Početak > Moja razmišljanja > Pravda i praroditeljski greh

Pravda i praroditeljski greh

31. avgusta 2010. Ostavite komentar Go to comments

Prošlost ne možemo promeniti,
Budućnost možemo planirati,
Sadašnjost moramo živeti!

Pre nekog vremena u jednom komentaru na moj tekst, jedna moja blog-prijateljica reče kako veruje da deca ispaštaju grehe svojih roditelja. Ja se nisam baš složio sa tom konstatacijom iako mi je ona dala baš ubedljiv primer toj tezi.

I u Bibliji piše da se naš praroditelj Adam učinio greh i da se mi svi zbog toga rađamo sa grehom. Isus je, naime, taj greh otkupio i danas je dovoljno da decu krstimo u crkvi i praroditeljski, ili istočni (ne zato što je nastao na Istoku, već zato što ističe od Adama) greh je spran svetom vodicom. U Starom zavetu se kaže da će deca grešnika ispaštati greh svojih roditelja do 4-tog kolena. Ako je naš Bog, Bog ljubavi, zašto kažnjava decu za ono što je njihov roditelj učinio?

Ako ostavimo religijski aspekt po strani i pogledamo čisto prirodno, da li deca zaista mogu da ispaštaju zbog greha svojih roditelja? Ja mislim da mogu i to ako je otac ili majka, recimo narkoman, alkoholičar, pušač, itd… tada bi dete zbog tog poroka (greha) isto osećalo neke posledice (mada ne i obavezno) pri rođenju u, recimo manjoj kilaži ili otpornosti. Takođe, promiskuitetni roditelji mogu na dete da prenesu neku polnu bolest i pre nego što se ono rodi.

Opet ako posmatramo ekonomski, siromašni roditelji imaju siromašnu decu koju ne mogu da hrane i takva deca su često veća meta bolesti i smrtnosti. Opet, vrlo je diskutabilno da li je siromašno greh ili sticaj okolnosti. Greh je verovatno onda kad roditelji namerno zanemaruju decu.

Možda je Biblija mislila na praroditeljski greh kao incest, jer i Adam i Eva su imali iste gene, pa su i Kain i Avelj morali da se razmnožavaju u srodstvu sa svojim sestrama ili čak sa majkom, da bi imali dalji porod. Ako se misli na incest, tj dete rođeno od strane roditelja koji su bliski rođaci, tada zaista greh može da se razvuče do 4-tog kolena (imbecilnost, debilnost, idiotizam, mongoloidnost…), ali to opet nije ono što je moja blog-drugarica navela u svom komentaru. Na ono što je ona mislila svojim komentarom ja nemam odgovor.

Ali tada dolazimo do neke vrste „pravde“.

Uvek sam se pitao šta je to pravda i da li pravda zaista postoji? Ne mislim na skup zakona koji su ljudi usaglasili da bi lakše upravljali svojom zajednicom. Ne mislim ni na prirodne zakone, često nepredvidive i nenadane. Mislim na onaj osećaj koji nas obuzme u nekom trenutku našeg života, kada pomislimo da se sve okrenulo protiv nas, da se nešto desilo u našu štetu, iako smo po svim pravilima živeli čestito i valjano. Da li pravdu možemo izjednačavati sa slučajnošću ili srećom?

Recimo primer seljaka sa Haitija gde je udario razorni zemljotres. U tom zemljotresu su mu poginuli majka i otac, žena i četvoro dece. Ostao je nekim čudom samo on živ, iako mu je kuća devastirana i sva imovina uništena. Neko može reći /to je velika nepravda / kakva nesreća / ma vidiš da nema Boga/; drugi mogu opet reći /sreća da je barem on preživeo iz te porodice / ima pravde što je ostao živ i nepovređen / Božija providnost ga je spasila/, itd. itd. Šta bi ste vi rekli? I šta taj seljak da kaže? Kako se on oseća – srećan jer je živ ili nesrećan jer je izgubio sve najmilije i svoj dom. I je li to pravda ili nepravda?

Možemo reći nepravda je onda kada se mi osećamo povređeni. Ali to je nepravda prema nama. Da li smo povređeni jer smo bili u pravu, ili smo povređeni jer smo činili nešto loše? I ako je to što osećamo nepravda, gde se onda nalazi pravda?

Opet kažem ne verujem da postoji neki Božiji plan, kako uglavnom tvrdi Hrišćanstvo i Islam, jer bi tada bilo besmisleno živeti ako već ne možemo da utičemo na tok našeg života. Tako da ni ne verujem da deca ispaštaju grehe svojih roditelja.

Šta vi mislite da li pravda postoji?

Je li život pravičan ili nepravičan?

Da li zaista deca mogu da nose greh svojih roditelja?

I close my eyes, only for a moment, and the moment’s gone
All my dreams, pass before my eyes, a curiosity
Dust in the wind, all they are is dust in the wind
Same old song, just a drop of water in an endless sea
All we do, crumbles to the ground, though we refuse to see

Dust in the wind, All we are is dust in the wind

Don’t hang on, nothing lasts forever but the earth and sky
It slips away, all your money won’t another minute buy

Dust in the wind, All we are is dust in the wind

Advertisements
  1. 31. avgusta 2010. u 13:11

    Tragedije postoje i dešavaju se. Srećne i nesrećne okolnosti takodje. Ne kažem da ne bi trebalo porazmisliti o dubljem smislu svega ( mada ne gubim iz vida činjenicu da kada se nekom desi tragedija sve gubi svaki smisao), ali koliko god se trudili, nećemo ga shvatiti do kraja.. On možda baš leži u citatu koji si naveo na početku teksta…U Bibliji takodje piše i : ne čini drugome ono što ne želiš tebi da se čini. Toliko je jednostavno. Ne mislim da iko može da zasluži nešto loše kod onog tamo gore, jer on ne kažnjava u to sam nekako sigurna iako ga ne znam lično.Posle čitanja Kolibe( ako nisi čitao najtoplije preporučujem), mi se čak promenio stav i prema onim ljudima koje zovemo i smatramo lošim. Čini mi se da nas pušta da pravimo greške, pogrešne izbore u nameri da ih sami spoznamo i odrastemo konačno…

    • Alex
      31. avgusta 2010. u 13:53

      Mislimo isto Perlice. 🙂
      A za preporuku knjige, hvala ti, sigurno ću je potražiti, jer, rekoh, uhvatila me neka „manija“ čitanja a ostao sam bez štiva 🙂

  2. 31. avgusta 2010. u 15:15

    Moje mišljenje je suprotno. Niko ničije grehe ne ispašta, već svi ispaštamo samo svoje grehe. Sada se postavlja pitanje kako neko nedužno dete stradalo u zemljotresu može da ima neke svoje grehe. Odgovor koji na tako nešto dajem je da je duša neuništiva i da se iznova i iznova rađamo i umiremo sve dok to „NEŠTO“ ne naučimo.

    • Alex
      31. avgusta 2010. u 16:01

      Ali, vrlo je interesantan primer koji je dala Duda, kao i taj recimo sa Haitija, ili onaj otac kojemu je pregažen sin na bicikli, a pre toga umrla žena, majka, otac… Zašto jedna osoba u kratkom vremenskom periodu doživi mnogo vrlo loših stvari? Jedno od objašnjenja je da njegovo poreklo nosi neki greh na duši. Inače mnogi vole da kunu tako u nedogled, a meni je najpoznatija sa Kosova polja kletva Cara Lazara.
      Lično, isto ne mislim da moj sin može da nosi neki moj greh u svojim genima, osim u onim primerima koje sam naveo u tekstu.
      A o neuništivosti duše sam već pisao toliko puta 🙂

  3. 1. septembra 2010. u 09:20

    Eh, Als bas volim ove tekstove kad „naglas razmisljas“ 🙂
    Ne znam, mozda mi uzalud trazimo smisao ovog sveta koji ne mozemo da nadjemo…
    Pravda u ovom zivotu bas i ne postoji, jer ne bi se desavalo sve sto se desava.
    Mozda postoji na nekom visem nivou, ali mi to ne znamo.
    Samo bi voleli, i nadamo se da postoji neka logika svega, jer bi u suprotnom svet bio mnogo surovo i besmisleno mesto…

  4. Alex
    1. septembra 2010. u 12:47

    🙂 Brskvice, hvala ti, ali veruj mi na reč više volim da se družim sa ljudima koji misle i imaju svoje mišljenje, (koje može da se menja – naravno tokom života), pa makar njihovo mišljenje bilo sasvim suprotno od mog, nego ljude koji samo citiraju i mantraju neke davno izrečene reči. Još je Brus Li (filmski glumac – Kung Fu borac – diplomirani filozof) rekao da voli da sparinguje sa svim vrstama ljudi, teškim, brzim, profi, trapavim… da i trapavim, jer i od njih se može mnogo naučiti. Tako i ja, volim svakog da saslušam ko nema nameru da me povredi ili prevari.
    Ja mislim da je Zemlja, koja je nastala iz Velikog Praska, isto tako haotična kao i sam univerzum. Svako živo biće, samim tim što živi na ovoj planeti vrši uticaj na sve nas, prilagođavajući ga svojim potrebama. Tako i svaki čovek, hteo – ne hteo, vrši uticaj na planetu, druga živa bića i druge ljude. Svaki čovek kroz svoje delovanje i duhovno sazrevanje, stvara svoje viđenje Pravde i ako naiđe na nekoga ko se ne slaže sa njim, on ga automatski smatra „neprijateljem“. Kako jedinka, tako i ljudska društva imaju svoju pravdu, a ako naiđu na kontra-argumente, tada u cilju zaštite svoje pravde počinju da izmišljaju razne floskule. Najpoznatije izmišljotine su Religija, Nacionalizam, Partijske ideje itd…

    • 4. septembra 2010. u 19:53

      Ha,ha Als, naravno da svi mi imamo svoje misljenje pitanje je samo da li smo tvrdoglavi pa ga branimo ili nemamo zivce da se raspravljamo 🙂
      Ja sam da budem iskrena, malo vise razmazena, pa volim da se durim kad me neko kritikuje 🙂

      • Alex
        6. septembra 2010. u 18:08

        Ooo, Bresvice, nemoj biti baš toliko sigurna. 🙂

  5. veshtichanstvena
    1. septembra 2010. u 15:21

    Ne verujem u priče o nekom prokletstvu koje se prenosi na decu, niti verujem u takvog Boga koji bi dozvolio da nevini ispaštaju za ono što su učinili njihovi očevi…Medjutim…verujem u loše misli, loše namere i loše okruženje u kojem deca koja odrastaju, stiču i usvajaju negativnosti i natapaju se lošom energijom. Verujem takodje i u to da se odvajanjem od takve atmosfere i okruženja, možemo očistiti od lošeg i misliti bele misli, osećati zahvalnost životu, te steći pozitivan stav i biti srećni..
    Loše stvari se dogadjaju na žalost svima nama, nekima više i češće, ali nisam uspela doći do zaključka niti saznati zašto je to tako,uprkos pomnom razmišljanu i čitanju na tu temu( i sama sam prošla kroz lične tragedije, mada znam da postoje i veće)..Nije nam dato da znamo mnoge krucijalne stvari, nije nam dato da znamo zašto mi ne možemo shvatiti dogadjaje koji nam izgledaju sasvim nepravedni i nepotrebni…
    Možda deluje kao kapitulacija i moje odustajanje, ali vodim se onim “ Bože daj mi snage da promenim stvari koje mogu promeniti da prihvatim ono što promeniti ne mogu i daj mi mudrosti da razlikujem ovo dvoje…“
    Nisam rekla ništa novo niti sam išta otkrila, ali morala sam nešto reći na tvoj tekst koji je izuzetno inspirativan i potiče ne razmišljanje…

    • Alex
      1. septembra 2010. u 16:18

      Veco, da krenem sa odgovorom „od nazad“. Tekst je inspirativan jer je Duda nametnula tu temu u komentaru, a ja se nadovezao… i to je prava vrednost ovog našeg blogovanja, jer smo različiti, a opet tolerantni i razumemo se uprkos različitosti. 🙂
      To sa lošim i dobrim stvarima zaista se smenjuje kao dan i noć, nikada ne bude stalno loše, kao što nikada ne bude ni stalno dobro. A tako je od kad je sveta i veka, pa, što ti kažeš, možemo samo da konstatujemo i „kapituliramo“ i prilagodimo se.
      A što se tiče pravde, verujem da smo mi rođenjem dospeli u praznu sobu koju smo namestili po našem ukusu, a kad dođe neki gost i kaže „užas kako je gadna ova soba, kako može neko tu da živi“ mi to zovemo nepravda, dok za onog drugog gosta kojemu se sviđaju boje zidova i raspored nameštaja kažemo da je pravda, a sve je to subjektivno. I u sportu, i u ratu, i u životu, neko ko pobedi uvek iza sebe ostavlja onog pobeđenog, za jednog je život pravda, za drugog nepravda, iako je događaj isti.
      Ne znam ni ja mnogo zašto neko preživi u automobilu koji je 100% smrskan bez i jedne ogrebotine, a neko slomi vrat kad se oklizne o koru banane. Što više razmišljamo o takvim stvarima, to manje znamo… 😕
      „Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko“ – reče Isus jednog lepog jutra… 🙂

  6. 1. septembra 2010. u 20:26

    Baš sam nametnula temu, nema šta!
    Ništa novo ne bih rekla, mada može da se priča u nedogled. Svi smo različiti i svako ima svoje mišljenje. Neću ponavljati svoj komentar od prošli put, i dalje mislim da svako mora da okaje svoje „grehe“ da ne bi ostali neki „repovi“ narednim generacija i da se onda neko ne zapita „zašto se njima to dogadja kada u životu nisu ni mrava zgazili“!

    Setih se jedne haiku pesme, ne baš doslovce, a pro po seljaka koji je ostao i bez krova nad glavom: sada će lepše videti zvezde. Jeste malo morbidno ali, to mu dodje kao ono „davljenik se i za slamku hvata“!

    Ipak, mišljenja sam da pravda postoji, mada se po nekad jako dugo čeka na nju! ;?

    • Alex
      1. septembra 2010. u 21:04

      Vidiš Dudo kako inspirativno deluješ na sve nas 🙂 .
      Što reče Veca, istinu možda nećemo nikada saznati, a ko je u pravu to mislim da nije ni bitno. Bitno je da smo proćaskali, izmenjali mišljenja i malo saslušali jedne druge.
      Dobra ti ta pesma 😉 .

  7. 2. septembra 2010. u 16:04

    teska tema…neceg ima, ne vezujem se i slepo ne verujem u to, ali mislim da nesto postoji, kada gledam horoskope vidi se kada neko nosi nesto od svog roditelja, ispasta od nekoga..licno sam isuvise realna da bih verovala skroz u to, ali postoje situacije gde sam se zapitala i mozda kao utehu nasla odgovor u tome da se neciji gresi ispastaju.
    pravda je spora, ali stize nekada.

    • Alex
      2. septembra 2010. u 17:45

      Zelena, dobro je da si tu… 🙂
      Pravda je spora… ali to nije pravda ako moj unuk izgubi život zato što je moj otac uradio nešto loše.
      Prvo, možda su sve to ljudi smislili, (kao i većinu stvaru u tim svetim knjigama) da bi suzbili „krvnu osvetu“ ili neku sličnu osvetu na potomcima zločinaca, čega je bilo u prošlosti, navodno Bog će to sve osvetiti, nemojte da ubijate jedni druge.
      Drugo, možda nam je zaista, kako ti kažeš, lakše da sami sebi objasnimo „gomilu“ loših stvari koje nam se dogode u kratkom vremenskom periodu, time što kažemo da nosimo neko prokletstvo predaka.

  8. Plava Baklava
    2. septembra 2010. u 18:38

    A sta je pravda? Kazu da je na Haiti stigao pogrom jer su ogrezli u vudu magiji. Taj sto je preziveo mozda treba da shvati put. Koliko losih stvari koje nam se dese su odraz nasih losih misli i materijalizacija sopstvenih strahova? Mislim, ako idemo do kraja nekog apsurda, postavlja se pitanje zasto uopste postojimo, zar ne 🙂 ? Ali, posto smo vec tu, onda treba da naucimo lekcije. Ko ne nauci – ponavlja a lekcije su sve bolnije i bolnije.

    Ima jos i onoga: rastemo i razvijamo se, idemo unapred samo kroz neka iskusenja. Kad je sve kako treba – razvoj se zaustavlja. A onda jos stoji i da grcevito pokusavamo da drzimo dizgine zivota u svojim rukama i da njime upravljamo, a ocigledno ej da to nije smisljeno tako. Malo vise pokore, prihvatanja, oprastanja nam ne bi skodilo 🙂

    • Alex
      2. septembra 2010. u 20:54

      Mislim, ali nisam siguran, čak nisam ni pokušao na sebi, da pomoću pozitivnih misli pokušam da promenim svoj tok života. Lično imam jednu vrstu ponašanja, da li je pozitivna ili negativna – ne znam, ali život mi je nekad zaista posut ružama, a nekad se pretvara u „pakao“. Kao i svima nama, verujem 😕
      To za vudu magiju može da bude pravdanje pred nepoznatim. Tako bi mogli reći da je San Francisko pogodio zemljotres zbog poroćnosti, Istambul zbog Islama a Moskvu požari zbog Pravoslavlja. To je bez – veze.
      Da idemo napred kroz rad, muku i iskušenja… slažem se. Čim se uljuljkamo u svilu i kadifu – postajemo izopačeni, poročni, drugim rečima, kako ti reče, razvoj se zaustavlja.
      Na tu temu mi se jako dopao intervju dat Press-u od strane Bogdana Diklića, glumca koji je jedva preživeo izliv krvi u mozak.
      http://www.pressonline.rs/sr/vesti/dzet_set_svet/story/131071/Bogdan+Diklić+za+Press%3A+Dolazi+smak+sveta.html

      • Plava Baklava
        3. septembra 2010. u 09:47

        Meni zvuci dosta mracno. Dosta ljudi danas vidi negativni smer kojim se drustvo razvija, i rekla bih da ih ej sve vise koji krecu upravo suprotnim smerom. Da, neka teska zivotna iskustva treba verovatno da nas osveste. Neko potone jos dublje i zali se na nepravdu, neko se digne i krene novim putem.

        Pozitivna misao ne mora promeniti okolni svet, veliki pomak je vec i promena u nama samima i, cinjenica je da bez tereta straha, tuge, samosazaljenja postajemo efikasniji, lakse nalazimo resenja. Neko ce reci: Bog mi pokaze put, neko ce verovati da je sam sebi stvorio nov put, ali u svakom slucaju postojace neka vera koja snazi. Zasto se kaze: sa osmehom je sve lakse 🙂 Mudri su bili nasi preci, u mnogo cemu mudriji od nas, jer su postovali nekakve prirodne zakonitosti.

        • Alex
          3. septembra 2010. u 19:37

          Pa i jeste mračno, ali barem iskreno. Ovo je prvi put da Diklić daje izjavu za novine i iznenađen sam (pozitivno) njegovim razmišljanjem. Naravno on vidi iz svog ugla, (odnos u filmu i pozorištu), i iznosi svoja zapažanja.
          Mislim, Baklavice, da si pogodila srž u svom komentaru. Mudri su bili naši preci, a verujem da će naši potomci isto to govoriti i za nas 🙂

          • Plava Baklava
            4. septembra 2010. u 10:40

            Pozoriste i film su samo drugacija kulisa za iste pojave. Razlika je samo u tome da li vidimo i one koji shvataju d aje to lose i krecu drugim putem ili ne 🙂

            Sto se nasih potomaka tice, nisam bas toliko uobrazena da verujem da ce misliti o nama da smo bili mudri. I pod precima sma podrazumevala neke cukun-cukun, ne ove najblize. Dug je proces unistavanja one iskonske mudrosti, mozda ga nasa deca zaustave i vrate ono sto nam je prirodno a sto smo sami u sebi unistili.

            • Alex
              7. septembra 2010. u 14:14

              Baklavice, nema to veze sa uobraziljom, jednostavno je u ljudskoj psihi da se o precima misli sve najbolje, iako su vremena a i sami preci možda bili 100 puta gori od nas danas.
              Naravno i ja mislim da na deleke pretke ili potomke. 😉

  9. 2. septembra 2010. u 18:39

    Jedan od tvojih boljih tekstova. Da te do sada nisam pratio i čitao, posle ovog teksta bih sigurno to činio…

    Pričao sam na tu temu sa jednim vernikom, čovekom koji je srcem i dušom posvećen Bogu. U celoj toj priči glavna stvar je opredeljenje odnosno mogućnost izbora … ali to je mnogo duga priča…

    • Alex
      2. septembra 2010. u 20:56

      Hvala ti Exxx,
      Kad bude vremena, napiši neki blog o tome. 🙂

  10. archibald57
    7. septembra 2010. u 13:48

    Ja u ovom slučaju verujem pomalo u istočnjačku filosofiju i religiju, u karmu i reinkarnaciju. Verujem da znaš o čemu se radi, pa ne treba da pojašnjavam. Nekako mi to deluje logičnije. A sa druge strane, pravda ne postoji, po mom mišljenju, a opet vezano za istu filosofiju i religiju. Uostalom, ako posmatramo neke događaje sa aspekta dve različito orijentisane i zainteresovane strane, za jednu je nešto pravedno, a za drugu to isto totalna nepravda. Pravda je prilično lična definicija onoga ko o njoj razmišlja. Zato mislim da mi nikada ne možemo znati da li nešto što činimo, činimo ispravno i da li je to pravedno za nekog drugog, a posebno za „onoga ko nas je poslao na ovaj svet“ da odživimo svoj život i (po istoj filosofiji i religiji) da odživimo ono zbog čega smo ovde „poslati“.

    • Alex
      7. septembra 2010. u 14:18

      Arči, sasvim se dobro razumemo 🙂
      Možeš zamisliti u jednom ratu gde ratuje Francuska i Engleska. Obe zemlje hrišćanske, obe se mole jednom istom Bogu, obe imaju svetu knjigu Bibliju. I šta, obe mole Boga da one pobede. Šta taj Bog da radi? Koga da usliši? Što više razmišlja – hoće da izludi! Ako jedni pobede to je Pravda i Bog je veliki, a oni koji su izgubili to je Nepravda i Bog ne čuje njihove molitve.
      Pravda – nepravda – sve je subjektivni osećaj, zar ne?

  11. archibald57
    7. septembra 2010. u 16:24

    To ti pričam… hehehe

  12. 8. septembra 2010. u 22:24

    Veoma poučno štivo! Imate odličan blog…
    pozdrav !

    • Alex
      8. septembra 2010. u 22:40

      Hvala, premda vaš sajt takođe pruža mnoštvo korisnih informacija. Moj je više „filozofski“. 🙂

  13. 9. septembra 2010. u 01:16

    Mora da se desi da se kornjaca izvrne na leda,da po prvi put u zivotu ugleda nebo !

    • Alex
      9. septembra 2010. u 22:21

      🙂 Desiće se i to jednog dana.

  1. 31. avgusta 2010. u 05:14
  2. 11. decembra 2011. u 15:44

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: