Arhiva

Posts Tagged ‘Porodica’

Trilogija prošlosti (drugi deo)

8. januara 2014. 4 komentara

Srpsko društvo je bez tradicije i identiteta. Ovo što mi nazivamo tradicija je miks Mađarke, Austrijske i Turske kulture. Naročito Turske. Prihvatili smo hrišćanstvo ali nismo zaboravili slovenske bogove. Krenuli smo u prozapadni društveni sistem, ali se nismo oslobodili patrijahalnog razmišljanja. Baš se nalazimo međi između Istoka (mislim na Turski uticaj) i Zapada (mislim na Nemački uticaj).

zid srb

Mural na zidu preko puta groblja u mom kraju. Iako je autor želeo da postigne drugi utisak, to što se nalazi kraj groblja daje malo drugačiji ton.

Danas srpske porodice trpe užasan pritisak. Danas su srpski mladići i devojke potpuno bez identiteta, i u kakofoniji saveta i pozivanja na tradiciju, oni jednostavno ne znaju šta im je činiti. U ovako haotičnoj državi, oni odlaze tamo gde je to bolje uređeno. Nije stvar samo u novcu, već u uređenosti, tj sigurnosti za svoju budućnost. Zato mladi većinom odlaze na Zapad, a sve više i u druge države poput Singapura, Kine, Brazila…

Da se ne zavaravamo, u istom čabru kao i Srbija su uglavnom sve post-socijalističke zemlje, pa i velika Rusija.

Mi jednostavno nemamo porodicu turskog / muslimanskog tipa, gde su svi u familiji povezani, pomažu jedno drugog i žive zajedno, ali imaju jednu glavu porodice koja donosi sve važne odluke. Takođe nemamo ni porodicu Zapadnog tipa, oslobođenu svih stega religije, tradicije, pola, opredeljenja itd, samostalnu u odlučivanju, podržanu od države u svakom socijalnom aspektu.

Znači naši mladi, (ali i stari) nemaju podršku porodice, ali ni podršku društva. Naša država nema izgrađene socijalne službe već još uvek radi na Turskim principima harača i danka. Takvu državu niko ne smatra svojom, svi pokušavaju da je prevare i svi pokušavaju da pobegnu od nje. A, ni država sama ne želi da se menja; ili nema snage. To vidimo i danas kad SNS oličena u Aleksandru Vučiću već posustaje u reformama koje mora uraditi da bi Srbija preživela.

Počeo sam priču sa bombašom samoubicom da pokažem kako je sve povezano. I kod nas postoje samoubice, ne toliko onih koji bi poveli još stotine sa sobom u grob, ima i takvih, ali većinu samoubica čine tihi, beznadežni ljudi koji tiho odlaze u večnost. Kaže se da je prošle godine 10 ljudi dnevno u Srbiji radije izabralo smrt nego život.

Prečiću sada na lični primer. Na probleme koje sam imao prošle 2013-te godine i koji su me naterali da krenem i ja put emigracije. Da napustim sve i odem iz Srbije. Neki kaži „idi, sretan ti put“, ali ja mislim da Srbija mnogo gubi. Mene kao iskusnog privrednika koji može da pruži mnogo srpskoj privredi. Moju decu kao buduće radnike, koji bi punili srpski budžet i još važnije obezbedili penziju za stare. I moj kapital koji sam stekao, koji nije nešto veliki, ali prodajem sve i odnosim svoje pare sa sobom. Kad se to pomnoži sa stotinama hiljada sličnih meni…

Ali o tome u sledećem nastavku…

Kategorije:Život Oznake:,

Pomozite maloj Svetlani

10. oktobra 2012. 12 komentara

Nikada nije mogao pomisliti da bi se i njegovom detetu takvo nešto moglo desiti. Viđao je ranije u novinama, pa i na televiziji, apele da se pomogne nekom detetu tako što bi se donirao novac za lečenje koje se nije moglo obaviti u Srbiji, ali se nije mnogo obazirao na to. Mislio je da je to problem koji treba država da rešava i nastavio da razmišlja o drugim stvarima. Tako je tu temu ostavio Đoki Vještici i drugim ljudima dobre volje.

Ali posle neizmerne sreće što mu se rodila kćerka, dao joj je ime Svetlana jer je zaista bila njegovo svetlo u životu, došao je do užasavajućeg saznanja da je rođena sa manjom srčanom manom. Takve srčane mane su se nekada rutinski odrađivale u Srbiji, ali u poslednjih nekoliko decenija naše zdravstvo se toliko srozalo da se to više ne radi. Rešenje je bilo u inostranstvu, u jednoj bolnici u Londonu. Naravno, to je i mnogo koštalo – 20.000 evra.

Njemu kao podstanaru, koji je imao platu od 170 evra, nezaposlenu suprugu i bolesnu majku, ova cifra je bila nedostižna. Bio je očajan… kao i svaki roditelj koji bi se našao u sličnoj situaciji. Pa zar je moguće da u Srbiji nema stručnjaka koji bi uradili tu operaciju? Zar nema bolnica, instituta, klinika… bili smo poznati po vrhunskim doktorima… kod nas se lečio ceo nesvrstani svet? Šta se to desilo da moramo da molimo za život svog deteta svakog  u belom svetu? Ova suma je samo nekoliko plata jednog poslanika u Parlamentu, ili nekoliko dnevnica predstavnika u nekom upravnom odboru, kako to da nema za moje dete….

Ali, proradila je ljudska solidarnost, komšije i kolege sa posla su počele peticiju da se pomogne maloj Anđeli, otvoren je namenski žiro račun i novac se počeo skupljati. Za tri meseca besanih noći sve je bilo spremno da Svetlana sa roditeljima otputuje u London na operaciju. Nada je postojala, i danas je postala stvarnost.

U bolnici u Londonu se upoznao sa timom lekara koji su trebali da izvrše operaciju. Na svom lošem Engleskom čuo je reči dobrodošlice glavnog primarijusa doktora Smita, koji mu je predstavio svoj tim.

„Dear sir, don’t worry, we are very skilled in our professionalism“ – nasmešio se primarijus – „This is anesthesiologist Janković, my assistant Torbica, main nurse Todorović and second assistant doctor Stokić.“

Gledao je zabezeknuto u tim ljudi koji su odveli njegovu Svetlanu na operaciju. Sve sama imena iz bivše Jugoslavije. Svi doktori su došli u inostranstvo da rade… zato u Srbiji nema ko da operiše njegovo dete.

Prišla mu je sestra da ga odvede u čekaonicu za roditelje i na čistom srpskom mu se obratila; „Ništa se ne brinite, tim doktora koje vam je predstavio gospodin Smit je vrlo stručan u svojoj oblasti. Dozvolite da vas odvedem do čekaonice…“

Krst

20. januara 2012. 16 komentara

Slušam svog sveštenika kako sa oltara drži propoved… govori jednu lepu priču o ovozemaljskom i zagrobnom životu…

Svako tokom života nosi svoj krst, kao što je Isus nosio svoj dok je hodao ka brdu Golgota. Nekome je taj krst veći, nekome manji, ali definitivno svako ima neki krst koji mora nositi tokom svog života. Krst je naravno metafora za sve one probleme, nedaće u muke koje smo proživeli na zemlji.

„Kažu da kad su duše jednom dospele na nebo, svaka je uzela svoj krst i ponela ga prema Raju. Tamo ih je čekao sveti Petar koji bi im otključao rajska vrata. Krstovi su bili veliki, teški i duše su ih sa mukom nosile… tada su se neki dosetili, skratiće svoj krst, isečiće deo, poneti ostatak i tako „prevariti“ svetog Petra na ulazu u Raj. A kad su stigli pred vrata raja, dočekala ih je velika, duboka provalija sa rekom užarene lave koja je tekla u dubini. Tada im je sveti Petar rekao da svako položi svoj krst na stranice provalije i tako pređe i prođe kroz Rajska vrata. Svi su tako i učinili, osim onih koji su skratili svoj krst. Oni nisu mogli da dosegnu do druge ivice provalije i ostali su da stoje pred vratima Raja…“

Priča je lepa i ukazuje nam da smo mi ljudi skloni prećicama u životu. Brzom bogaćenju, uspehu bez truda, rukovođenju bez znanja, pametovanju bez smisla, ljubavlju sa srcem od leda… ali na kraju, kada se podvuće crta, ne može se prevariti niko jer sve je utisnuto u naše duše, i naš krst i naša ljubav.

Da li svako od nas nosi svoj krst sa lakoćom, radošći u ljubavlju. Jer radovanje problemima može izgledati suludo, ali oni su tu da nas naprave boljim ljudima, boljim osobama, boljim dušama. Problemi počinju od samog rođenja i ne završavaju se do naše smrti. Svakog minuta čovek se suočava i bori sa nekim problemom. Ko to shvati, prihvatiće svoj krst sa radošću.

Ali da ne bih zvučao kao moj sveštenik, pitam se da li i mi sami bespotrebno povećavamo svoj krst? Da li i mi sami dodatno otežavamo krst koji nosimo na našim leđima nečim potpuno nepotrebnim i nekorisnim. Recimo ko nema auto, taj ima mnogo manje brige oko održavanja, goriva, kazni, pa čak i opasnosti da bude povređen ili smrtno strada u nekoj nesreći, od  onoga ko ima auto. Ako se auto pokvari, krivo nam je, histerišemo, muka jer ga moramo popravljati, itd… dok onaj koji pešaći ni ne razmišlja o tim problemima. A opet svi mi kupujemo automobil, jer nam „treba“. I ne samo automobil, već i druge stvari koje nam, kad bolje razmislimo uopšte ni ne trebaju, a koje nam samo oduzimaju vreme i opterećuju naš krst nepotrebnim teretom.

Da ne pominjem, opet, porodicu, muža, ženu, decu… ko ih nema nema ni problema… ko ih ima odmah je natovario golemi krst na svoja leđa… pa svi opet težimo da imamo porodicu i decu i kuću i da imamo što više.

Evo i ja recimo, da nemam kompjuter i da nisam hteo da imam što više tekstova na Blogu, ne bih ni sreo neke osobe, koje su me kasnije strašno povredile i tako bacile u senku druge divne pisce, blogere, mislioce i isterale na prvi plan samo sujetu i zlobu. Ali, sam sam tražio i sam sam opteretio svoj krst… niko me nije na to terao… kako kaže Sanja Doležal, „čim si izašao u javnost, ti si deo sebe dao drugima i dopustio im da kažu o tebi sve šta misle, a nekada je to lepo, a nekada ružno“.

Zato, dajem savet sam sebi, ne seci svoj krst da bi bio lakši… ne ulapšavaj ono što je istina… ne pretvaraj se da si ono što nisi… jer na kraju ćeš samo sebi nauditi.

One of these days

28. novembra 2010. 26 komentara

Žiža je ušla u sobu noseći u rukama naramak cepanica. Mnogo je radila, cepala drva, krečila tuđe kuće, spremala tuđe stanove, pomagala pri svinjokolju, bila na usluzi svima u selu… Leđa su je bolela, imala je konstantnu upalu bešike, lice joj je bilo izborano i nekadašnja lepotica je sada postala samo stara, smežurana žena.

Njena kuća je bila sređena – o tome je vodila računa njena kćerka. Žiža se setno nasmeši pomislivši na svoju kćerku, pa spusti drva pored smederevca, protegnu se malo da olakša bol u krstima. Učini joj se da neko jeca u susednoj sobi, pa Žiža zastade i pažljivije osluhnu. Zaista je neko jecao, i ona, sada već zabrinuta, pođe prema sobi da vidi o čemu se radi.

I zaista, u uglu sobe je na maloj stoličici sedeo Žižin sin Đuđa, očiju punih suza dok su mu se ramena tresla u ritmu tužnih uzdaha. Žiža pogleda svoje dete; momka od 25 godina, krupnog, lepog, pametnog kako tiho jeca u uglu sobe.

– „Šta je sine?“ – upita ga.

Đuđa se trže i kroz vlažne oči pogleda svoju majku koja je stajala na vratima, pa brzim pokretom obrisa oči i natera sebe da uguši jecaje u sebi.

– „Ništa, mama, sve je u redu“ – slaga je.

Žiža priđe i zagleda se sinu pravo u oči.

– „Ništa nije u redu, vidim. Je li te odbila?“

– „Jeste“ – kao sa stidom reče Đuđa i spusti pogled na pod.

– „Pa sine, nije smak sveta,“ – pokuša da ga nevešto uteši Žiža, – „ima još devojaka. I sam znaš da su oni tek sad došli u naše selo i da ih ne poznajemo sasvim dobro. Lepa je devojka, ali sine, oni ništa ne znaju o nama i verovatno ni ne žele da se odmah vežu sa nekim iz sela.“

– „Ali, mama, ona hoće… i htela je… i htela je sve dok njena majka nije progovorila!“ – prošaputa Đuđa.

Žiža se kiselo nasmeši. Uvek majka mora de sa umeša u sreću dvoje mladih. Zašto smo mi majke tako zaštitnički nastojene da ne vidimo šta je sreća za našu decu.

– „Šta ti je rekla, sine?“

– „Znaju oni o nama i više nego što mislimo, mama.“ – odgovori joj sin i brada poče da mu podrhtava u pokušajima da  spreči novi nalet suza.

– „Šta ti to sad znači? Šta znaju Đuđa?“

Žiži se sad stegnu grlo od onoga što je mogla da čuje od svoga sina.

– „Kad me je njena majka ugledala i čula da sam došao da prosim njenu kćerku, ona se glasno nasmejala i… i…. rekla….“ – suze potekoše na rumene Đuđine obraze.

– „Aman, šta ti je rekla, sine – govori ako Boga znaš!“

– „Rekla je“ – Đuđa prozbori – „A to je sin onoga Jokana što godinama spava sa svojom kćerkom. Pa moj dečko zar si zaista mislio da bi smo mi našu kćer dali u kuću gde otac spava sa svojom kćerkom a majku tuče kao vola ako se usprotivi… ha,ha,ha… idi dete kući i nemoj dolaziti više… idi…“ –  pogleda svoju majku – „Mama, je li to istina? Jel istina da tata spava sa sestrom?“

Žiža spusti pogled i ništa ne odgovori svom sinu. Šta i da mu odgovori kad je celo selo znalo. Svi su znali sem Đuđe, a on je sada to saznao na najstrašniji mogući način.

– „Mama, zašto ništa ne kažeš? Zašto čutiš? Znači istina je… mama… Sada mi je jasno zašto se seja nije udavala, zašto nikada nije izlazila iz kuće a da je tata ne prati, zašto je tata oterao onog Jovana kad je došao da je prosi, zašto nije ni školu završila jer je tata stalno odlazio da je kontroliše… mama… kako ti nisi ništa učinila povodom toga… mama, ako si i ti znala?“

Žiža je čutala. Đuđa ustade sa svoje stolice, obrisa obraze i izađe napolje.

Kasnije je Žiža saznala da je Đuđa pronašao posao, iznajmio sobu i oženio se devojkom iz Bosne, koja nije mogla znati za njihovu sramotu. Žiža je saznala da je postala baka, ali nikada svoje unuče videla nije. Đuđa nije dozvolio…

Kad je Đuđa otišao od kuće, mir se opet vratio u Žižinu porodicu. Radila je mnogo i dalje, čutala je i barem više nije bila bijena…

Pročitaj više…

Velika „srećna“ porodica

28. aprila 2010. 9 komentara

Već sam pisao o problemu nataliteta u Srbiji, o takozvanoj „beloj kugi“, i o opasnosti da nestanemo kao nacija. Hteo bih da se malo dublje udubim u čitav problem, da vidim da li ima rešenja i da li ćemo zaista za vek ili dva nestati.

Šta je interes Prirode u vezi nataliteta? Njen interes je da u okviru jedne rase, u ovom slučaju ljudske, obezbedi dovoljan broj jedinki za opstanak. Naravno, ne bilo kakvih jedinki već najzdravijih i najsnalažljivijih. Jedino ove jedinke mogu tu rasu voditi napred u dalji razvoj. Sve slabe, inertne, nesnalažljive, neotporne, moraju propasti.

Da bi obezbedila da se neka rasa razvija u skladu tog prirodnog zakona, ona nam šalje  sve moguće nevolje, gde bi došao do izražaja naš nagon za prezivljavanjem. Bolesti, predatori i prirodne katastrofe su  nam stalno za petama, i ako stanemo u evoluciji, pokosiće nas kao vatra suvu travu.

Ljudska rasa je jedna od retkih zajednica gde nije potrebno da prethodni potomak odraste da bi se rodio sledeći. To je jedan od mehanizama kako da preživimo surovu prirodnu utakmicu. Na ovah način jedan ljudski par može istovremeno odgajiti i do 15 dece u isto vreme, pomažući jedan drugom u okviru čopora, društva ili zajednice. Toliki broj dece je imao smisla, jer su mnoga podlegala raznim bolestima i povredama u međuljudskim sukobima ili radu za zajednicu. Takođe, sa prelaska sa nomadskog na poljoprivredni način života, a radi obezbeđenja više sigurne hrane za zajednicu, bilo je potrebno više „ruku“ za rad, odbranu i negu drugih članova.

Krivci za uspešan "razvoj" Srbije

Da bi sve olakšali ljudi su počeli da razmišljaju, pokušavajući da predvide prirodu i olakšaju sebi život. Tako nisu više čekali vatru sa neba, već su je sami pravili. Nisu više čekali da padne neka voćka, već su je sami brali uz pomoć alata… i tako dalje. Čovek je pobedio i zarazne bolesti, stvorio oružja protiv velikih predatora, i napravio društva gde se nije ratovalo radi hrane, (ovo je najteže sprovesti, ali u slučaju UN vidimo da se i to može).

Što je više tehnološki napredovao, čovek je bivao sve bogatiji, sigurniji i sve duže živeo. Potomci više ne umiru zbog neonatalnih bolesti i preživljavaju i oni koji bi nestali po svim prirodnim zakonima. Danas se i bebama u utrobi majke operiše srčana urođena mana, što daje dobre šanse da dete preživi.

Tako u visoko razvijenim društvima ne postoji više potreba za mnoštvom dece, već jedno ili dvoje je sasvim dovoljno da se obezbedi razvoj tog društva u tehnološkom smislu, i da se roditeljima da dovoljno prostora da se posvete i drugim aktivnostima, osim odgajanja dece. Zbog svega ovoga u naprednim državama ni jedna akcija propagiranja više rađanja neće doneti uspeha.

Industrijske zemlje koje izvoze znanje, se tako suočavaju sa problemom starenja stanovništva. Mnogo pametnih staraca živi u tim zemljama, ali nema mladih koji bi radili fizičke poslove. Da bi takve zemlje ratovale za robovima koji bi radili u proizvodnji, opet su potrebni mladi ljudi. Starci ne ratuju. Vidimo kako je prošao ratni napor Nemačke da dođe do resursa i ljudskog i u sirovinama. Ove zemlje zato „uvoze“ radnu snagu iz drugih zemalja, nudeći malo veće novčane prihode. To su uglavnom zemlje Zapada, kao i Amerika i Australija.

Zemlje „u razvoju“ ne izvoze nikakvo znanje, i jedino što mogu da ponude onim prvim zemljama je baš ta radna snaga. U tim zemljama porodice imaju 5 i više dece, koja kad odrastu odlaze u pečalbu da rade. Ta radna snaga je uglavnom srednje školske spreme, doboljna da zna čitanje i pisanje i rad na prostijim mašinama, stručnjaci već postoje u zemljama izvoznicama. Ovo su uglavnom zemlje Afrike i Istočne Evrope.

Grobari Srbije drže opelo pokojniku

Treće zemlje, kao Indija, Kina ili Južna Amerika, imaju i dovoljno mladih, tj radne snage i dovoljno znanja za proizvode koje bi izvozili. Zato su ove države najbezbolnije prošle krizu.

Gde se nalazi Srbija. Već vidite i sami – nigde. Niti smo zemlja izvoznica, niti imamo dovoljno mladih za rad u industrijskim zemljama. Tehnološki smo jako nisko i nismo ni bogati. Zato je Srbija zemlja sa starim stanovništvom. Srbija nema svoje prihode ili industriju da privuče radnu snagu iz trećeg sveta.

U svetlu svega ovoga srpsko nacionalno ludilo je dovelo do raspada SFRJ, države gde je bilo i dovoljno radne snage, (već rekoh „vukovci“, šiptari, rumuni i muslimani). Takođe, Srbija je iz svog nedra oterala baš one mlade koji treba da obezbede opstanak države. Više od 4 miliona u dijaspori je vrlo rečito. Srbija zaista liči na umirućeg „belog patuljka“, koji se urušava u samog sebe.

Srbija danas u svojoj agoniji živi od tuđeg novca i od prodaje svojih resursa. Pa ko je doveo do ovakvog stanja. Srpski Savet Staraca. Nije to ni Zapad, ni Vatikan, ni Kominterna, ni „braća“. Srpska elita u vidu akademika, pisaca, političara, tajnih službi, popova, je dovela do propasti države. Uvek je važniji neki mit, bilo kosovski ili prekodrinski, nego budućnost.

Da li postoji mogućnost da žene Srbije rađaju više dece. Odgovor je – ne. Nikakva novčana nadoknada neće dovesti da se više dece rađa u Srbiji. Ni jedno društvo se ne vraća u nazad u srednji vek, pa neće ni srpsko. Nažalost, Srbija u ovom trenutku ne ide ni napred. Srbija stoji na vetrometini, zagledana u mit o svojoj nekadašnjoj slavi i bez jasnog pravce gde bi krenula dalje. A Priroda surovo kažnjava one koji se ne kreću, koji stagniraju, koji stoje…

Ljubavna simbioza

27. februara 2010. 10 komentara

Pita se jedna blogerka ovih dana: „Kako naći dobrog muža?“ Razmišljam i pitam se kako se oženiti / udati za pravu osobu svog života, sa kojom ćemo imati prilike da ostarimo i doživimo gomilu unučadi. Idilično?

Ako razmislimo prazne glave, tj ako ne upotrebimo emocije pri razmišljanju, moramo biti svesni da je u Prirodi sve interes. Pod uticajem Prirode (Evolucije, Boga) sve u Postojanju se svodi na beskrajno kretanje – promenu. Na taj način Priroda istražuje najbolji način da stvari idu napred. Nekada rešenja nisu uvek uspešna, pa takva rešenja brzo propadaju ustupajući mesto novim rešenjima koja su uspešnija. Pokretač beskrajnog kretanja su razne nevolje, koje se uvek pojavljuju. Ko nije spreman da se prilagodi nevoljama – taj neminovno izumire.

Ta borba Dobra (Prirode) i Zla (Nevolja) je čvrsto povezana i jedno bez drugog je nezamislivo. Često se jedinka ne može sama odupreti Nevolji koja preti. Tada se jedinke udružuju u simbiozu, gde prećutnim dogovorom svaka radi svoj posao za koji se vremenom specijalizovala, i tako uspevaju da nadvladaju trenutnu Nevolju. Ovakvo udruživanje – simbiozu možemo sresti svuda na Zemaljskoj kugli. Od mrava i vaši, od riba čistačica ajkulinih ralja, pa sve do ljudskog društva. I naše telo je simbioza raznih ćelija, koje svaka funkcioniše tačnim zadatkom da bi celo telo funkcionisalo. Ako se neka ćelija pobuni i kaže, neću ja da služim više drugima, tada se pojavljuje „rak“ organizma i ceo organizam odumire. „Rak“ može da se pojavi i u nekoj državi, pa ta nacija propada, obično u užasnom ratu.

Dobro kakve sve ovo ima veze sa brakom muškarca i žene?

Brak je takođe interesna veza. Žena ima određeni interes da stupi u kontakt sa nekim muškarcem, a i muškarac ima takođe određen interes da stupi u kontakt sa nekom ženom. Ovi interesi su različiti kod žena i kod muškaraca. Ovde se odmah javlja jedan problem. Jedna žena spremna za brak ima već formiranu ličnost i traži partnera koji ima slične poglede na život kao i ona. Isti slučaj je i sa muškarcem. Ali ako se brak osnuje između istorodnih jedinki, onda nema napretka u skladu sa Prirodnim interesima. Kao incestni brak, uskoro se rađaju deca sa anomalijama i takva veza propada.

Priroda je to vrlo lepo rešila. Dala nam je zaljubljenost. U zaljubljenosti kod obe jedinke se ruše svi ustaljeni pogledi na život. Osoba u koju smo zaljubljeni se idealizuje. Ona je najlepša, najpametnija, našarmantnija, najduhovitija… itd. Seks sa takvom osobom je divna i iz takve veze se rađaju „deca ljubavi“.

Kakav je to okidač da se zaljubimo u neku osobu. Moj odgovor je – blizina. Kad smo dovoljno dugo u blizini neke osobe, uskoro se javlja simpatija prema njoj, i rađa se zaljubljenost. Često čujemo „ne bih te volela(o) ni da si jedini čovek na svetu. Ni da smo sami na pustom ostrvu.“ To nije tačno. Naravno ako imamo prilike da biramo, tada to i radimo. Biraju žene koje podsvesno gledaju partnera koji bi bio najbolji potencijal za njihovu decu. Muškarac vrlo lako odgovara na takvo biranje žene. Zato se muškarci mnogo lakše upuštaju u vanbračne veze od žena, ali žene imaju više odgovornosti ako brak ne uspe.

OK. Šta je onda ljubav?

Kad prođe period zaljubljenosti i vidimo našeg partnera onakvim kakav je on stvarno, sa svim manama, tada su se deca već rodila, porodica se ustalila u neku rutinu i interesna zajednica zvana brak se održava kompromisom. Iz sebičnosti i straha da ostanemo bez njenih / njegovih povlastica i pažnje prema nama, mi snižavamo naš prag tolerancije i prihvatamo nastavak života sa takvom osobom. Ovo je kritični period nekog braka. Pod uticajem društva često dvoje koji se više ne trpe, ostaju zajedno, dolazi do svađa, maltretiranja pa i fizičkog i psihičkog mučenja. Rešenje je razvod braka, ali mnogi nemaju hrabrosti za razlaz pa pribegavaju alkoholizmu, ezoteriji (naročito horoskop i misticizam), promiskuitet, radoholičarstvo…

Ako se ovo krizno vreme jednog braka prebrodi, tada dvoje polako postaju toliko zavisni jedno od drugog da to možemo nazvati zrelom ljubavlju. To je prava ljubavna simbioza. Obično se smrt jednog supružnika doživi tako tragično da i drugi suprižnik ne vidi više svrhu svog života i odlazi za svojim sudrugom.

Prema ovim mojim mislima ispadamo da smo mi svi samo „žrtva“ interesa Prirode. Ali, „žrtva“ ne u pežorativnom smislu, već u pozitivnom smislu, koji nas unapređuje kao ljudsku vrstu.

Lepo je što nam u sećanju ostaje doba zaljubljenosti.

Dan kada je i pop plakao

12. decembra 2009. 3 komentara

Pisao sam pre nekog vremena o tragediji u mom komšiluku, gde je otac oduzeo sebi život kad mu je sin poginuo na motorciklu ( Videti ovde ). Sada se opet dogodila porodična tragedija, ali potpuno suprotna. Možete pomisliti gde ja to živim kad se non-stop dešavaju ovakve stvari, ali verujem da ih ima u celoj Srbiji.

Majka mu je umrla kad je imao 19 godina. Tek je završio srednju školu i počeo da se momči, spremajući se za život. Otišao je da odsluži vojni rok, a kad se vratio kroz 15 meseci, zatekao je svoga oca u vrlo lošem psihičkom stanju. Zbog prerane smrti supruge; zbog njegove loše naravi kad su ga napustili i ono malo prijatelja i rođaka; zbog sina jedinca koji nije bio kraj njega kad mu je bilo „najteže“ – njegov otac se odao alkoholu. Bio je po ceo dan pijan, u svojoj sobi, sam pored televizora, sa gomilom opušaka pored sebe. Pokušao je da urazumi oca, ali izbila je svađa i otac ga je izbacio iz kuće.

Našao je malu sobicu na drugom kraju grada, radio je svakojakve poslove da bi se prehranio i platio stanarinu, praktično nije imao vremena za život i zabavu. Štedeo je svaki dinar, naučio je da bude čvrst a u isto vreme i popustljiv, naučio je da život nije samo radost, već i tuga. Uskoro mu je krenulo na bolje. Našao je dobro plaćen i perspektivan posao, gde se brzo uklopio i još brže napredovao. Kao dobrog radnika kompanija ga je poslala u Rusiju na teren gde je proveo dve godine. Tamo je upoznao svoju buduću ženu sa kojom se vratio u Beograd. Kupio je stan u Borči i uskoro dobio dva sina. Postao je i rukovodilac u firmi. Voleo je život, svirao je tamburicu i bio omiljen u društvu.

Ipak sve vreme se raspitivao za svoga oca, i nije mi bilo milo što čuje da ovaj sve više i više propada. Oca su mu izbacili sa posla i živeo je od milostinje komšiluka i neke bedne socijalne pomoći i narodnih kuhinja. Ljudski otpad. To ga je tištilo, pa je jednog dana otišao da poseti svoga oca. Ono što je tamo zatekao je bilo poražavajuće. Kuća se prosto raspadala. Ona ista kuća u kojoj je odrastao i proveo svoje detinjstvo sada je bila ruševina. Smrad se širio po kući, prljav veš i otpaci, čikovi i prazne boce. Stari ga nije ni pogledao, još je bio ljut što ga je sin „napustio“.

Znao je šta je život i da ne vredi jadikovati. Zasukao je rukave i prionuo da koliko toliko sredi stanje svoga oca. Platio je račune, okrečio i sredio kuću, nabavio hranu i odeću za oca. Ali ovaj je i dalje pio i samo odmahivao rukom gunđajući.

Znao je da je ovakvo stanje neodrživo. Nije mogao da bude uz oca 24 sata dnevno. I on je imao porodicu, dva sina, dva naslednika kojima se ponosio. Hteo je da njegov otac dođe kod njega u stan da živi, imalo je mesta, a imao bi i bolju negu.

– Hajde, tata, da dođeš kod mene da živiš a kuću možemo da izdamo ili prodamo,- rekao je ocu jedne večeri. Matori se samo namrštio i ništa nije odgovorio. Ispratio je pogledom sina koji je malo prilegao da se odmori, jer se upravo vratio s posla.

„Da ja dođem kod njega, da živim sa onom ruskom kobilom, da me ponižavaju i maltretiraju. To bi ti sine hteo. Da si me voleo ti bi bio uz mene, nikada me ne bi ni ostavio. Đubre pokvareno. Zinulo ti dupe za kuću, hoćeš da me se rešiš da prodaš kuću koju sam ja krvavo zaradio. Da sa onom ruskim đubretom popijete i pojedete moje pare. To bi hteo. Prevrtljivče. Gade…“ Nije ni primetio da je uzeo veliki kuhinjski nož sa stola i krenuo u sobu gde mu sin spava.

Kažu da je na sahrani čak i pop zaplakao u svojoj propovedi. Na njegov poslednji put su ga ispratile suze sinova, žene i mnoštva sveta.

I zvuci tamburice koju je toliko voleo da svira sa svojim pajtašima.

%d bloggers like this: