neukog, mogu dotaći. Uvek sam se divio ljudima koji sa malo reči mogu reći tako mnogo.

Stih Neprilagođenine pesme „ voleo  je   nasu  kćer  i  mene……………“ me je podsetio na stih Ivana lalića, koji sam čuo preko radija u emisiji posvećenoj ovom velikom piscu, „Moj dečak, moje oči, očišćene od smrti„. Naime Ivan Lalić je izgubio sina u njegovim najboljim godinama. Bol oca je bila ogromna, i Ivan se obratio Bogu sa jednom molbom. Mnogi od nas bi potpisali pakt sa đavolom, da mu vrati dete, da se osveti, da mu pomogne da prebrodi bol… ali ovaj velike pesnik, se obratio Bogu. Nije ga molio da mu oživi sina ili ništa slično. Molio je Boga da mu da snage, vremena da dovrši svoju misiju koju je započeo, da dovrši svoje pesme i time ostavi svedočanstvo na sina kojega je toliko voleo.

Da ne bih mnogo pokvario ono što je savršeno, evo prilažem pa procenite sami.

Requiem za majku

Vetrovi odevaju nebo nad našim gradom
I ne znaju za siromaštvo. Ali vetrovi
Ne mreškaju ogledala tvojih mrtvih očiju
Zaustavljenih, kao mali potop, pod korenjem
Račvaste lipe. Između tebe i svetlosti
Živi zemlja. Gle, zazidana si u tišinu
Kao ptica u svetlost, u društvu mrtvih godina
Čija se krv pod svodom zgrušala u kupine mraka.

JA SLUŠAM KORAKE RAZMNOŽENE KAO MRAVI
I PLjOSNATO PADANjE LIŠĆA. GDE JE MOJ DEČAK
S NEOŠTROM SLIKOM SVETA U NASLEĐENIM OČIMA?

Klijanje trave sitasto probija smeđu zemlju.
Ti ležiš sasvim nepomična, opljačkana za glas
I do očiju puna zapečaćene ljubavi.
Da li si prepoznala korake bivšeg dečaka,
Zaustavljene na ivici tvoje tišine
Kao što se ribe zaustave pred obalom?
Stajao je, naslonjen na stablo račvaste lipe,
Prekoputa tvog imena. Pun reči, kao zvono.

ZASTAO JE. TAJ KORAK JE IZRASTAO IZ MENE.
JE LI TO MOJ DEČAK, SAZREO IZMEĐU PROSTRANIH
RAZBIJENIH PROZORA NEPOZNATIH GODINA?

O, spavaj, čvrsto zazidana u svoju tišinu,
I u snu slušaj kako se mali gušteri sunčaju
I klija trava. Jer bivši dečak je progovorio
Nasleđenim glasom: jezik imena moje ljubavi
Živi u stvarima koje ljubav okružuju.
Ako zato nisam bolji (a dobrota je nalik
Na plime u malim zalivima), ja ipak bivam
Bogatiji, kao stablo što mora da lista.

MOJ DEČAK. MOJE OČI, OČIŠĆENE OD SMRTI.
ON SE OKREĆE I ODLAZI, SREĆAN. MOJ DEČAK.

Advertisements
Kategorije:Poezija Oznake:
  1. 15. septembra 2012. u 16:48

    … na ovakav kompliment se ostaje bez reci……HVALA TI !!! lepo je znati da je neko uspeo da me cuje a jos da ga nesto , pa bilo to i u tragu podseti na tako nekog velikog….

    • 15. septembra 2012. u 17:53

      Neprilagođena, još dok sam čitao tvoj tekst, setio sam se ovog velikog pesnika i kako je tuga univerzalna… ali vaše pesme govore sve… ja sam tu samo nemi slušalac 🙂

  2. 17. septembra 2012. u 09:09

    da , tuga je uvek samo tuga……

  3. 17. septembra 2012. u 11:40

    Pre neki dan sam na jednoj radio stanici slusala deo programa posvecen akciji koja se sprovodi da bi se vozacima skrenula paznja da opreznije voze vise pazeci na decu u saobracaju. U akciju su se ukljucili i roditelji cije su kceri, sinovi poginuli u saobracajnim udesima. Slusajuci ih – rasplakala sam se jer, na odredjen nacin, mogu da se stavim u njihov polozaj. Ovaj tekst me je podsetio na tu jutarnju emisiju, a iskreno se nadam da je bar neko od vozaca slusao telefonske izjave tih, za vijek i vijekova, ozaloscenih roditelja.

    • 17. septembra 2012. u 12:16

      Tanja mogu samo da zamislim kakve su bile te ispovesti roditelja čija su deca nastradala u saobraćaju. Koliko puta kada čujem da se tu i tu desila saobraćajna nezgoda, ja okrećem broj mobilnog moje dece da ih čujem. Kamen mi padne sa srca kad se oglase u slušalici.
      Inače, moj otac je poginuo u saobraćaju, pa sam i o tome pisao u nekom članku. Teško, je to. Saobraćaj je top ubica, skoro legalan način da se rešiš nekoga.
      Imam tekst o sinu koji je poginuo na motorciklu a otac izvršio samoubistvo, dve kuće od mene u komšiluku http://wp.me/pytB6-58

  4. 28. decembra 2012. u 22:06

    tako dirljivo tuzno… nemam reci…

    • 22. januara 2013. u 13:12

      Pa jeste Breskvice…

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: