Početak > Društvo, Kultura > Rukoljub poštovanja

Rukoljub poštovanja


Moja supruga i kćerke gledaju tursku hit-seriju Šeherezada. I ja ponekad gvirnem šta se dešava u ovoj velikoj državi, u kojoj se razume mnoštvo naših reči. Da li smo mi naučili njih, ili oni nas, nije ni važno; meni je interesantno da vidim kako funkcioniše tursko sekularno društvo. Tako mi je zapao za oko jedan detalj, koji je u Srbiji potpuno izgubio na značaju.

Pre 35 godina sam sa mojim roditeljima išao u Mađarsku da posetim neke moje daljnje rođake. Onda smo mi bili „bogata“ Titova Jugoslavija i išli smo „siromašnim“ rođacima u Sovjetskom bloku. Tada sam video jednu Mađarsku čistu, kulturnu, vaspitanu, u kojoj kao da je vreme stalo i još se živelo u nekim feudalnim moralnim normama. Moje dve rođake, mojeg godišta, su od mog oca dobile čokolade, (nešto o čemu su one samo mogle da sanjaju) i obe su u znak zahvalnosti pokleknule i izgovorile „Csókolom a kezét“. Naravno nisam imao pojma šta to znači, ali su nam uskoro objasnili. To je značilo „Ljubim ruku“. Kako mi je tada bilo smešno i u sebi, (jer ipak sam ja kulturno dete da se na glas kliberim), pomislio sam „kakvi su ovo krembili kad se tako izražavaju“.

Vraćam se na seriju Šeherezada. U današnjoj Turskoj, malo-malo pa vidimo da neki nameštenik, ili mlađi član porodice, poljubi ruku nekom starijem. Tada sam se zamislio zašto se ovaj arhaični ritual i dan danas održao? I da li je zaista arhaični?

Zašto uopšte muškarci i žene ljube drugim ljudima ruku?

Jedan od razloga je svakako poštovanje. Tako svi mi poštujemo neki autoritet, naročito u duhovnom smislu, pa smo spremni da nekom višem crkvenom velikodostojniku poljubimo ruku. To činimo refleksno – iz poštovanja, ili možda bolje, iz straha prema Bogu. Podsvesno mislimo da tim činom dajemo poštovanje i samom Bogu, ako poljubimo ruku njegovom slugi na zemlji.

Iz kurtoazije će vam često poljubiti ruku neki gospodin koji drži do svog društvenog statusa, naravno ako ste vi ženskog pola i ako vas smatra damom. Ovo se danas neretko dešava i u diplomatiji, pogotovo u zemljama gde komunizam nije vladao u prošlosti.

Muškarac će često poljubiti ruku svojoj izabranici da bi joj pokazao svoju ljubav. Ovakav poljubac, uz slatke reči, zaista prodire do devojčinog srca, pa i dublje, ako treba. Mislio sam na dublju vezu, tj brak.

Ali u seriji Šeherezada i kod mojih rođakinja rukoljub je označavao zahvalnost.

Mnogo ljudi je bilo siromašno, toliko siromašno da su više gladni nego siti. Velike porodice sa puno dece, imaju na umu samo jedan problem – kako preživeti. Ako je otac proleter, a obično jeste, teško nalazi radno mesto i teško uspeva da zaradi dovoljno da deci pruži koru hleba svakog dana. I, kad u svojoj očajnoj potrazi za poslom, on najzad dobije priliku da radi kod nekog gazde i zaradi toliko potreban novac, jedino što može da tom gazdi iz poštovanja prema tom činu – da poljubi ruku. On time izražava veliku zahvalnost što je dobio poverenje gazde.

Ovi ljudi, koji su osetili šta znači nemati, šta je glad, šta bolest bez lekova i hladnoća bez ogreva, zaista umeju da iskažu svoju zahvalnost na način da poljube ruku svojim dobrotvorima. Pa i kasnije, kad takve porodice postanu boljestojeće, ovaj običaj se održava i mlađi uvek poljube ruku starijima kad dobiju nešto na poklon.

Dobro, danas se taj običaj izgubio, možda zbog higijene ili ponosa, ali često se i izražavanje zahvalnosti prema dobrotvorima izgubilo zajedno sa njim. U starim kulturama kao Mađarska ostao je glas „Csókolom…“ kojim se mlađi obavezno javljaju starijima na ulici, pa čak iako ih ne poznaju. Naročito u manjim mestima.

Jednom je neki filozof rekao; „Nikoga ne mrzimo više kao svoje dobrotvore“. I mislim da je bio u pravu. Ne uzimam u obzir ljude koji vam pomognu radi toga da vas sutra drže u šaci išćekujući protivuslugu. Mislim na prave dobrotvore, nesebične, koji iz njima znanih razloga daju „svoje malo“ za ono šta vama „znači mnogo“. Sretao sam se sa njima u svom životu, jer i ja imam veliku porodicu, ali nikada nisam ni jednom od njih poljubio ruku.

Ponos, bre!

Budala, bre!

Više ličim na opis onoga filozofa nego na razumnog, zahvalnog čoveka.

„Ne grizi ruku koja te hrani“ – kaže naša poslovica i opominje. Ali, da li neko sluša ovu narodnu mudrost. Od radnika koji više vremena provode spletkareći oko svog gazde, pa do dece za koju se podrazumeva da radiš i po 18 sati dnevno da bi ih odškolovao i nahranio. „Ma šta si me rađala ako nećeš da me gledaš. To je tvoj posao.“ – danas deca pametuju. Kad ste svom mužu izrazili zahvalnost kad dođe s posla, ili svojoj ženi što vas dočeka spremljnim ručkom i čistom odećom. Sve se to podrazumeva. Aha, kako da ne! A koliko puta ste svom roditelju prišli i rekli, „hvala ti što si me podigao da budem čovek“ i iz zahvalnosti mu poljubio izboranu ruku. Nikad. To se podrazumeva. Nisam ni ja na žalost, a umem da pišem šta treba i kako treba.

A da li je meni nekada neko poljubio ruku?

Jeste, desilo se i meni da mi poljube ruku. Jedne jake zime 90 i neke, kad nije bilo struje a Miloševićeva klika je pljačkala narod kroz inflaciju i zajmove, pozvao me je moj sveštenik i zamolio da pomognem distribuciju drva siromašnim starim ljudima, kao pomoć crkve. Prihvatio sam – zašto ne. I u jednoj kući sam istovario i poslagao jednu prikolicu bukovine jednoj baki da ima za ogrev. I baka mi je iz zahvalnosti, suznih očiju prišla, naklonila se i poljubila desnu ruku, još uvek prljavu i izgrebani od trupaca. Nisam znao kako da se ponašam, ja 30 godina ona 70. „Hvala sinko, Bog te čuvao…“ – bile su njene reči.

Advertisements
  1. 23. maja 2010. u 04:40

    Moj tata često u šali ume da kaže unučićima „e ja sam mom dedi ljubio ruku“. Čitajući sada ovo setila sam se da sam kao mala i ja ljubila ruku svojoj prababi kada dođemo u selo, ona bi mene poljubila u kosu.

    Vidiš nisam ni znala koliko je to ostalo duboko zacrtano u meni, kao nešto mnogo lepo, dok se sada nisam malo zamislila. Potpuno sam zaboravila da se to ikada i dešavalo. Zaista je to jedan vid najdubljeg poštovanja i zahvalnosti.

    Danas ljudi zaboravljaju svoje dobrotvore, pa kao i da vremenom počnu da ih preziru. Čim malo stanu na noge, spremni su da „ugrizu“. Ne znam zašto.

    • Alex
      23. maja 2010. u 15:28

      Živimo u modernim vremenima, i dobro je da je tako, ali ostali su neki relikti koje često i ne razumemo. Tada nam je to smešno i zaostalo, kao meni mladom u Mađarskoj. S druge strane zaista – zašto ljudi preziru svoje dobrotvore. Prihvataju pomoć i poklon, ali zatim izbegavaju svaki susret sa ljudima koji su im pomogli, a neretko ih i opanjkavaju. I ja sam takav, a sebe smatram nekim „mnogo pametnim čovekom“ 😕

  2. 23. maja 2010. u 19:25

    Moram priznati da nisam nikome ljubila ruke, ali obraze jesam, grlila i stiskala, u znak zahvalnosti.

    Meni ljube ruke, dzentlmeni, mada mi je to jako bez veze i neprijatno se osećam i uvek bih obrisala ruku, onako kradom, da ne vidi. Ne volim to. 😕

    Šeherezadu ne gledam!

    • Alex
      23. maja 2010. u 21:04

      Ha, ha, Dudo, kažem ja izrodiće se kod tebe nešto… Čim džentlmen ljubi ruku… 😕
      Ipak je to zastareo običaj 🙂

  3. 24. maja 2010. u 15:07

    Secam se da sam samo jednom poljubila ruku i to sam tada zaista osetila i uradila, za sebe se ne secam.
    Zao mi je sto ne gledam Seherezadu, skoro mi je drugarica rekla da ima, sada ne mogu da ukacim nista, a ima divna serija na b92, Indija, ima i tu prepelpih obicaja, ali i to zaboravljam da pogledam. A secam se serije Zabranjena ljubav, tu sam videla dosta obicaja koja se po Alahu postuju.
    Tako da poJenta ovoooolikog komentara je podneblje i obicaji koji se gaje, odnosno ne gaje.

    • Alex
      25. maja 2010. u 00:39

      Ja nisam ni jednom – nikome. Ali, sada kad nema nekih ljudi žao mi je što nisam više pokazao poštovanje prema njima.
      Šeherezada je jedna pitka i prosta serijica, ali ja, kao i sve u životu, gledam između redova, pa primetim i takve stvari kao i rukoljub. 🙂

  4. Plava Baklava
    24. maja 2010. u 18:08

    Vec mi postalo neprijatno da budem nesto anti-protivna, ali sta cu kad mi tako srce nalaze 🙂 U crkvi poljubim ruku svesteniku sto moram a ne sto hocu. Nikom drugom nisam ruku ljubila i ne nameravam, a umem ljudima da pokazem postovanje. I ne volim da mi ljube ruku. Mislim da je taj rukoljub cesto samo izraz milisekunde straha a ne postovanja kod ljudi, jer mahom cim okrenu ledja – udri kako im se navrne.

    Ne volim farse. Svoje dobrotvore debelo postujem, nikad ne zaboravljam, ne okrecem glavu a jos manje da se lose ophodim prema njima. I ne podnosim price o roditeljskoj zrtvi za decu, jer deca nisu rodjena sto su to htela, rodjena su iz nase egoisticne zelje da budemo roditelji. Kod nekih i iz neodgovornosti, nerazmisljanja, po inerciji „jer tako treba“. Ja se izvinjavam, ali vise ima roditelj odgovornost da to vec rodjeno bice zastiti i izvede na put nego dete obavezu zahvalnosti sto nije bilo baceno na smetliste i sto roditelj nije zanemario svoju roditeljsku duznost.

    Mislim, stvarno ne volim da budem Mile kontras, ne znam sta mi je ovih dana, ali sta cu kad tako mislim 🙂 🙂 🙂

    • Alex
      25. maja 2010. u 00:48

      Ma nema problema Baklavice 😉 , samo ti piši a neka se ljuti ko hoće 🙂 .
      Kako ti pokazuješ poštovanje prema svojim dobrotvorima? Ja, nažalost jako loše. Svestan sam da bi trebalo da pokažem više poštovanja, ali jednostavno sam tako – zakopčan. Mislim da nisu svi koji poljube ruku – licemeri. Ima situacija u životu ljudi, (a bojim se biće ih opet sve više) kad neko nekome zaista nekim svojim činom bukvalno spase život, ili život nekog člana porodice. Pa to sam i napisao u tekstu.
      Meni je čudno što mnogi poljube ruku nekom popu, pa što je pop višeg ranga, to mu se dublje klanjamo. A oni, kao i političari nam ništa dobro ne čine, već samo koriste naš položaj u sopstvene svrhe. A recimo našem roditelju nikada ne bi poljubili ruku jer to je „glupo“. Ispada da manje cenimo roditelja od nekog mantijaša. Dobro, karikiram, znam… ali tako nekako ispada 😕 🙂

      • Plava Baklava
        25. maja 2010. u 05:10

        A kako bi trebalo da se pokazuje postovanje prema dobrotvorima? Vidi, ko mi je pruzio ruku pomoci, kod mene je celog zivota na nekom pijedestalu, i na prvom je mestu sta god mu trebalo. Uzasavam se ljudi koji krenu pomoc i coveka koji im je pomogao da omalovazavaju, ne bi li sebi dali osecaj da nikome nista ne duguju, jer im, u stvari, nista i nije ucinjeno. A videla sam takvog ponasanja i-ha-haj, pa i dozivela na sopstvenoj kozi.

        Sto se tice roditelja, nisu nas vaspitavali da im ljubimo ruke, pa verujem da bi im tako nesto bilo i neprijatno. Mislim da je sasvim dovoljno da ih na neki normalan nacin volimo i da gajimo nekakav prirodan odnos uzajamnosti, da ni oni ne traze vise od nas. Ni ja od svog deteta ne ocekujem da pada u nesvest od postovanja. Neka me ne vredja, ne bude grub i bahat prema meni, neka se izgradi medju nama odnos poverenja i drugarstva i – meni je dovoljno.

        Popovi? Slazem se s tobom. I van crkve i pricesti im ne ljubim ruku. Interesantno je kako im taj rukoljub godi (gledala ih puno puta), ali nemaju bas neku potrebu da pruze pojedincu neku rec utehe ili sta ti ja znam cega, kad mu je to potrebno. Inace sam tip koji autoritet prihvata tek kad se argumentovano kao takav pokaze, pa ne mogu nekom da se klanjam samo zato sto je navukao mantiju. A do sad ni jedan nije stekao moje istinsko postovanje.

        • Alex
          25. maja 2010. u 09:45

          I ja sam mnogo razmišljao kako se odužujem prema svojim dobrotvorima. I nisam nešto pametno smislio. Kao pragmatičar, pokušao sam to radno, pa uvek priskočim da pomognem fizički ili nekako drugačije, ako se to zatraži od mene. Mislim, da mnogi baš zbog tog razloga, da bi pokazali zahvalnost, počinju da okreću leđa pa čak i opanjkavaju svoje dobrotvore.
          Mislim da smo zaključili da je ovaj običaj zastareo, opstao je samo u nekim patrijahalnim sredinama. I meni bi bilo neprijatno, kao uostalom i svima koji su pisali komentare, da mi neko mlađi ljubi ruku. Stari ljudi imaju neke svoje nazore pa to možda drugačije tumače i drugačije gledaju na sve to.

          • Plava Baklava
            25. maja 2010. u 10:37

            Jedan mali off na temu dobrotvora: mislim da niko ko dobro cono ne ocekuje da mus e vrai po reciprocitetu. A zivot nam da priliku da dobro ucinejno nama vratimo opet nekome kome zatreba ruka pomoci.

            • Alex
              26. maja 2010. u 14:50

              Ovo si dobro rekla. Možda je zaista smisao svega da ono dobro što smo dobili da ga predamo nekom drugom. 🙂

        • 26. maja 2010. u 15:39

          Nisam za generalizovanje svega, pa tako i ovoga puta. Pop koji je ocitao molitvu za pokoj duse mom ocu, je to tako lepo govorio, ili je to meni tada trebalo i bez razmisljanja sam na kraju prisla i prvi put poljubila svestenom licu ruku. Tako sam osecala i to uradila i spokojno se osecala kao i sada kada se toga setim, bilo je iz srca. Mogao je biti i neko bez mantije, ali nije, tako da…nisu svi popovi losi.

          • Alex
            26. maja 2010. u 17:10

            Neka si mu poljubila ruku. Osetila si tako i tako si uradila.
            Mene interesuje zašto ljudi popu ljube ruku, pogotovo vladikama ili drugim višim činovima? Da li time misle da se tako udvoravaju Bogu? I opet mislim da su popovi još jedina kategorija kojima se danas u Srbiji ljubi ruka! Ne ljubimo ruku doktoru koji nam je operisao dete i spasao mu život. I pop samo radi „svoj posao“, kao i doktor.
            Opet uzimam svoj primer. Ja bih na mah prvo ruku poljubio nekom vladiki, ali kad bih razmislio, ima mnogo više drugih ljudi koji zavređuju moj rukoljub nego taj vladika. Ili je sve to stvar folklora? 🙄

  5. 24. maja 2010. u 19:34

    Meni moja baka, majka od oca, uvek kad odemo kod nje poljubi ruku. Meni je tad mnogo neprijatno i 100 puta sam joj rekao da to ne radi jer se mnogo glupo osećam, ali gde ću babu od 80 godina da vaspitavam.

    • Alex
      25. maja 2010. u 00:54

      A zašto to radi, Exxx. Je li ti rekla? 🙄

  6. 25. maja 2010. u 21:00

    Eh, Als svaki tvoj tekst tera nas da se duboko zamislimo…
    Slažem se, nismo zahvalni našim dobrotvorima. Smatramo to „zdravo za gotovo“, jer nikad ne cenimo ono što nismo „skupo platili!“
    Mene rukoljub asocira na romantična vremena, plemiće, džentlmene…

    • Alex
      26. maja 2010. u 14:48

      Ahh Breskvice, zaista je to bilo romantično vreme, barem kad mislimo o njemu. 🙂

  7. 7. juna 2010. u 18:24

    Pritisle obaveze, pa ne stignem redovno da čitam ono što nekada jesam. Vidim da si bio baš vredan i drago mi je zbog toga. Jako zanimljiva tema i zanimljivo zapažanje. Meni je jedna drugarica pričala o toj seriji, nije španska, nego turska, dosta zanimljivo. Hvala! Jako sam podozriv, a tematski i nezainteresovan za takve serije. Ipak, može izgleda da i od toga ima koristi, ili bar inspiracije. Sećam se i ja dedinih priča ili upadica kako su se stariji poštovali, kako su dedi morale da se ljube ruke, kako su deca čekala u ćošku dok deda i stariji ne završe ručak, da bi mogli i oni. Sve sam to vezivao za ta prošla, izrazito patrijahalana vremena. Tu vrstu zahvalanosti i (straho)poštovanja sam doveo u vezu i sa ljubljenjem ruku svešteniku. Prema damama s druge strane, u pitanju je poštovanje. Ali, kako je sve manje pravih dama, manje i je takvog načina iskazivanja poštovanja. Ja jesam više puta ljubio ruke nekim drugaricama i koleginicama (baš danas, kad smo već na temu), onim koje smatram vrednim toga, ali u nekim posebnim prilikama, ili situacijama kada je to više bilo iz šale, nego poštovanja. Hmmmm…

    • Alex
      7. juna 2010. u 19:59

      Marjane, pa eto, malo posmatram svet oko sebe i uviđam nešto što drugi ne vide 🙂
      Mislim da je rukoljub nestao sa industrijskom revolucijom, jer niko ne ljubi drugome ruku zato što ga voli već zato što mu treba. Danas je malo gladnih, donešeni su zakoni, pa ni ruku ne ljubimo jer nam je neko nešto učinio. Dobro, ljubljenje ruke damama i popovima je iz sasvim drugih pobuda, premda ovo prvo odobravam, dok ovo drugo ne volim. 🙂

    • Alex
      7. juna 2010. u 19:59

      … i drago mi je da te ponovo vidim na našim stranicama 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: