Početak > Društvo, Moja razmišljanja > Kad nas smrt rastavi

Kad nas smrt rastavi


Nema mnogo vremena kako mi je umrla majka. Iznenada. Bolovala je od nekih hroničnih bolesti, spondiloze, reume, upale bešike… ali umrla je od infarkta.

Šetnja za Zorana...

Svi smo smrtni i niko nije izbegao da „otputuje“ na onaj svet. Ali opet kad neko umre to potpuno uzburka naša osećanja. Kao onaj zemljotres u Japanu, sve se promeni, poremeti, naša osećanja postaju drugačija, i mi sami postanemo ranjiviji, plačljiviji…

Smrt neke osobe prvo u nama izazove nevericu koju ubrzo zamenjuje žalost. Žalost zavisi od odnosa sa osobom koju smo poznavali za života. Žalost može biti toliko jaka da pređe u histeriju ili u depresiju. Posle nekog vremena počinjemo da prebacujemo osobi što je „otišla“, što nas je napustila, što više nije sa nama… a tek tada počinjemo da uviđamo koliko nam je ta osoba značila, i kako smo se mi prema njoj odnosili dok je bila živa. Koliko puta kažemo; „nisam stigao da joj kažem to i to…“, ili „nisam joj nikada rekao koliko je volim i koliko mi znači“. I na kraju ostaje samo sećanje, lepo sećanje jer ružnih ne želimo ni da pamtimo.

Tako sam i ja u subotu 12-tog, sa svojom kćerkom krenuo u šetnju „Za Zorana“. Naravno za Zorana Đinđića.

Šetao sam ne toliko što sam poznavao Zorana… šetao sam jer tek sada uviđam šta smo izgubili njegovim ubistvom. Šetao sam jer nisam znao šta drugo mogu da uradim za ovu zemlju, koju kao Isusove haljine, razvlače rimski vojnici. Poveo sam i kćerku, neka vidi da Srbija nije samo Farma, Dvor, rođendan Mladića i podrška Pukovniku. Šetao sam sa svojom kćerkom jer se nadam da će i ona šetati jednog dana sa svojom decom, da će se setiti svog oca i reći;

„Šetala sam sa svojim tatom za Zorana i srećna sam što smo u međuvremenu uspeli da Srbiju pretvorimo u zemlju gde su ljudi svi nasmejani, gde deca ne skaču sa mostova, gde ne prebijaju strance i cigane po ulicama, gde su kriminalci u zatvorima a ne u Parlamentu, SANU i Crkvi, a obrazovani i čestiti vode državu.“

Iskreno se nadam da će jednog dana, kada mene više ne bude bilo, moja kćerka moći ovo reći svojoj deci.

– – –

 

Nepregledna reka ljudi okupljenih u veri za bolje sutra

 

– – –

 

Simbolika - srušeni Beograd kao posledica Miloševićeve politike i narod koji se okupio oko žrtve posledice te iste politike.

 

– – –

I dok je 20.000 ljudi koračalo prema Aleji Velikana, na trotoaru je stajao neki čovek i delio ljudima brošure. Mislio sam nešto u vezi Đinđića, pa uzeh i ja. Naslov brošure je bio:

Kraj sveta je skoro ovde! Sveti bog će doneti strašni sud 21.maja 2011

Ljudskoj gluposti zaista nema granica!

Advertisements
  1. 14. marta 2011. u 15:58

    Pa i ja se nadam… da će sv uvek biti bolje i lepše… Jedino je zeznuto, što neki put ni sebe ne mopgu da popravim, a kamoli druge 🙂

    • Alex
      15. marta 2011. u 13:27

      Šta je ispravno a šta ne, dragi moj Branko, malo ko zna… možda Bog sam, ali tek njega niko ne sluša 😉 kako da unapredimo sami sebe ako ne znamo šta je ispravno a šta ne? Možeš reći 10 Božijih Zapovesti. Ali u istoj knjizi gde su napisane te zapovesti se nalaze nelogičnosti rasizma, nacionalizma, incesta…
      Ali, ipak si ti u pravu, pravda je u samom čoveku… slušajmo sebe i bićemo bolji sigurno. 🙂

  2. 14. marta 2011. u 17:10

    Drago mi je sto si bio tamo, ja nisam na zalost. Toliko si u pravu sto se tice osoba koje izgubimo zauvek, prosto mi je samo zao i nemam sta da dodam. A znam da ce se to i meni desiti. Neke pojave se desavaju sve u krug svima nama. I jednostavno ne umemo na vreme da iskocimo iz njega, kao da je zacaran. Pozdrav

    • Alex
      15. marta 2011. u 13:32

      Perlice baš su mi nedostajali tvoji komentari i tekstovi. Eto došlo je proleće, nešto se dešava, a i ti si opet tu… pa život je lep kad pogledaš iz nekog drugog ugla 🙂
      Poštujmo se dok smo zajedno, a kad se raziđemo, tada je kasno 😕
      A vidiš na kraju teksta da je smak sveta blizu… Bože kakvih sve ludaka ima 😀

  3. 14. marta 2011. u 18:54

    Pridružujem se tvojim nadama. Mada će se teško ostvariti.

    • Alex
      15. marta 2011. u 13:33

      Korak napred, korak nazad, dva napred, jedan nazad… polako, polako… valjda će biti bolje. Jedino tako Breskvice. 🙂

  4. 14. marta 2011. u 19:38

    Izuzetno emotivan post, najezila sam se i ostala bez teksta, eto toliko..

    • Alex
      15. marta 2011. u 13:36

      E Zelena baš ti ne verujem da si ti ostala bez teksta 😉
      Inače post je takav jer zaista mislim da će biti bolje deci koja dolaze. Mi smo uradili koliko smo mogli, i još se trudimo… tu smatram i tebe, iako si ti ponekad nepravedno samokritična. 🙂

      • 16. marta 2011. u 03:23

        Pojasnices mi to Alex negde na private, kako sam to nepravedno samokriticna? 🙂
        Kad ostanem bez teksta, onda razmisljam o napisanom i ne mogu nista da komentarisem, cutim na papiru a u glavi haUs :mrgreen:

        • Alex
          16. marta 2011. u 09:31

          Naravno Zelena… još ako uz Dudine štrudle 🙂
          Samo da nije doktor haUs 😀

  5. 14. marta 2011. u 23:37

    Svaki gubitak podseti me na žive, pa pokušam da budem bolja prema njima…
    A za šetnju svaka čast! Žao mi je što nisam bila deo te sitne i nevidljive kolone od 20.000 ljudi…

    • Alex
      15. marta 2011. u 13:39

      Tangolina, šetao sam i gutao suzavac od kad znam za sebe. Danas je mnogo loša situacija, ali ja sam realan čovek i znam da to nije sve posledica samo ove vladajuće garniture. U subotu sam prvi put šetao u miru, i video sam drugačije ljude od onih u šetnjama od pre 10 – 15 godina.
      Ide na bolje, samo sporo, ali ide 🙂

  6. 15. marta 2011. u 21:27

    Alex,
    mislim da je svaki komentar suvišan. Ovaj blog uvek rado čitam jer je svaki tekst na mestu i po mom ukusu. Dobri tekstovi, dobre teme i dobra interpretacija… Ne znam šta drugo da kažem sem, nastavi da se krećeš (šetaš) u tom pravcu 😉

    • Alex
      15. marta 2011. u 22:46

      Exxx, hvala na podršci… ti znaš da je to podrška našoj, mojoj i tvojoj deci… 🙂 … zato „gimme five“ sa tim tvojim avatarom 🙂

  7. 16. marta 2011. u 09:50

    Nedavno sam razmiljala baš na temu kako ljudi nestaju. Od prošlog leta umrlo je zaista dosta ljudi koje poznajem i ma kakvi oni bili za života, nedostaju mi. Svi su nekako bili što direktno što indirektno prisutni u mom životu. Tek onda sam shvatila koliko zapravo moji roditelji imaju godina, kako je život nepredvidiv i shvatila da mi je svaki trenutak proveden sa njima dragocen.

    • Alex
      16. marta 2011. u 10:24

      Jeste Neno, život prihvatamo zdravo za gotovo… a tek kad malo razmislimo vidmo šta gubimo svakog dana koji ne iskoristimo.

  8. 16. marta 2011. u 21:15

    Znam koliko je teško izgubiti roditelje jer mi se to desilo kada sam imala 36 godine. U dve nedelje, oboje! Strašno!
    Ovo što si uradio sa svojom ćerkom je zaista dirljivo! I nadam se da će ti se ispuniti želja, zaista!
    I verujmo u bolje sutra, jer, nada nam je jedina još ostala! Dajmo sve od sebe! 🙂

  9. Alex
    17. marta 2011. u 08:53

    Dudo, mogu samo da pretpostavim kolika je bila tvoja bol za roditeljima u tom trenutku.
    Zato lepo kažeš verujmo, volimo i nadajmo se dok možemo 🙂

  10. hiljadarko
    17. marta 2011. u 18:47

    tesko je izgubiti roditelja/e, ali nas narod kaze – „neka barem ide redom“.
    moje iskreno saucesce, a like sam stavio na vasu setnju za Zorana.

    • Alex
      17. marta 2011. u 19:28

      Hvala Hiljadarko i na jednom i na drugom, i na saučešću i na lajkovanju (wow, sada se osećam kao one klinkice sa fejsa 🙂 )
      Dobro ti meni navratio, pa da ubuduće pređemo na „ti“, takav je običaj među nama blogerima 😉

  11. 18. marta 2011. u 01:07

    Glupost i nada, ruku pod ruku. 😕

    • Alex
      18. marta 2011. u 01:51

      Pa eto vidiš 😕

  12. 18. marta 2011. u 16:06

    Kao da sam setala sa vama…dobra ideja da povedes kcerku…

    • Alex
      18. marta 2011. u 19:07

      Milina, bio je lep sunčan dan… i bilo ga je šteta propustiti… 🙂

  13. 24. marta 2011. u 19:04

    Emotivno divan tekst. Nadam se sa vama i za nasu decu, da ce biti bolje …
    Potrudicu se da budem 20.001 sledeceg marta .

    • Alex
      25. marta 2011. u 09:05

      Važi Sarah 🙂 … srešćemo se tamo 🙂

  14. 7. maja 2011. u 21:53

    I moja je majka nedavno preminula pa Te potpuno razumem. Ovaj anđeoski glas mene umiruje, nadam se da će i Tebe.

    • Alex
      8. maja 2011. u 08:36

      Miro, ja sam jedan od onih „maminih sinova“, iako naravno imam svoju porodicu i svoj život, ja i mama smo redovno razgovarali telefonom i „razumeli“ jedno drugo. Zato, kao da sam izgubio nekog prijatelja, a ne majku.
      A o Nedi Gavrić, šta drugo… pogledaj http://wp.me/pytB6-c8 , pisao sam o tome.
      Pozdrav

  1. 11. decembra 2011. u 01:51

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: