Početak > Društvo, Život > Hey, that’s no way to say goodbye

Hey, that’s no way to say goodbye


I loved you in the morning, our kisses deep and warm,
your hair upon the pillow like a sleepy golden storm,
yes many loved before us, I know that we are not new,
in city and in forest they smiled like me and you,
but let’s not talk of love or chains and things we can’t untie,
your eyes are soft with sorrow,
Hey, that’s no way to say goodbye.

LEONARD COHEN

– – – – –

Telefon je već zazvonio u 8 sati ujutru. Glas sa druge strane je zvučao službeno, ali ipak sa izvesnom dozom saosećanja. Indikator na ekranu telefona nije pokazivao broj osobe koja me je zvala, pisalo je „private“.

– „Ja sam Stefanović sa sudske medicine, kod nas je sinoć dovezena vaša pokojnica, želim da vas obavestim da do 11 sati dođete i potpišete papire da bi mogli da uradite sahranu!“

– „Naravno, gospodine, biću tamo“

– „Molim vas da se javite gospodinu Petroviću na broj xxx/xxx-xx-xx“

Pošto mi je supruga preminula odmah po dolasku u Urgentni Centar, po službenoj dužnosti telo je moralo biti prebaćeno na sudsku medicinu da se proveri da nije otrovana ili pretučena, (što ja kažem da joj se odmah izvade organi koji valjaju i puste u preprodaju). Eto poziv je usledio odmah posle nekih 12 sati da mogu da krenem u proceduru sahrane.

Kad sam stigao u zgradu sudske medicine, potražio sam tog Petrovića, koji me je već čekao sa nestrpljenjem. Seli smo da razgovaramo. Uzeo mi je podatke o uzroku smrti i kakav bih sanduk želeo, kakav pogreb, na kojem groblju i tako dalje… ni reči o uzroku smrti i njenoj bolesti.

Naiđe i jedna doktorka pa me pozva u zasebnu prostoriju da porazgovaramo.

– „Znate ja ću uzeti anamnezu bolesti vaše supruge i predaću vam potvrdu da možete da uzmete Matičnu knjigu umrlih lica“, objasni.

– „Dobro, a ovaj policijski inspektor što me je ispitivao, hoće li i on prisustvovati?“

Doktorka me pogleda začuđeno.

– „Gospodine, ovde nema policije“ – podiže se sa stolice i pogleda u čoveka koji je stajao u holu, -„to je pogrebnik!“

Tek tada mi je postalo jasno, sprega doktora sa sudske medicine i pogrebnika, crne ptice lešinarske su započele svoj gramzivi pir.

Kad sam završio sa doktorkom i uzeo potvrdu, Petrović mi reće,

Postoje osobe koje redovno obilaze naše najmilije, ali ne zbog žalosti za njima, već u potrazi za hranom koju mi ostavljamo da naši najmiliji imaju šta da konzumiraju na onom svetu. Valjda je Bog neka zloća pa ih sve mori glađu tamo?

– „dajte meni tu potvrdu ja ću sve završiti za vas. Znate to će koštati 800 evra minimum, a ako nemate, postoji mogućnost da vam sahranimo pokojnicu o trošku države, ali tada ne postoji mogućnost da vi prisustvujete sahrani.“

Gledao sam ga. Nisam znao kako da se ponašam… da ga odalamim, ispsujem, ili jednostavno da se okrenem i odem. Odabrao sam ovo treće.

– „Javiću vam se…“ kratko rekoh.

– – – – –

U bolnici i u Opštini sam brzo završio dokumentaciju.

U Beogradu postoji nekoliko grobalja, a na jednom od njih su sahranjeni i moji i roditelji moje pokojne supruge. Izrazio sam želju da i nju sahranimo blizu njih, i da se i za mene sačuva mesto. Za to sam morao da porazgovaram sa direktorom javnog preduzeća.

Naravno dočekao me je jedan Ličanin, zavaljen u fotelju sa cigarom u zubima koju je pridržavao između malog i domalog prsta.

– „Znate, obično se osoba sahranjuje na groblju u opštini gde je živela“ – značajno me je pogledao, – „ali, za vas, pošto je takva situacija, možemo da vam izađemo u susret. Znate mi na groblju gde su vaši roditelji, imamo već spremljena grobna mesta sa sve spomenicima… cena je od 3.500 evra pa na više… znate, to je moguće da se vrlo brzo organizuje… dajemo i na rate…“

– „Hvala razmisliću pa ću vam se javiti“

– „Pa i mi moramo da se ponašamo tržišno…“ – gunđao je likota iza mojih leđa dok sam zatvaro vrata raskošne kancelarije.

Pošto sam sredio termin na groblju u mojoj opštini, u kancelariji gde je sedela jedna jako ljubazna žena i jedan momak koji je igrao igru „soliter“ na kompjuteru, pogledao sam cenovnik koji sam dobio.

Sve je bilo naplaćeno što se moglo naplatiti. Recimo, „PE vreća za pokojnike“, „Folija PVC“, „Kucanje metalnih slova“, „Izrada parti“, „izrada fotografija za parte (?)“, Prenos umrlog od bolnice do kapele / od kapele do okvira groblja / od okvira groblja do grobnog mesta“… itd, itd…

Naravno svaka usluga je koštala kao da je radio Leonardo DaVinči, ili prevozio Niki Lauda.

– – – – –

Vrlo brzo je prošlo mesec dana i ja sam sam izašao da posetim grob moje supruge. Kao katolik želeo sam da izmolim krunicu i da „popričam“ sa njom o tome kako uskoro treba da nam na svet stigne unukica.

Ali čim sam stao, pored mene se pojavi neka žena.

– „Treba li vam spomenik vrlo jeftino, skoro džabe…“ – promrmlja i tutnu mi u ruku vizit kartu svoje firme. Nisam stigao ni da odgovorim, ona već nestade a ja stavih vitzitku u džep pa kretoh  molitvu ispočetka.

– „Gospodine“ – trže me glas iza mojih leđa – „jel dajete 40 dana… ima li nešto što stavljate da bi se moglo pojesti… nešto i za moju decu…“

Kažu „Gavran je ptica koja priziva smrt“. Gavran je samo gladan, a naša groblja su za njih velelepne samoposluge. To što ih ljudi sreću na grobljima, što su crne boje i što imaju ružno oglašavanje – to nema veze sa našim sujeverjem.

Iza leđa je bila jedna ženska osoba koja je išla od groba do groba, nešto trpala u svoja usta, a nešto stavljala u torbu koju je nosila oko ramena.

– „Žao mi je… nemam“, rekoh.

Ode.

Ali evo sa strane u mom pravcu hita radnik koji radi na održavanju groblja. Još iz daleka viče da se celo groblje ori.

– „Ej prijatelju, kako si danas, vidim stigao si!“

Niti smo prijatelji, niti ga poznajem ko je i šta je.

– „Vidiš kako sam očistio oko groba i lepo sredio zemlju…“ poče da on da priča.

– „Izvini hteo bih da se pomolim…“

Prijatelj me pogleda zapanjeno. Očekivao je bakšiš a ne ovakav odgovor. Od smeška na licu, osta mu samo neka grimasa, pa se okrete i ode.

– „Ima li neka česma u blizini“ – trže me glas neke žene, „znate davali smo daču pa sada ne znam gde da operem ove šolje i tanjire.“

Zbog običaja da se iznosi hrana na groblje, ima sam osećaj kao da se nalazim u nekoj velikoj mehani, gde je svaki grob bio jedan sto gde bi se popilo i nešto prezalogajilo.

– „Ima“, rekoh, pa se okretoh i pođoh kući.

– „Paaaa… gde je….“ – vapio je ženski glas iz  mojih leđa.

– – – – –

Kažu da gavrani donose nesreću i smrt kada je pojave u blizini neke kuće. Groblje je bilo prepuno ovih ptica, koje su kreštale svojim zloslutnim glasovima. Ali, gavrani su samo pragmatični. Oni su na grobljima jer tu ima hrane…

Da gavrani su samo pragmatični.

Mi ljudi smo ipak svesna bića superiornija od ovih primitivnih ptica.

– – – – –

Advertisements
Kategorije:Društvo, Život Oznake:, , , ,
  1. 19. maja 2012. u 22:47

    E, druže moj, kako mi je to sve poznato. No, kada smo sestra i ja, sahranjivale naše roditelje, naš dobar prijatelj je imao pogrebno preduzeće, tako da je on sve „odradio“ kako je trebalo i po normalnim cenama.
    Lešinara ima i dan danas, svi su sprezi.
    Znam da je moj otac govorio, još u vreme kada je bio zdrav i prav, da njega uopšte ne interesuje kako i gde će biti sahranjen, i da je po njemu, svaki luksuz, nepotrebno bacanje para, bar što se tiče sahrana.
    Nikada nije odlazio kod svojih na groblje „da gleda u kamen“.
    A tih grebatora za hranu ima, navići ćeš se, odlazeći na groblje i bićeš sve bešnji, veruj mi, jer su toliko dosadni da te ne ostavljaju na miru da bar mentalno komuniciraš sa pokojnikom.
    Potpuno te razumem, znaš ti to!

    • 20. maja 2012. u 17:17

      Dudo, kako su se samo setili da se predstave kao policija, i još preporučiju sami sebe. Odvratno!
      Tvoj otac je pametno govorio, naši pokojni su u našim srcima a ne ispod neke kamene ploče. Te ploče su tu da nas podsećaju na njih, ali nažalost, često služe da se pravimo naj-ožalešćeniji na svetu.
      A ovi što sakupljaju hranu, oni su najbenevolentniji, da mi ne ostavljamo ne bi bilo ni njih da sakupljaju. 😕

  2. 24. maja 2012. u 23:12

    Neki nemaju ni stida ni srama. Pravi lešinari.

    • 27. maja 2012. u 11:35

      Eh Breskvice… život… a on ima mnogo lica.

      • 3. juna 2012. u 21:45

        Alex, setila sam se tebe kada sam videla neki tekst na internetu. Moram da pronađem link, pa ću ti poslati.

        • 3. juna 2012. u 23:38

          Važi Breskvice. 🙂

          • 7. juna 2012. u 21:26
            • 9. juna 2012. u 22:02

              Hvala ti Brekvice na ovom članku, i što misliš na mene. 😉
              Interesantna je Kristinina sudbina, ali i Ajnštajnova misao: „Immortality doesn’t mean a perpetual existence in time without end, but rather resides outside of time altogether.“

              • 13. juna 2012. u 21:17

                Nema na čemu Als, drago mi je da ti se dopalo i meni je bilo zanimljivo. Pozdrav !

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: