Dvostruki život

Koliko je dug životni vek čoveka?

Ako pogledamo čisto fiziološki, čovek počinje da kopni oko svoje 35-te godine. Posle 35-40 životna energija jednog ljudskog bića kreće svojom silaznom putanjom. Naši zubi traju taman toliko. Naš vid počinje da ubrzano dobija „pluseve“ u dioptriji. Mišići nam se pretvaraju u salo, i nabildovani tipovi ubrzo postaju starkelje sa mlohavim kesama oko ruku i grudi. U dobu od 35-40 godine naši pojedini organi otkazuju, pojavljuje se rak, demencija, alchajmer i imunitet nam opada. Kraj se polako bliži.

Ako zaista pogledamo životni vek ljudi iz Amazonskih šuma ili Afričkih pustinja, uočavamo da je životni vek oko 40 godina. Znači, priroda je toliko predvidela da jedna ljudska jedinka poživi. Ali, zahvaljujući napretku nauke i medicini, a naročito uslovima života, ljudski vek je udvostručen. Ovaj svoj drugi deo života čovek provodi sasvim drugačije od prvog dela.

Ljudi u kasnijim godinama otkrivaju lepotu u umetnosti, i sami počinju da slikaju, komponuju ili pišu. Sve više se razmišlja o smislu postojanja i time se produbljuje filozofski pogled na svet. Ljudi pokušavaju da promene samog sebe i prilagode se svojoj okolini, u odnosu na svoju eksplozivnu mladost, često se sa setom prisećaju i čude kako su mogli u mladosti da se tako ponašaju.

Razmišljam – da li ovaj „drugi“ čovekov život, koji se toliko razlikuje od prvog, ima i svoje drugo viđenje ljubavi?!

I stari ljudi umeju da se zaljube, isto kao i mladi, iako to mladima izgleda čudno. Često omladina komentariše; „bljak, vidi matorce, zapetljaće im se veštačke vilice ako se poljube!“

Ali, da li je ova „druga“ ljubav ista kao i ona „prva“?

Naravno da nije.

Mladi se zaljubljuju i stupaju u brak, ili jednostavno u običnu seksualnu vezu, iz zadovoljavanja nagona za parenjem i razmnožavanjem. Naravno, priroda je pomogla ovo fenomenom zaljubljivanja i najlepšim osećajem seksualnog sjedinjavanja. Udvaranje između dve mlade osobe ima za cilj da se dobro proceni budući partner koji će ujedno biti potencionalni roditelj njihove dece. I seks u tom dobu je eksplozivan i u velikim količinama i čest, baš iz razloga za što sigurnijem začetkom novog života.

Stariji nemaju tu potrebu. Žene gube svoje reproduktivne sposobnosti, a muškarci želju da imaju decu. Stariji se ne zaljubljuju radi produženja vrste, već jer im je potreban neko sa kim bi se družili i sa kim bi razgovarali. Seks je redak i obično se svodi na peting, masažu i duge razgovore. Po meni ovo je mnogo „ozbiljnija“ ljubavna veza od one mladalačke.

Ako prihvatimo da su „prvo“ i „drugo“ zaljubljivanje nastali iz potpuno različitih pobuda, logično se postavlja pitanje da li je moguće, ovaj „produženi“ ljudski život, provesti vezan samo uz jednog partnera?

Kad deca krenu svojim putem, da li je neminovno da brak upadne u krizu? Da li se bračni drugovi potpuno otuđuju kada im se cilj iz mladosti ispuni? Da li u tim momentima dolazi do isforsiranog nasilja u porodici, alkoholizma, promiskuiteta i drugih devijacija? I da li je greh razvod braka iz takvih pobuda?

Mnogi u životu, jureći za karijerom ili iz nekih drugih razloga, preskoće „prvo“ zaljubljivanje (brak). U petoj deceniji svog života oni otkrivaju „drugu“ ljubav i pronalaze partnera sa kojim stupaju u dugu vezu. Takođe, ako je neko loše prošao u „prvom“ braku, teško se odlučuje za „drugi“ iz straha da ne bude ponovo povređen.

Ipak ljudi se zaljube i u Domu Staraca, pa čak i venčaju. A opet neki parovi ceo svoj život provedu srećni jedno uz drugo. Da li su oni tolerantni, lenji ili su u svom bračnom drugu prepoznali pravu osobu i za „drugo“ zaljubljivanje?

Mislim da je sve to jako raznoliko da bi sve stavili u neki šablon. A opet, kad bi se ljudi oslobodili stega predrasuda i shvatili da postoji razlika između mladosti i starosti, možda bi manje bilo nezadovoljnika u braku, pogotovo u kasnijem dobu.

Razmislite – da li je bolje živeti sam u „drugom“ dobu ili iskusiti ljubav, taj najlepši poklon koji smo dobili direktno od Boga?