A šta posle svega…

Ima već neko vreme kako sam imao malu razmenu mišljanja sa jednom blogerkom o ljudima koji su preživeli smrt, tj onima koji su bili klinički mrtvi ili koji su imali neka viđenja pre same smrti. Opisao sam smrt jedne meni drage osobe što je izazvalo reakciju, pa sam obećao da ću napisati par redaka o Životu posle smrti iz knjige Keneta Ringa, što sada i činim.

Kenet Ring je bio inspirisan knjigom Rejmonda Mudija "Život posle života" koji je izneo iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Kenet Ring je celoj temi pristupio sa strogo naučnog gledišta.

Kenet Ring je celoj temi pristupio na strogo naučni način, pa knjiga odiše mnoštvom tabela, grafikona i testova koje je dotični doktor flozofije sproveo tokom 70 godina prošlog veka. On je tokom svog istraživanja došao do zaključka da se kod osoba koje dožive kliničku smrt dešavaju uvek iste faze pre nego što se ove vrate u život. Ne prođu svi nesrećnici kroz sve faze, neki kroz više njih a neki kroz samo jednu ili dve, ali opisi faza su kod svih identični.

1. Neopisivost (Ineffability)
2. Saznanje o svojoj sopstvenoj smrti
3. Osećaj mira i spokoja
4. Buka (The noise)
5. Mračni tunel
6. Boravak izvan tela (Out of the body)
7. Susret sa drugima
8. Biće od svetlosti (The being of light)
9. Pregled svog života (The review)
10. Granica (The border)
11. Povratak nazad

Ne želim sada da ulazim u naučne i psiholiške analize celog istraživanja, preporučujem knjigu za čitanje, a ja ću samo naveti nekoliko priča ljudi koji su doživeli kliničku smrt i koji su imali volje i hrabrosti da to ispričaju drugima. Interesantno je da se takvi ljudi po pravilu susreću sa nipodaštavanjem, ismevanjem ili prezirom kada pokušaju da prenesu svoje iskustvo.

– – –

Žena koja je pokušala samoubistvo tako što se bacila u okean i bila bačena na stene u blizini litica se seća (st.41):

Neverovatan osećaj mira me je preplavio… Najčudnije od svega je bilo odsustvo bola, samo mir. Mislim da je to bilo potpuno različito od svega što sam do tada doživela u životu. Prosto nemam sa čim da uporedim to stanje… po meni to je potpuno prisustvo sunčeve svetlosti i topline prožeto tim stanjem. Iako je temperatura mora bila oko nule, kad me je obuzeo osećaj mira, bilo mi je toplo. Osećala sam se utopljeno, sigurno, srećno, opušteno, upotrebite koji god hoćete pridev da opišete taj osećaj…

– – –

Žena koja je doživela ozbiljnu saobraćajnu nesreću se seća svog stanja dok je bila u komi (st.47):

Imala sam to čudno iskustvo. Tamo je bio moj muž u bolničkoj sobi, bilo je kasno noću i sećam se da sam gledala na sat – van mog tela. Bilo je pola dvanaest i gledala sam dole na moje telo. U stvari bila sam izvan njega. Nisam imala nikakav problem da prepoznam samu sebe. Izgledala sam vrlo bledo. Samo sam ležala dole sa iščašenim rukama. Sećam se medicinske sestre da je dolazila, otkrivala me i proveravala da li sam još živa. I kosa mi je bila raspuštena po jastuku. Bila sam negde u uglu plafona i mogla sam da vidim ljude koji su dolazili i razgovarali sa mojim suprugom.

– – –

Jedna žena koja je patila od cerebralne hemoragije  je rekla (st.53):

Sećam se da sam prolazila kroz tunel, vrlo, vrlo mračan tunel… izgledao je beskrajan. Započinjao je uzanim mestom i postajao sve širi i širi. Ali takođe se sećam da je bio vrlo, vrlo mračan. Nisam se plašila jer sam osećala da na drugom kraju postoji nešto što me čeka i što je dobro… čak bih rekla prijatno. Nisam se ničega plašila. Osećala sam se vrlo laganom. Osećala sam kao da lebdim.

– – –

Jedna žena opisuje svoje iskustvo bliske smrti koje je doživela kao dete (st.57):

Bilo je vrlo mračno – teško je za poverovati – kao da koračate iz mraka prema svetlosti. Ne mogu to da objasnim… ali iznenada oko mene je bila svetlost… i kad mi se taj glas obratio… bilo je vrlo mnogo jarke svetlosti. Bila je to jarka svetlost, ali nije bila prodorna i neprijatna. Nikako nije povređivala „moje oči“.

– – –

Opet drugi muškarac govori o tome da mu je čitav život prošao pred očima (st.71):

Bilo je kad da sam video ceo svoj život kao neki film, i video sam razne stvari koje su se događale. Mislim da sam video i neke stvari iz budućnosti; kao da sam video ceo svoj život i prošli i budući, ustvari sve što mi je bilo suđeno da odživim. Teško je to objasniti. Gledao sam svoj život kao film, i to je trajalo samo jedan sekund, sve je bilo nekako ubrzano, a opet sve jasno. Čuo sam i glas, ali taj glas me nije prekorevao, bio je to glas nekoga ko je već sve znao. Ne znam čiji je to glas bio, ali znam da je on već sve znao o mom životu.

– – –

Postoji mnogo mišljenja o ovom naučnom istraživanju. Najprihvatljivije je da mozak u nedostatku kiseonika prilikom kliničke smrti evocira sećanje na momenat rađanja. Nedostatak bola, toplina, tunel, svetlost, umirujući glasovi, šok povratka u život, sve mogu da asociraju dolazak bebe na svet iz sigurnosti majčine urobe. Pisao sam slično o tome. Ja lično verujem da nešto postoji, ne baš neki simpatični bradonja koji sedi na Nebu i povlači poteze kako govore naši sveštenici, ali „nešto“ sigurno ima. Kažu da ne znamo da li ima života na Marsu dok ne odemo tamo i vidimo, tako ne znamo i da li ima nešto posle smrti dok ne iskusimo. Samo, ne treba žuriti, zar ne 🙂 .