Početak > Zdravlje, Život > Destrukcija ili depresija

Destrukcija ili depresija

21. oktobra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Treba otimati radost
danima što beže
na svetu mreti je lako
živeti je teže

Majakovski“

SVAKI DRUGI ČOVEK U SRBIJI PATI OD BLAGIH SIMPTOMA DEPRESIJE, A KOD 4,4 ODSTO ŽENA I 2,4 ODSTO MUŠKARACA KONSTATOVANA JE KAO OBOLJENJE. DEPRESIJA JE NAJČEŠĆI UZROČNIK SAMOUBISTVA I ČETVRTI PO REDU „POTROŠAČ“ ZDRAVSTVENIH FONDOVA. KAKVA SVE MOŽE DA BUDE I KAKO JE RAZLIKOVATI OD LOŠEG RASPOLOŽENJA, UTUČENOSTI I BEZVOLJNOSTI KOJE SVI PONEKAD OSEĆAMO

„Ne znam kako sebi da pomognem, prepuštam se sve više ovom odvratnom stanju. Šta mi se dogodilo da više ne želim ništa? Gledam svoju decu i samo mi se plače. Mislim da nisu zaslužili ovakvu mamu. Umorila sam se od sebe i od svog gledanja na svet. Gubim nadu, gubim sebe. Tonem. Zombi sam koji luta svetom, traži pomoć, a može li iko uopšte pomoći zombiju? Njegovo mesto je duboko pod zemljom.“

– – –

„Zašto mi je često i najobičnija stvar koja treba da se obavi teška? Neki ljudi lagano ustaju u cik zore, a ja evo već četvrti dan preskačem jednu gomilu pored kreveta i ne mogu ni da je pogledam, a kamoli da je raskrčim.“

– – –

„Okidač koji mene pokreće i usporava leži duboko unutra i ja na njega ne mogu da utičem. Evo već godinu dana čekam da okine, životarim i samo kukam.“

– – –

Nije mi bilo više ni do čega. Više nisam izlazio, da kažem, iz kuće. Bukvalno bilo mi je teško izaći van. Provodio sam, ne znam ni ja, po nekih možda deset sati i jače ispred TV-a, a i u onoj svojoj sobi, puštao neku muziku i tako, ali nisam imao ni svoj mir. Razumete, ono, da mogu da sednem, da slušam tu muziku, znači, izađem vani. Ali to je bilo bukvalno kao da sam bio u nekom zatvoru, sve je, ono, crno. Desilo se da ponekad, ono, i plačem, da kažem, ali te suze idu same. Pomislim na nešto i, ono, jednostavno same suze polaze iz očiju.

– – –

Vidim da je ovo natrpano tolikim temama i ne bih htio biti samo još jedan u nizu…ali eto, takav je trenutak. Nisam bio jako dugo na forumu, ali sam došao u situaciju da upravo sada trpim krajnji napad depresije i anksioznosti, i jednostavno više ne mogu. Osjećam totalnu, totalnu bol, dno dna. Potpuno sam izoliran, nije da se ne družim s ljudima, ali trenutno nema nikoga s kim bih mogao popričati, ipak je noć. Bilo koja osoba s kojom bih mogao popričati, o bilo čemu, samo da razgovaram s nekim. Danima patim od nesanice, i nije mi pomogao normabel (uostalom, sve ga rijeđe pijem jer ako se prečesto koristi izgubi djelovanje, al svejedno; ne djeluje). Ja sam realan i znam da bi ubiti se bila glupost…ne zbog mene, jer se smrti ne bojim, al to bi…bilo loše za druge, za roditelje, ali sve više gubim nadu. Ne želim nikoga povrijediti! Uspijevam nekako prolaziti kroz to sve, ali uopće nije bitan cilj već put do cilja. Ne samo da sam kompletni luzer nego i kad nešto uspijem uopće mi ne donosi zadovoljstvo. Imam 23 godine, sve ovo je počelo polako još dok sam bio maloljetan. Nisam nikada sreo osobu koja me razumije. Ustvari, bolje je da ovako preko foruma pišem, jer da nekome ovo kažem uživo, ne bi mi vjerovao (nikada nisu, jer ja u očima svih nisam tako sjeban i izgledam bezbrižno). Toliko se loše osjećam da bol postaje fizička, osjetim je u rukama, u prstima, i ne mogu disati. Ovo sve što pišem je nekako…neplanski napisano i nisam uopće pazio što pišem pa se ispričavam ukoliko je tekst nabacana hrpa rečenica, takve su mi misli sada. Nadam se da je netko na forumu i da kaže bilo što, jednostavno želim da me netko razumije…
Sutra će me biti sram zbog ovoga, i strah da netko koga znam ne pročita ovo.
Ja sam za sve ljude toliko neozbiljan, ali ako ipak…učinim…onda će vidjeti da nisam bio.

– – –

Moj muž je preminuo. Posle njegove smrti, posle sahrane, ja sam jako, jako upala u depresiju i dvadeset dana definitivno nisam možda prestajala da plačem. U autobusu, kad sednem, znači, kad krenem na posao, to nije bio grč od plača, nego suze su definitivno same tekle, onako.

– – –

Jednostavno se probudite ujutru, okrenete se oko sebe, sve je crno. Pitate se da li treba da ustanete ili ne. Onda pomislite: Zbog čega da ustajem? Ne osećam se dobro, niko me ne voli, sve je crno. Ako zapadnem u takvo stanje da sam jako depresivna, može se desiti da se ne istuširam i po tri dana, jer mi čak nije stalo ni do toga da ustanem iz kreveta. Volim tada da budem u potpunom mraku i da se ne pomeram, samo da spavam i uporno spavam.

– – –

Zapostavite i ličnu higijenu, bukvalno nisam se ponekad brijao i po dva meseca, nisam se šišao… Nekako ne vidim sebe u tim trenucima i nije mi bitno. Pa se onda malo otreznim, drmnem se, pa pogledam, što kažu, sebe u ogledalo, pa se zaprepastim kakav sam.

– – –

„Moji problemi počeli su tokom Miloševićevog režima i za vreme i posle bombardovanja. Tokom tog perioda su mi neki dragi ljudi umrli, neki su se raselili i rastala sam se sa dečkom sa kojim sam živela. To je verovatno bio okidač da ja odem u maniju, a ne u depresiju. Prvi ti oblici manije su nespavanje i šljakaš non-stop. Ti radiš sve vreme, radim, pišem, crtam, telefoniram, sve vreme sam aktivna. I posle toga upala sam u ozbiljnu depresiju. Provodila sam 24 sata u krevetu, hladnoj kući. Nije bilo boga da me izvuče iz kreveta. Ja to zovem ’mala smrt’. To su stvari kad ništa ne može da te dotakne i da napravi da se bar pet minuta osećaš kao čovek. Meni se desilo da sam se zadužila neverovatno, onda krenem da se vadim iz dugova kad sam u depresivnoj fazi, kad nisam u stanju ni dva tanjira da operem. I tada jesam imala crne misli i tada sam prvi put ozbiljno razmišljala o samoubistvu. To je jedan užasan osećaj krivice“.

Nije mi bila želja da dramatizujem, fatalizujem ili preuveličavam neke isposvesti. Ali, vremena su tužna, jesen je doba kada smo prirodno potišteni i usporeni. Nisam znao da je toliko ljudi  sklono melanholiji, malo sam istraživao, vrlo malo, ali i to me je zaprepastilo koliko sveta oko mene ima probleme da se uklopi.

Ovih dana ide serija „Na Terapiji“ sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, moram reći da sam više očekivao od režisera, ali i ovako mi se dopada. Volim serije ovakvog tipa i mislim da je krajnje vreme bilo da počnu da se prikazuju i kod nas.

.

.

Neki od linkova

http://www.b92.net/info/emisije/reakcija.php?yyyy=2009&mm=02&nav_id=349887&version=print

http://www.depresija.org/

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=584968

Advertisements
  1. veshtichanstvena
    6. novembra 2009. u 13:37

    Teška pitanja, a svako od nas ima svoj odgovor na njih.
    Znam kako izgleda ta lepljiva tama koja nas guta, oduzima dah..
    Meni je to poslužilo kao odskočna daska za gore, nekome je za dole..
    Život je spontana pojava, ali da bi se živelo – treba mnogo učiti..
    Čitati iz očiju sagovornika, iz meseca i zvezda, iz svakog traka vazduha…vetra i svega što postoji…
    To je moj osećaj..moje ubedjenje i moja istina.

    • als011
      7. novembra 2009. u 13:33

      Divan odgovor.
      „Čitati iz očiju sagovornika…“, umetnost je to i dar Božiji. Retko to ko ume.

  2. konkursi
    10. septembra 2010. u 19:08

    Pozdravi,
    zahvaljujem se na tome da ste moj blog konkursionline stavili kao vredan blog.
    Srdacni pozdravi iz majdanpeka.
    Autor Konkursionline Slavisa Jeremic

    • Alex
      11. septembra 2010. u 01:08

      Slaviša, nema razloga da mi zahvaljuješ, jer blog je zaista koristan i dobar. Ti si tome doprineo, zar ne? Ne ja.
      Pozdrav Majdanpeku iz trenutno kišovite Borče.

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: