Arhiva

Posts Tagged ‘Emigracija’

Trilogija prošlosti (drugi deo)

8. januara 2014. 4 komentara

Srpsko društvo je bez tradicije i identiteta. Ovo što mi nazivamo tradicija je miks Mađarke, Austrijske i Turske kulture. Naročito Turske. Prihvatili smo hrišćanstvo ali nismo zaboravili slovenske bogove. Krenuli smo u prozapadni društveni sistem, ali se nismo oslobodili patrijahalnog razmišljanja. Baš se nalazimo međi između Istoka (mislim na Turski uticaj) i Zapada (mislim na Nemački uticaj).

zid srb

Mural na zidu preko puta groblja u mom kraju. Iako je autor želeo da postigne drugi utisak, to što se nalazi kraj groblja daje malo drugačiji ton.

Danas srpske porodice trpe užasan pritisak. Danas su srpski mladići i devojke potpuno bez identiteta, i u kakofoniji saveta i pozivanja na tradiciju, oni jednostavno ne znaju šta im je činiti. U ovako haotičnoj državi, oni odlaze tamo gde je to bolje uređeno. Nije stvar samo u novcu, već u uređenosti, tj sigurnosti za svoju budućnost. Zato mladi većinom odlaze na Zapad, a sve više i u druge države poput Singapura, Kine, Brazila…

Da se ne zavaravamo, u istom čabru kao i Srbija su uglavnom sve post-socijalističke zemlje, pa i velika Rusija.

Mi jednostavno nemamo porodicu turskog / muslimanskog tipa, gde su svi u familiji povezani, pomažu jedno drugog i žive zajedno, ali imaju jednu glavu porodice koja donosi sve važne odluke. Takođe nemamo ni porodicu Zapadnog tipa, oslobođenu svih stega religije, tradicije, pola, opredeljenja itd, samostalnu u odlučivanju, podržanu od države u svakom socijalnom aspektu.

Znači naši mladi, (ali i stari) nemaju podršku porodice, ali ni podršku društva. Naša država nema izgrađene socijalne službe već još uvek radi na Turskim principima harača i danka. Takvu državu niko ne smatra svojom, svi pokušavaju da je prevare i svi pokušavaju da pobegnu od nje. A, ni država sama ne želi da se menja; ili nema snage. To vidimo i danas kad SNS oličena u Aleksandru Vučiću već posustaje u reformama koje mora uraditi da bi Srbija preživela.

Počeo sam priču sa bombašom samoubicom da pokažem kako je sve povezano. I kod nas postoje samoubice, ne toliko onih koji bi poveli još stotine sa sobom u grob, ima i takvih, ali većinu samoubica čine tihi, beznadežni ljudi koji tiho odlaze u večnost. Kaže se da je prošle godine 10 ljudi dnevno u Srbiji radije izabralo smrt nego život.

Prečiću sada na lični primer. Na probleme koje sam imao prošle 2013-te godine i koji su me naterali da krenem i ja put emigracije. Da napustim sve i odem iz Srbije. Neki kaži „idi, sretan ti put“, ali ja mislim da Srbija mnogo gubi. Mene kao iskusnog privrednika koji može da pruži mnogo srpskoj privredi. Moju decu kao buduće radnike, koji bi punili srpski budžet i još važnije obezbedili penziju za stare. I moj kapital koji sam stekao, koji nije nešto veliki, ali prodajem sve i odnosim svoje pare sa sobom. Kad se to pomnoži sa stotinama hiljada sličnih meni…

Ali o tome u sledećem nastavku…

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:,

Svako vreme…

3. januara 2014. 13 komentara

Prvo januarsko jutro… gledam kroz prozor i ne mogu da verujem. Sunce sija kao da je maj mesec. I temperatura je primerena tom utisku, deset stepeni u plusu. Sećam se novogodišnjih noći iz mojih mladosti. Obavezno je padao sneg i temperatura je bila oko minus pet stepeni. Mi deca bi trčali po tom snegu, valjali se i bacali petarde. Kažu klima će u Srbiji biti kao što je danas u Grčkoj, i mislim da su u pravu. Tada će današnja deca sa setom da se sećaju kako je bilo u novogodišnjoj noći u njihovo vreme.

Prošle godine sam doneo jednu odluku. Nije mi bilo lako, ali sam dugo razmišljao, sabirao i oduzimao i najzad prelomio – počinjem sa pripremama da odem iz Srbije. Razgovarao sam sa decom i dogovorili smo se da prodamo kuću,vratimo dugove, spakujemo se i da odemo da nastavimo da živimo na nekom drugom mestu. Za ovo smo dali rok od dve godine, taman da mi najmlađa završi školu. Shvataju deca da ovde nema života, samo mučenje, čemer i jed. Shvatam i ja. Proživeo sam i građanski rat, i bombardovanje, i inflaciju, i prekid posla i sve što mi je Srbija priredila u poslednjih 30 godina, uspeo sam da podignem i odškolujem decu, ali sada shvatam da dolazi možda najgori period od kako se SFRJ raspala.

Bioskop Balkan u Beogradu… lice naše tranzicije.

Zašto mislim da je Srbija neprijateljska zemlja za svoje građane? Jednostavno – car je najzad go.

Opšti lopovluk a niko kažnjen. Sada teraju mene da štedim, šalju mi uteruvače dugova i seku struju. Nikad više posla, svi radimo, ja i u inostranstvu, a stalno dužan, nikada para dovoljno.

Opšta nesigurnost, legalizovane horde „navijača“ koji prebijaju ljude, a nikad više policije, komunalne, poreske, javne i tajne; kontrolora, inspektora, inkasanata i prinudnih izvršitelja.

Opšti raspad institucija, bolest i starost dolaze, a kod interniste dolazim na pregled za tri meseca, žena mi je mogla živeti barem još pet godina da su je pregledali i lečili kako treba. Deca nemaju posla, rade kao trgovci ili zidari, pa zašto sam ih školovao. Vlada donosi restriktivne zakone a političari su postali jedina lica u novinskim naslovima.

Opšti raspad i porodice, krijemo se jedni od drugih da ne bi slušali kuknjavu ili tražimo zajam. Zatvaramo oči nad problemima svojih najbližih, bolestima, samoćom, nemaštini. Živimo u prošlosti a nemamo budućnost.

Opšta beznadežnost – Srbija je tempirana bomba. Ništa nije naučila iz 90-tih. Nije demontiran velikosrpski cilj a to su teritorije, teritorije i teritorije. Kao kad se vojska povlači i ostavlja tempirane mine, tako je iza srpskih ratova ostala Republika Srpska i Sever Kosova, mine koje će se aktivirati čim Srbija malo ojača. Znači novi ratovi za 20 – 30 godina.

Kako kaže Nebojša Katić na svom blogu; „Srbija mora sazreti i stati pred ogledalo!

I zato, ovo lepo prvo januarsko mi daje neku nadu. Najzad imam neki cilj, ne živim od danas do sutra, bez perspektive i pun nesigurnosti. Obaveštavaću vas kako napreduje „pakovanje“ i ostaćemo u kontaktu. Ne mogu ja bez mojih blogera 🙂

Kategorije:Život Oznake:,

Lepe kuće se lepo ruše

29. marta 2010. 9 komentara

U čemu je razlika između srpskog seljaka i srpskog političara. Srpski seljak voli svoju stoku.

Ma ljudi šta je ovo došlo sa ovim prolećem. Nekakva epidemija, ali ne svinjskog gripa, već napuštanja ove zemlje nam Srbije.

Ali da krenem redom.

Jedan od srpskih ministara zadužen za egzekuciju

Dođe pre neki dan moj venčani kum kod mene u posetu. Došao je sam, što nije bio njegov običaj. Naime, nas tri školska druga, sve avio-mehaničari, smo od srednjoškolskog doba delili dobro i zlo našeg vremena. Ja sam se zaposlio u JAT-u, taj moj kum u AvioGenex-u, a treći, koji je nažalost poginuo tokom bombardovanja, u Momi Stanojlović. Interesantno je da smo oženili tri drugarice i tako se svi međusobno povezali u prijateljstvu.

Kazah već je proleće na vidiku, pa sedosmo na podnevno sunce i u dvorištu uz kaficu opletosmo razgovor.

– „Ne ide više kume ovako…“ reče mi moj drug, „ti znaš da mi je žena dobila otkaz prošle godine. Dobro nije ni imala neku platu, pa smo mislili da će barem biti u kući uz decu… Ali evo i meni sada nude otpremninu jer sam tehnološki višak. Pa, jebem mu, kakav višak kad nas je od 40 avio mehaničara ostalo samo troje.“

– „Znam da si mi pričao da svi odoše da rade po svetu, ali ti nisi hteo, verovao si da će Genex da se spoji sa JAT-om i da preuzme i avione i ljude.“

– „Kakav sam samo idiot bio. A lepo su me zvali u Nigeriju gde bih bio vođa smene, a ja verovao biće bolje, pa nova vlast, samo kad smo skinuli onog zlotvora…“

Ovde su nekada bile bespravno podignute kuće u Srbiji

Izgubi se mom kumu glas u priči, vidim stala mu neka knedla u grlu te brzo otpi gutljaj kafice da se ne primeti.

– „Moja kćerka sada studira, ova druga je u srednjoj, a sin završava osmi razred,“ nastavi sa svojom pričom pre nego što sam uspeo da išta prozborim, „ma, šta ja tebi pričam, kad i sam znaš i bolje nego ja.“

– „Pa znam kume, ja sam kroz sve to prošao. Šta ćeš sada? Ovde ti je barem burazer, a i keva ti je još živa. Moraš nešto da se snađeš.“

– „Mislio sam da otvorim neku radionicu od te otpremnine, da menjam gume na kolima, ili pravim kapije po kućama. Taman bi mi taj novac bio dovoljan da kupim mašine. Teško mi je da sa 50 godina krenem ispočetka, ali eto razmišljao sam… sve pare bih dao za te mašine… jebi ga, od čega bi živeli dok ne počnem da zarađujem…“

– „Ja sam isto tako otvorio neku radnjicu, znaš i sam, ali nije trajala duže od 6 meseci. Dok sam kupio fiskalnu kasu, platio registraciju, porez, prijavu, bankovni račun, taksu na firmu, dok sam opremio kiosk i nabavio robu, ostao sam bez para i sad još dugujem bandi to što sam morao da ugasim STR. Svu otpremninu koju mi je dala država, ona mi je i uzela kroz takse i namete.“

– „Ma znam. Razmišljao sam o tome kako si ti prošao.“

Ovo su neki od vlasnika bespravno podignutih objekata (foto by O.Dulić)

– „Zato sam se zarekao, šta god da radim u životu, ništa više neću da dam ovoj državi. Ništa. Gledaću da varam na svaki način, da radim na crno, da trgujem bez kase. Neću da se moj porez koristi za propale apetite beskorisnog političkog aparata. Neću kume i tačka…“

– „Poslednja kap je bila kad mi je došlo za legalizaciju. Živim u očevoj kući koju je dobio jer je radio na izgradnji Sava Centra, pa su ih sve privremeno raselili u privremene objekte. To privremeno je već preko 50 godina. U međuvremenu smo morali da otkupimo taj objekat, a kad smo se ja i brat oženili, i stigle porodice, dozidali smo po jednu sobu, a sada me jure da to legalizujem. Kume moj, mafija… najobičnija, smrdljiva mafija…“

Sad meni stade knedla u grlu.

– „Jeste, i meni je stiglo. Kume, ceo život nam prodaju maglu. Finansiramo bandu da njima bude dobro iza šaltera kad moram da se sagnem do zemlje da bih ih nešto pitao… u vražiju mater… a umeju da zavade narod samo tako. Dok se narod svađa oni trpaju u svoju džepove do iznemoglosti. Kad negde pomeneš o legalizaciji, ovi što imaju stanove odmah se naroguše; pa i treba da im ruše kad su zidali bespravno; pa i treba da legalizuju kad su uzeli džabe i bez plana; neka ih sruše, neka im crkne krava, neka ih sve obese na sred Terazija… Pa kume, i sam znaš da niko nije mogao da dobije dozvolu ako ne podmiti debelo, a ako podmitiš onda ti ne ostane ništa sa čim bi digao barem jedan sprat da možeš da živiš koliko toliko normalno…“

Pretorija - glavni grad Južnoafričke republike

– „E, zato kume sam rešio da odem odavde…“

U jebo te, pa zar i ti kume. Pre neki dan moja kćerka, sad kum… ma, ljudi je li ovo skrivena kamera, šta je…

– „Idem u Južnu Afriku. Tamo je Žile u jednoj kompaniji, obećao mi je da će mi pomoći oko smeštaja za prvo vreme. Neću kume da otpremninu dam za legalizaciju, takse i poreze. Uzeću pare i prvim avionom putujem…“

– „Šta kuma kaže na to?“

– „Pa, slaže se. I njoj je preselo. Muka joj je od svega. Kćerka mi je već našla i kontaktirala neki faks u Pretoriji, a staroj sam rekao neka da kuću na prodaju i nek se spakuje za mnom…“

Sunce je i dalje grejalo dok se glas mog kuma polako gubio u svojoj besedi.

%d bloggers like this: