Početak > Moja razmišljanja, Život > Tragedija u mom komšiluku

Tragedija u mom komšiluku

23. septembra 2009. Ostavite komentar Go to comments

Pre nekih 20 godina, još dok sam bio mlad čovek, sedeo sam sa svojim sveštenikom i razgovarao o tajnama života. Tada mi je, između ostalog rekao nešto što je za mene bilo nezamislivo. Osećao sam se potišteno i u neverici sam razmišljao šta to ovaj čovek govori.

Rekao je: -Bog rado poziva decu jedince na Nebo.

Ova rečenica mi je izgledala nezamislivo; Bog treba da je oličenje dobrote a ovako ispada da je jedan zajedljivi starac koji uzima ljudima ono što je najdraže.

– – –

Pre neki dan se dogodila velika tragedija u mom komšiluku. Velika tragedija je uvek ona koja se desi ljudima koje poznajete. Negde u Indiji ili u Iraku može da pogine 200 ljudi u jednom danu, ali to nije toliko strašno kao kad vaš rođeni recimo slomi ruku. Tako me je mnogo pogodilo to što se desilo.

Moj komšija je živeo sam. Razveo se od žene koja  je živela u drugoj kući. Jedino dete koje su imali, sin je pripao majci. Bilo je teško svima, ali zajednički život više nije bio moguć. Sin je posećivao i oca i bio je možda i više privržen njemu nego majci. Normalno, otac ga je voleo bezgranično. Našao mu je zaposlenje u svojoj firmi, pomagao novčano čak je i prodao svoj džip da sinu kupi motorcikl. Jednog dana dogodio se udes, sin je povređen i ubrzo je preminuo u svojoj 22-goj godini. Otac, moj komšija to nije mogao da podnese i pucao je sebi u srce i ostao na mestu mrtav. Sutradan je i majka popila otrov i lekari se bore za njen život.

Ogromna tragedija jedne porodice. Gde je tu mesto Boga. Kako se on uklapa u sve ovo. Ja ne znam.

Bog je rekao idite i množite se i napunite Zemlju potomstvom svojim. Da li je to kazna tim roditeljima što ga nisu poslušali. Ako jeste, to onda nije Bog dobrote. Da je taj momak imao još brata i sestru, možda otac i majka ne bi podigli ruku na sebe, jer imali bi razloga zbog čega i dalje da žive. Da je bilo gomila dece, možda dečko ne bi ni dobio motorcikl.

Gomila pitanja a odgovora nemam.

– – –

Navšću samo priču iz istorije moje porodice.

Jedan moj deda je pre rata imao 7-moro dece. Sa 7-mim detetom mu je umrla žena od raka. Naišao je rat i on je sam, nepismen i neobrazovan, odgajao svoju decu. Posle rata oženio je udovicu koja je imala 8-moro dece. U najvećoj bedi on je u jednoj kući hranio ženu i 15-toro dece. Užas, sa stanovišta današnjeg gledanja.

Od sve te dece umrlo je nekih 8-moro, uglavnom od infektivnih bolesti kao mali. Jedna devojka je izvršila samoubistvo, jedan je poginuo, ali je ostalo 7-moro braće i sestara. Deda nije imao vremena da žali i kuka, živeo je jer je morao. Ja sam potomak jedog od njegove dece. Težak je bio njegov život, težak je bio život i mojih roditelja, težak je i moj život, ali ostalo je potomaka i potomaka.

– – –

B92 prenosi vest:

Jedna izraelska prabaka umrla je nedavno u devedeset devetoj godina, ostavivši za sobom oko 1 400 dece, unuka, praunuka i čukununuka, piše izraelska štampa.

Ja kažem to je uređena država koja i pored sveg ratnog okruženja gleda svoje građane i omogućava im da ostave potomstvo.

( LINK )

– – –

Linkovi ka tekstu o tragediji u Borči:

http://www.blic.rs/hronika.php?id=111869

Advertisements
  1. 24. septembra 2009. u 01:11

    Ух… Страшно…

    Разговарао сам једном са мојим свештеником по том питању…

    Каже – „То је сине на спасење некоме.“

    Не знам.

    • 24. septembra 2009. u 10:04

      Vajar,
      Kao što rekoh, tragedija je ono što se desilo u našem komšiluku, a ostalo je vest ili statistika. Kad se nešto desi nekome nama bliskom, to je katastrofa.
      Ja mislim da ni sveštenici nemaju odgovor na sva ta pitanja; izlaz je u frazi „To je Božija volja, ne možemo uvek razumeti Njegove naume!“.
      Hoću da kažem, da li ja kao otac moje dece mogu svesno da pošaljem jedno u smrt da bi drugome bilo bolje. Neznam.
      Premda u istoriji čovečanstva imamo i takve primere, (seti se žrtvovanja sina jedinca, ili kćerke device da bi Bog poslao kišu na zemlju; ili današnji bombaši samoubice koji svojim delom novčano obezbeđuju svoje siromašne porodice)

  2. veshtichanstvena
    27. septembra 2009. u 09:55

    Ovo je tako teško,da me je ostavilo bez reči…
    Slušala sam jednom prilikom izlaganje jednog sveštenika ,na pitanje kako to da se dešavaju ovakve stvari,i kako to da dobri,vredni i ljudi koji su se mučili kroz život,umiru u mukama,a oni koji žive na štetu drugih,ili požive dugo,ili umiru lako i brzo.Odgovor je bio da Bog ne želi dati priliku onom lošem da svojom bolešću ili mukama očisti deo svog grešnog življenja,pa ga pušta da lako umre,da bi tamo gore odgovarao za sve svoje grehe…Ovi dobri,koji su živeli teško i pošteno,bili svima od pomoći,dobijaju priliku da okaju još za života ono što su pogrešno učinili(ipak niko nije bezgrešan),te tako očišćeni odlaze kod Boga i u Raj.
    Samo sam prepričala ono što sam čula.Mnogo sam posle ovog razmišljala,pokušavala da udjem u logiku ove priče,(sem one očigledne),ali nije mi uspelo da prihvatim ovakvu „pravdu“.
    Opet sam preterala sa dužinom komentara i opet se izvinjavam.
    Pozdravljam te

    • 28. septembra 2009. u 13:11

      I Skot Pek se bavio tim fenomenom, a i ja i ti smo poštovaoci ovog psihologa, i nije uspeo da nađe racionalni odgovor. Mislim da ni sve dosadanje religije, ni sve aktuelne religije nemaju odgovor zašto se takve stvari dešavaju. Mnogo volim da čitam i nadam se da ću uspeti da sklopim neki mozaik od svega. Ako uspem, pustiću to na blog, definitivno.

  3. veshtichanstvena
    28. septembra 2009. u 14:54

    Čekam da čujem tj. pročitam šta si otkrio ili smislio.
    Ja sam radila kao obična negovateljica,ali sam na taj način imala poseban kontakt sa pacijentima,tj Ljudima,koji su bolovali,umirali,neki odlazili prezdravljujući..Začudio bi se kada bih ti ispričala šta je ono esencijalno što ljude pokreće,što pamte i zbog čega su srećni,a zbog čega ne (maad sam u jednom komentaru nešto i rekla o tome)
    Moj blog je „posledica“ tih godina, koje su u meni stvorile potrebu da nadjem svoj,lični odgovor o smislu života.Bila sam osoba koja nikaad nije razmišljala niti govorila o emocijama na takav način.No,o tome nekom drugom prilikom, malo sam htela da ti pojasnim čime sam se bavila,da nisam nikakav dr ili neko ko je školovan za takva proučavanja..Samo sam mnogo čitala,slušala,posmatrala i najviše razmišljala.

  4. 29. septembra 2009. u 13:31

    Ponovicu opet kraj nase molitve: „Da bude volja Tvoja i na zemlji, kao i na nebu“.
    Mi nismo sada u carstvu Bozijem vec djavoljem, igra se sa nama, uzima sta mu je volja…
    Ne postoji racionalno objasnjenje, to je stanje duha, Vere…racio sa tim nema veze.

    • 29. septembra 2009. u 20:19

      Zaista se mnogo bavim religijom, ne samo pravoslavljem, i uvek se pitam zašto je to tako. Naravno kad ne možemo da nešto promenimo ili utičemo, kažemo „to je volja Božija“, i tada nam bude lakše. Inače bi smo poludeli od neodgovorenih pitanja. Zato je vera i nastala i Isus je to sjajno pretočio u Molitvu Gospodina Našega.
      Hteo sam da podvučem da li bi roditelji digli ruku na sebe da su imali recimo još dvoje ili troje dece. Ovako, mladić je bio jedinac i smrt njegova je zaista nešto strašno i katastrofa u očima roditelja. Pomenuo sam u priči da je moj deda imao kćerku od 23 godine koja je popila „živu“ sodu zbog neuzvraćene ljubavi. Ali moj deda je imao još dece i nije izvršio samoubistvo.
      Molio bih te tvoje mišljenje na ovu temu.

  5. 30. septembra 2009. u 02:18

    Nisam pametna….uvek stoji ono cuveno pitanje, na koje ne zna niko odgovor, da li je samobistvo hrabrost ili kukavicluk?
    Ne postojimo zbog drugih, zar ne? Deca nisu razlog zivljenja nekoga.
    Mislim da je sve to stanje svesti, odnosno licnosti.
    Ne bi imalo smisla da se ljudi ubijaju zbog dece, ili bilo koga, svi smo izgubili nekoga, i `ajd sada da se ubijamo.
    Nema univerzalnog odgovora, neko bi postupio tako, neko ovako.
    Hrabrost, po meni, je ziveti.
    Neka Eva Ras bude primer. Nije se ubila i jos stvara, ona mi pade na pamet. Divim se toj zeni!

    • 30. septembra 2009. u 11:38

      Eva Ras, dobar primer, borac do kraja. Ima i Kristofer Riv koji je iako nepokretan radio i snimao do kraja zivota… pa i Patrik Svejzi koji je radio sa uzasnim bolovima raka pankreasa… A opet zdravi i uspesni ljudi oduzimaju sebi zivot radi banalnosti. Cudno je to. Ipak tvoj komentar je jako dobar… Hrabrost je ziveti, kukavicluk je oduzeti sebi zivot i pobeci od problema.

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: