Spoznaja


Prošao sam već pedesetu. Malo sam se podgojio, malo postao trom, ali razmišljam zrelije i nisam više toliko impulsivan. Ne nerviraju me više trivijalne stvari, ne želim da menjam ceo svet, posvećujem se onome što sam stvorio – deca i kuća. Volim da radim u bašti i da sedim sa ženom i decom pod drvetom koje sam ja posadio i razgovaram.

Prođem glavom događaje koje sam proživao. Ono ružno i ono lepo u životu. Koliko toga sam morao uraditi da bih stigao dovde. Mnogo, zaista mnogo, sam grešio, ali ne žalim, ipak ostaje nešto iza mene. Uvredili su me neki ljudi, ali sam svestan da sam i ja vređao, svesno ili nesvesno. Ne mogu da se pravim svetac. To nisam.

I dalje imam planove. Treba pomoći deci, još su mladi i neiskusni. Ne volim da se mešam, ali i ne činjenjem mogu učiniti loše. Zato balansiram, da ne smaram, a da kažem nešto pametno. Sećam se moje mladosti, uvek sam se brecao na savete i pridike, ali one su ipak ostale u nekom kutku mog malog mozga. I koristile su mi. I setim se te mladosti koja je bila tako daleko, a opet sve je prošlo tako brzo…

I onda iznenenada dođe. Kao udarac u sam pleksus solaris. Srce počne da kuca ubrzano a u glavi da tutnji. Nije to strah. To je spoznaja. Spoznaja da sam smrtan i da je više prošlo nego što je ostalo. Spoznaja da sam mnogo poznanika, vršnjaka i rođaka ispratio na onaj svet. Spoznaja da svakog trenutka i ja moram napustiti sve ovo i zatvoriti oči u neizvesnom trenutku. Ostaviću decu, moja draga bića, i neću upoznati one koji dolaze i koji će za mene čuti samo iz priča. Ako tih priča bude bilo.

Živeo sam intenzivno, znam da život nisam protraćio, jedan je, jebeš ga, iskorstio sam ga da neko i nešto ostane iza mene. Ipak, osećam se kao da se stanica mog voza približava i ja već pakujem stvari da siđem i napustim veselo društvo sa kojim sam putovao. To je seta, neverica i razočarenje. Nije strah, neobičan je to osećaj, …ne slutim, …znam. Takav je život, nema drugog puta.

Isti udarac u pleksus, isti osećaj bubnjanja u glavi se dogodio kad sam shvatio da sam odrastao čovek. Kad sam shvatio da moje odluke utiču na život moje dece, moje žene, mojih starih roditelja, pa i putnika u avionu koji su poverili svoj život meni – avio mehaničaru. Odjedanput se rasplinuo veo kojim su me moji roditelji štitili, pokrivali moje nestašluke, pravdali moje greške… Nisam znao mogu li ja podneti taj ogroman teret, ali podneo sam, čak mislim i bolje nego što sam očekivao.

Pogledam glavice mojih kćerki i odjedanput vidim njihov život, problem, brak, muževe, radost, decu, moje unuke… Pogledam sina koji je stasao u čoveka, snažnog, grubog glasa, čekinjave brade. Nasmešim se i zadovoljan sam.

Lepa je ta spoznaja, premda ponekad dođe iznenada i ume da me pošteno uzdrma.

Advertisements
  1. 23. aprila 2010. u 13:53

    A zaboraviJo si malo kose na glavi 😉
    Pleksusise te vidim ja neki klimAkas, oduvaj ga, imas jos minimum cetvt veka ispred sebe, sto i nije malo, ako Bog da, i imas vala cemu da se okrenes i nasmejes, neka smrtA popriceka 😀
    U mom maniru, znas me 🙂

    • Alex
      23. aprila 2010. u 22:22

      Ma znam te 🙂 ali ovde ne pomaže zezanje. 😕
      Nema to veze sa smrću, već je to jedna vrsta spoznaje neminovnosti i prolaznosti. Istina je da se čovek oseća prevarenim kad shvati da je prolazan. 😕
      Dok smo mladi imamo planove za budućnost, ali kad pređemo neke godine tada više vidimo da ne možemo ni da planiramo….
      Jbmga, baš bezveze… 🙂

  2. 24. aprila 2010. u 08:18

    Šta da ti kažem, u borbi sa životom još niko nije pobedio, ali bitno je ostaviti trag svog postojanja, ti si to uradio a sve ostalo je manje bitno…

    • Alex
      24. aprila 2010. u 11:16

      Malo si generalizovao, ali shvatam šta želiš reči. Pa i Hitler je ostavio traga za svog života, ali naravno ne pričamo o tome 😉
      Nije uopšte pitanje umiranja, nije pitanje šta ostaje, da li se kajem ili ne znam šta još… Pitanje koje se postavlja u mojim godinama, (ko nije u tim godinama ne može da shvati, a mnogi i koji jesu ne shvataju da je to to) je pitanje prevarenosti. Obično se pitamo zašto smo morali toliko godina da se mučimo, da učimo i stičemo znanje i iskustvo, ako sutra moramo da odemo i ostavimo sve to. Postoji jedna religiska sintagma koja kaže da na onaj svet nosimo naša dela („ljubav prema drugome“) i naše znanje („iskustvo u životnoj borbi“). Od toga nam zavisi da li idemo u društvo Svevišnjega ili ostajemo da sazrevamo, proživljavamo i shvatamo gde smo grešili. To bi navodno koristilo onima koji će tek doći na ovaj svet. Ko zna… 😕

  3. Plava Baklava
    24. aprila 2010. u 13:05

    Lepo je ne bas cesto naici na nekoga ko je zadovoljan kad svede svoj zivotni bilans 🙂 Pravo osvezenje.

    • Alex
      24. aprila 2010. u 16:30

      Oh Plava, daleko sam ja od zadovoljnog čoveka 😉 Valjda je to u ljudskoj psihi da nikad nije zadovoljan i da stalno teži boljem. Ali, ipak, nisam proćardao život, jedan je i neponovljiv 🙂
      Nema to veze sa decom i brojnom porodicom, da me neko pogrešo ne shvati 🙂

      • Plava Baklava
        24. aprila 2010. u 16:33

        Teziti boljem je jedna prica. A nositi mir u sebi, kad pogledas preko ramena je druga. Taj pogled ne pruza svima osecaj ispunjenosti i neprocerdanog zivota.

        • Alex
          24. aprila 2010. u 16:55

          🙂

  4. 24. aprila 2010. u 13:13

    Mozda ne bi bilo lose da vas blog preselite na sopstveni domen. Licno, ne da citam blogove u kojima ljudi pisu o zivotu ali svaki Vas post sam procitao od pocetka do kraja i mislim da iz svakog moze da se nauci nesto zato jer isti salju neku poruku i teraju na razmisljanje.

    Super ste 😉

    • Alex
      24. aprila 2010. u 16:33

      Hvala na lepim rečima Ivane. Tvoja ideja je interesantna i moguće da ću te i poslušati. Mislim da nisam ja ništa „pametniji“ od drugih, samo eto malo imam više vremena da pišem. Svaki čovek jedna knjiga, a što više godina i knjiga je deblja i zanimljivija 😉

  5. Plava Baklava
    24. aprila 2010. u 16:31

    Hm,sad tek citam tvoj komentar. Zastos e osecati prevarenim? Prevarena bih se osecala da me jos uvek radiru nemiri, nesigurnosti, sumnje. Saznanje mi da daje mir, sigurnost da nije sve bilo uzalud utroseno vreme, energija, emocije. Zaokruzuje se prica. Zar se drvece oseca prevarenim kad olista, procveta, donese plodove i onda ga zima ogoli i baci u zimski san?

  6. Alex
    24. aprila 2010. u 16:38

    Razumem šta misliš da kažeš. Ipak čovek nije drvo 🙂 , imamo mi svoje misli i razmišljanja. Napisaću jedan tekst baš na osnovu ove tvoje opaske. Pokušaću da ti približim šta sam mislio pod tim „prevaren“. Za sada samo da dodam da se prevarenim oseća onaj koji je skupio neko znanje, iskustvo, mudrost, a onda mora da ode i ne iskoristi to ništa za budućnost. Ali, čitamo se… 🙂

    • Plava Baklava
      24. aprila 2010. u 18:30

      Ma razumela sam i ja tebe, samo ja imam drugaciju postavku u glavi. Nekako nismo predvidjeni da po sticanju saznanja trajemo jos jedan ljudski vek i koristimo to i treba biti zahvalan zbog samog sticanja. Ima onih koji ni ne shvate da su nesto stekli. Saznanje o stecenom je zaokruzivanje, otvore se oci. A imas jos dovoljno vremena pred sobom da na neki nacin iskoristis pokupljena blaga 🙂

      • Alex
        24. aprila 2010. u 20:08

        😆 Ima nas raznih, to je tačno 🙂

  7. 24. aprila 2010. u 17:48

    Eh Als ne znam dal si svestan koliko si srecan sto imas tako veliku porodicu i sto su svi kraj tebe zdravi i veseli! A zivot mora da tece, pa dokle god.

    • Alex
      24. aprila 2010. u 20:00

      Svestan sam Breskvice 🙂

  8. 25. aprila 2010. u 13:05

    Ma divota vas je pogledati i zamisliti, kako svi, komplet, sedite ispod drveta i pričate. Ma, to je Alex bogatstvo. O tome treba misliti, o tim trenucima. Sve me toplina obuzima samo zamišljajući vas. Divno je to. A na „onaj“ put ti jedino ne trebaju koferi. Sve ostaje u ovozemaljskom životu. Tako i treba, da tvojoj deci, što duže ostane miris tvojih stvari a kada dodje vreme, nekom će ih pokloniti, nešto zadržati, već kako budu hteli.

    Prema tome, ne daj se prijatelju moj! U životu se desi puno lepih stvari. O onim ružnim ne želim ovde da pišem. Svi smo grešni, pa ljudi smo! Srećno svima vama, držite se zajedno, jer samo tako ste jedna duša! 🙂

    • Alex
      26. aprila 2010. u 09:43

      Dudo, život uopšte nije loš. Danas smo skloni da kukamo i više nego što treba. Ali u ljudskoj duši je da nikad nije zadovoljan 😉
      Ovo što sam ja napisao je normalno stanje neke osobe kad se nađe u nekim godinama. A bićemo zadovoljni ako u malim stvarima vidimo lepo. U malim stvarima koje se dotiču nas samih. Šta ja imam od toga što je Đoković pobedio, što je Delta ovorila supermarket u Sloveniji ili što Trinidad nije prinao Kosovo. Meni je život lep kad mi procveta jorgovan ili kad uzgajim piliće, ili izvedem kera u šetnju. Kad sam i ja zadovoljan, biće bolje i onima koji su večito kivni i škrguću zubima, (a kojih je i blogo sfera prepuna) i kao društvo ćemo biti mnogo zdraviji.
      Uživaj Dudo u proleću, u društvu tvojih drugarica, u tvojim kćerkama… a biće uskoro i neko unuče 😉 I hvala ti na komentaru. 🙂

  9. Marko86
    13. maja 2010. u 05:21

    Zakljucak iz zivoa a ne knjiga jeste :“Sve se desava u isto vreme“. Dakle koncentrisi se na sadasnjost, ne objasnjavaj se mnogo i ne brini toliko za druge ljude. Oni tvoj trud ionako ne prepoznaju :)))))))))
    Niko niciji rad i trud ne prepoznaje, osim mozda rad Zorana Djindjica 😉 on se probio na cudan nacin,
    ali on licno sada nema nista od te svoje slave ( bar ja gledam to tako ). To je i neka vrsta idilotarije, usadi se u glavu coveka da je neko najbolji i prosto moze doci i bolji ali ljudi postaju senilni za promene. Zoki je to kod mene ucinio.
    „Mozak mora stalno biti otvoren za novu realnost“ inace u nedostatku brzine prilagodjavanja prema okolini jedinka strada.
    Nisam zlurad, mislim da je zivot dovoljno kratak i dovoljno jedan te ga moramo proziveti krajnje sebicno. Uzimaj od zivota sve sto zelis, a ako vec dajes nekima neka to bude tako odradjeno, da bude usadjeno u glavama tih ljudi za vjek vjekova. 🙂
    Ja mislim da je „Sve posao sa samim sobom“ dakle nema potrebe za davanjem“, toliko nesto puno. Naravno deca nek su ziva i zdrava, njima trebaju nase pare, a mi ne toliko i kasnije sve manje. Svako nametnuto misljenje, nije misljenje. Neka misle svojom glavom i neka se sama pomalo uce na greskama bez naseg ucesca. Tezina zivota navodi na razmisljanje i trazenje resenja, mi deci mozemo samo odmoci u tome sa nasim prisustvom da postanu kompletni ljudi. Plasim se samo ispiranja mozga kod dece kroz mobilne, TV, kompjutere i druge Mas-medije inace ono prirodno ne moze da skodi. Opasno je kada se svest dece u tako ranom uzrastu lose formira jer deca i nisu u stanju da u svojoj radoznalosti savladaju tehniku, vec padaju pod njen uticaj.

    • Alex
      14. maja 2010. u 23:04

      Lepo si rekao, ljudi su senilni za promene. Kažem, a i naučnici potvrđuju, mozak je stahovito lenj organ i radije projektuje zapamćeni obrazac nego da se potrudi da shvati novi poticaj. Postoje ljudi koji su ispered kolektivne svesti, kao što je bio Zoran Đinđić. Takvi ljudi deluju proročki, i ljudi ih se plaše, pa su spremni čak i fizčki da ih uklone, smatrajući da se takva budućnost neće dogoditi. Oh, kakva zabluda. I Isus je tako stradao. Ustvari, Đinđić je kopirao Isusa proroka, pa je logično da je tako i završio, nažalost. I jedan i drugi su govorili u parabolama i bili su ispred svog vremena.
      Ja održavam ovaj blog i pišem tekstove jer, kao što sam već nekoliko puta rekao, to na mene deluje terapeutski. Ljudi koji prokomentarišu me inspirišu, pa i ispravljaju u mojim zabludama. Naravno, ne mogu očekivatu uvek neku ozbiljnost, jer mnogi za pola sata pregledaju desetinu blogova i imaju potrebu da ostave neki komentar. Takvi se ni ne upuštaju u suštinu teksta. Ali to je sve stvar izbora i nikome ništa ne zameram.
      Ima mnogo istine u tvojem kazivanju. A naši strahovi prema novotarijama nisu svojstveni samo današnjem dobu. Ljudi su se plašili da će poludeti ako sednu u voz koji je „jurio“ 20 kilometara na sat, ili da će pasti sa ivice sveta ako otpolove na pučinu mora. Ipak, ovo mnoštvo informacija na „izvolte“, ni ja ne smatram toliko dobrim. Ali, šta da radimo, tako je 🙂

  1. 7. maja 2010. u 12:58
  2. 11. decembra 2011. u 03:14

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: