Archive

Posts Tagged ‘Samoubistvo’

Trilogija prošlosti (prvi deo)

7. januara 2014. 4 komentara

Mladi novopečeni musliman je pre nekog vremena, opasan bombama, razneo sebe i sve oko sebe, a u ime Allaha. Koliko se Allahu to svidelo ne znam, ali znam da ovaj junoša to nije naučio čitajući najsvetiju knjigu Islama – Kuran, već mu je glavu napunio neki imam, koji ne vidi svoju misiju da širi reč Muhamedovu, već da leči svoje frustracije šaljući druge da ginu.

Mladi bombaš samoubica u svojoj oproštajnoj poruci.

Ovo se dogodilo u gradu Volgogradu u Rusiji, gde je ovak hrišćanski konvertit odneo u smrt 15 osoba. I šta je time postigao? Ništa, osim što je naneo bol rodbini žrtava i svojim roditeljima, kojima je čak ostavio oproštajnu poruku u vidu video linka, pokušavajući tako da se opravda.

Ali ima li opravdanja za ovakav čin, ili još bolje pitanje, zašto je on to uradio, svojevoljno a misleći da time čini neko veliko delo?

Najveći deo terorista – konvertita se regrutuje u zemljama bivšeg socijalističkog režima, nešto manje u zapadnim demokratskim zemljama. Zašto? Činjenica je da  u tim zemljama više ne postoji porodica, već je nametnut neki surogat u vidu materijalne sigurnosti i potrošačke moći. Mladi su jednostavno rastrgnuti između tradicionalne uloge muškarca i žene u braku, nametnute su im nove vrednosti u vidu homoseksualizma, feminizma, slobodnog seksa, (koje su možda i dobre – ne sudim da su neminovno loše), ali za koje mladi ne mogu brzo da se prilagode. I umesto da sve ove slobode pomognu da se ljudi više druže, dovele su do svoje kontradikcije. Mladi su uplašeni slobodama koje su im omogućene. Boje se da preuzmu odgovornost i povlaće se u sebe i u neke virtuelne svetove.

Pa kakve to sada ima veze sa terorizmom?

U muslimanskim porodicama se još uvek neguje familijarni duh. Tamo je otac glava porodice koja brine o svemu i koji se sluša. Ako oca nema, tu ulogu preuzima najstariji sin. Tamo su žene uzorne kćerke i prijazne majke. Ovo je možda i varka, ali zaista mnoge žene se  rado odriču svoje feminističke slobode radi prihvatanja sigurnosti koju pruža porodica, a to dokazuju stavljanjem burki i velova. Frustrirana mladež zapadnih zemalja sa oduševljenjem otkriva jedan takav način života i rado se priklanja njemu.

Ali to ima svoju cenu. Da bi počeo da živiš u patrijahalnom muslimanskom društvu, ti moraš postati muslimanom. Ovo opet ne znači ništa ako se ne oženiš muslimankom. Muslimani imaju porodična okupljanja petkom, posle molitve, gde se cela obitelj okuplja i gde se druži. Svi pružaju pomoć jedno drugima i to je zaista nešto vrlo privlačno. Mnogi se i žene, i time ulaze u krug muslimanske porodice. Obaveza svakog muslimana je da se 5 puta moli i ide u džamiju. E tu u džamiji počinje ispiranje mozga. Većina imama voli da ove labilne konvertite vrbuje za svoje „džihadske“ ciljeve, i nažalost to im i uspeva.

I šta sada, kad sve to znamo, kakve to veze ima sa nama?

Kaže se da je Srbija na međi Istoka i Zapada. Time je naša zemlja stavljena na vetrometini civilizacija i postaje žrtva. Ima li istine u ovom mitu? Ja kažem da ima, ali time ne mislim na ustaljeno mišljenje o večitim ratovima i večitoj žrtvi srpske države. Mislim nešto sasvim drugo, ali o tome u sledećem nastavku…

Kategorije:Život Oznake:, , ,

Kad se odbrambeni tim – sruši…

25. septembra 2012. 15 komentara

Još od pamtiveka čovek je pokušavao da osigura sebi neku sigurnost i tako se zaštiti od neprijatelja ili zla koje može da ga zadesi.

Kako je sišao sa drveta, čovek je tražio načine da se zaštiti od grabljivaca, pa je tako nastanio pećine, ukrotio vatru, pripitomio vukove, uzeo motku u ruku, izumeo oružje… i polako stvarao sigurnost za sebe i svoju porodicu.

Danas svi živimo bez straha od grabljivica, neizlečivih povreda i bolesti koje su bile neizlečive. Napredak nauke dao nam je sigurnost od „kolevke pa do groba“. Ali, da li je baš tako?

Danas živimo u svetu, za koji bi smo mogli reći da je još suroviji nego onaj prethistorijski. Živimo u zajednici sa drugim ljudima od koji mnogi nisu baš prijateljski nastrojeni prema nama. Da zauzmu naš položaj, posao, imovinu… pokušavaju kako pojedinci, tako i zajednica. Da nam unište integritet, decu, supružnika realna je opasnost koja nas prati ceo život. I još pride, sretstva za odbranu od svega toga su nam vrlo ograničena.

Da bi današnji čovek „mirno spavao“ on mora da pronađe neku mirnu luku u koju bi se osećao sigurno. Tu luku svako stvara od svog detinjstva. Ta luka su naši rođaci i prijatelji. Okružujemo se „jakim“ ljudima koji su spremni da nam priskoće u pomoć kada smo u finansijskoj stisci, fizičkoj opasnosti u toku nekog konflikta, u „borbi“ sa birokratijom… itd… i svaki taj „odbrambeni“ rođak ili prijatelj ima svoju ulogu u našem odbrambenom zidu.

Takođe i mi smo nekome odbrambeni igrači i to je potpuno razumljivo. Ljudi jakog karaktera, kao i oni slabijeg karaktera, jednako imaju svoje odbrambene linije. Naravno naši roditelju, naročito majke, su nam najjači odbrambeni igrači.

I onda šta se dešava kada taj odbrambeni mehanizam popusti. Šta se dešava kada nas odbrambeni „igrači“ napuste a da mi ne možemo dovoljno brzo da ih zamenimo. Često dolazi do sloma ličnosti, depresije, kriminala pa i samoubistva. Prirodno ovo se najčešće dešava ljudima u njihovim 40-tim i 50-tim godinama život. Tada nas napuštaju naši roditelji, jer životni vek polako izmiće… a napuštaju nas i deca, odlaskom u svoj život, i mi često prestajemo da budemo njihov odbrambeni igrač. To je vreme za infarkte, slomove živaca, psihoze i neuroze…

Tako nešto ja razmišljam… laički naravno… ali, ima mi logike, zar ne?

Pročitaj više…

E, moj Ljubiša – Srbine!

17. jula 2010. 20 komentara

Čamci alasa su se leno ljuljuškali na relativno mirnoj reci. Ribari su bacali svoje mreže, zadubljeni u svoj posao, pokušavajući da iz velike reke izvuku koju lovinu radi prodaje obližnjim restoranima. U podsvesti ih je mučila najnovija odluka vlade da se ovaj njihov težak posao oporezuje, ali preplanuli i ogrubeli oni su ipak pazili da li će plovci potonuti i tako dati naznaku da se neka neoprezna riba uplela u oka mreže.

Ljubiša je sa sredine mosta posmatrao ove ljude u svojim čamcima, koji su kao orahove ljuske bili razastruti po površini Dunava. Reka je bila načičkana šlepovima koji su čekali na utovar peska u obližnjem iskopištu. Na nekim su se ljudi lenjo sunčali čekajući svoj red, a na jednom je neki stari barba pravio riblju čorbu na svom plinskom štednjaku.

Ljubiši se činilo da je svet stao. Premda su iza njega tutnjali automobili, ispred njega se protezao jedan miran krajolik sa žalosnim vrbama i pticama močvaricama koje su obletale oko starih alasa puštajući neke čudne krike kao da žele da ih podsete da su se ušunjali na njihovu teritoriju i kradu njihovu ribu. U daljini su se nazirali soliteri Zemuna, oni isti gde su se Marija i Boba ljubili u prvom delu „Žikine dinastije“, dok se još nije ni pretpostavilo da će sve prerasti u dinastiju. Srbija – sve same dinastije, pa zašto ne i Žikina.

Eh, pomisli Ljubiša na Bobu i Mariju i Žiku, pa se pope na ogradu mosta i skoči u Dunav. Bio je odličan plivač, ali ovoga puta skočio je na noge, skvrčio se da što dublje potone i duboko udahnuo par puta da bi što pre napunio svoja pluća vodom. Uskoro je utonuo u mrak, ali je zadržao osmeh na usnama… ili je to bio grč nemoći… sada više nije bilo ni važno, rečna struja ga je zahvatila i počela da igra svoju smrtonosnu igru sa njim.

Alasi su se trgli. Nije prvi put da neko skoči sa mosta. Zapravo, u poslednje vreme se taj broj učestao. Već su znali šta treba da rade. Najstariji Mile je odmah pozvao policiju, dok su drugi okrenuli svoje čamce u potrazi za samoubicom. Ali, bezuspešno… Ljubišu su pronašli tek posle tri dana nekoh 2 kilometra nizvodno.

– „Jednostavno nije hteo da bude spašen – hteo je da bude siguran da će se udaviti!“ – prokomentarisa iskusni kriminalistički inspektor koji se nagledao ovakvih davljenika u svom životu.

Ljubišina pater cedulja je stajala na obližnjoj banderi. Na slici ispod crnog pravoslavnog krsta bio je nasmejan, podmlađen, pun života… ožalošćeni su zauzeli svoja mesta na dnu. Majka, otac, supruga, kćerka, brat, strinke, tetke, bratanci i druga rodbina koja nije stala na spisak jer i cedulja ipak ima svoju veličinu i ograničenje. U kući, najlepšoj i najvećoj u ulici se više nije čula muzika, ali ni dečiji žagor… svi su tugovali; šta učini crni Ljubiša!

Pripekla zvezda, vuku se dvoje komšija ka putu do obližnje prodavnice na hladno pivo, pa posmatraju Ljubišu onako kako im se smeši sa bandere kraj koje su prolazili.

– „Ne mogu da verujem da se Ljubiša ubio“, reče jedan ne mogavši da izdrži pogled sa cedulje, „jebem ga (kakav je to Srbin ako ne opsuje!), pa taj je barem sve imao, pogledaj kuću, auto i on i žena, svake godine na more Egipat, Tunis, Španija, a biznis, savijao je gvožđe za armiranje i gradnju. Ne mogu da shvatim, šta je njega nateralo na tako nešto“.

– „Mnogo je brzo sve to stekao“, odgovara drugi, „pa i sam znaš da do pre dve godine nije imao novaca ni fasadu da završi. A pogledaj sada, digao dva sprata i sve popločao veštačkim mermerom!“

– „Pa jes’. Kako to? Odakle mu novci?“ zamisli se stari vukući nogu pred nogu, „nije valjda krao?“

– „Ma nije krao. Za radionicu je uzeo kredit od banke. Sa grejs periodom na godinu dana, kad se razradi posao da polako vraća. Auto je na lizing, zaradiće – vratiće. Za letovanje opet krediti, imao je obećanja da će mu željezo biti otkupljeno po najboljojoj ceni. Uzeo, naš Ljubiša kredite, pa potrošio na provod i u zidove. Nije mislio da uloži da se što više proizvede, da se pare oplode… mislo valjda neko će mu sve oprostiti…“

– „E, jebi ga, pa gde mu je bila pamet… nego… šta misliš je li Jela stavila pivo da se hladi? Znaš da smo prošli put pili mlako…“

I dok su žedne komšije zamicale za okuku, pored našeg Ljubiše žurno prođoše otac i kćerka na putu za školu.

– „Tata, vidi, čika Ljubiša! Šta mu se to desilo?“

– „Imao je dugove sine, uzajmio je pare, pa nije mogao da vrati. Sada su došli da mu uzmu kuću i kola i radionicu i sve… pa nije mogao da izdrži.“

Dete pametno, razmišlja, pa reče.

– „A kako sam samo zavidela njegovoj kćerki što ima tako lepa kola i svake godine idu na more…“ a zatim ozbiljnim glasom upita oca, „ A jel’ to tata isto kao što i naša Srbija uzima kredite od svakoga i podiže krstove i tornjeve, deli među sobom i ništa ne ulaže u proizvodnju…“

Otac je pogleda…

– „Jeste dete moje, jeste..“

– „Pa tata, a sa kog mosta će Srbija da skoći kad dođu da joj traže pare…“

Tata se nasmeja, -„Pa sa najvećeg na Balkanu – onog što nam ga zidaju kinezi sine…“, a zatim se uozbilji, „nego je si li ti naučila veronauku što si imala…?  Nemoj da ja crvenim kod popa Ilije zbog tebe!“

Kategorije:Kriza Oznake:, , , , , ,
%d bloggers like this: