Početak > Život > Svako vreme…

Svako vreme…


Prvo januarsko jutro… gledam kroz prozor i ne mogu da verujem. Sunce sija kao da je maj mesec. I temperatura je primerena tom utisku, deset stepeni u plusu. Sećam se novogodišnjih noći iz mojih mladosti. Obavezno je padao sneg i temperatura je bila oko minus pet stepeni. Mi deca bi trčali po tom snegu, valjali se i bacali petarde. Kažu klima će u Srbiji biti kao što je danas u Grčkoj, i mislim da su u pravu. Tada će današnja deca sa setom da se sećaju kako je bilo u novogodišnjoj noći u njihovo vreme.

Prošle godine sam doneo jednu odluku. Nije mi bilo lako, ali sam dugo razmišljao, sabirao i oduzimao i najzad prelomio – počinjem sa pripremama da odem iz Srbije. Razgovarao sam sa decom i dogovorili smo se da prodamo kuću,vratimo dugove, spakujemo se i da odemo da nastavimo da živimo na nekom drugom mestu. Za ovo smo dali rok od dve godine, taman da mi najmlađa završi školu. Shvataju deca da ovde nema života, samo mučenje, čemer i jed. Shvatam i ja. Proživeo sam i građanski rat, i bombardovanje, i inflaciju, i prekid posla i sve što mi je Srbija priredila u poslednjih 30 godina, uspeo sam da podignem i odškolujem decu, ali sada shvatam da dolazi možda najgori period od kako se SFRJ raspala.

Bioskop Balkan u Beogradu… lice naše tranzicije.

Zašto mislim da je Srbija neprijateljska zemlja za svoje građane? Jednostavno – car je najzad go.

Opšti lopovluk a niko kažnjen. Sada teraju mene da štedim, šalju mi uteruvače dugova i seku struju. Nikad više posla, svi radimo, ja i u inostranstvu, a stalno dužan, nikada para dovoljno.

Opšta nesigurnost, legalizovane horde „navijača“ koji prebijaju ljude, a nikad više policije, komunalne, poreske, javne i tajne; kontrolora, inspektora, inkasanata i prinudnih izvršitelja.

Opšti raspad institucija, bolest i starost dolaze, a kod interniste dolazim na pregled za tri meseca, žena mi je mogla živeti barem još pet godina da su je pregledali i lečili kako treba. Deca nemaju posla, rade kao trgovci ili zidari, pa zašto sam ih školovao. Vlada donosi restriktivne zakone a političari su postali jedina lica u novinskim naslovima.

Opšti raspad i porodice, krijemo se jedni od drugih da ne bi slušali kuknjavu ili tražimo zajam. Zatvaramo oči nad problemima svojih najbližih, bolestima, samoćom, nemaštini. Živimo u prošlosti a nemamo budućnost.

Opšta beznadežnost – Srbija je tempirana bomba. Ništa nije naučila iz 90-tih. Nije demontiran velikosrpski cilj a to su teritorije, teritorije i teritorije. Kao kad se vojska povlači i ostavlja tempirane mine, tako je iza srpskih ratova ostala Republika Srpska i Sever Kosova, mine koje će se aktivirati čim Srbija malo ojača. Znači novi ratovi za 20 – 30 godina.

Kako kaže Nebojša Katić na svom blogu; „Srbija mora sazreti i stati pred ogledalo!

I zato, ovo lepo prvo januarsko mi daje neku nadu. Najzad imam neki cilj, ne živim od danas do sutra, bez perspektive i pun nesigurnosti. Obaveštavaću vas kako napreduje „pakovanje“ i ostaćemo u kontaktu. Ne mogu ja bez mojih blogera 🙂

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:,
  1. 3. januara 2014. u 13:08

    čUDNO MI JE BILO STISNUTI „LIKE“ (velika slova slučajna) nakon čitanja ovog teksta, čudno, frivolno i trivijalno, jer sam čitala potresena, ganuta, obuzeta ne sažaljenjem nego apsolutnim razumijevanjem, onaoli kao da se ogledam u savršenom ogledalu. Sretno, Alex, sigurno će biti dobro, zaslužio si nakon takve hrabre odluke.
    I ja o hrvatskoj mislim sve isto što i ti o Srbiji, meni samo, hvala ti Bože, nije nitko umro, nisu lopovi uzeli živu žrtvu od mene, ali uzeli su mi sve drugo, meni, mom mužu i mojoj djeci. I da imamo što prodati, od toga vratiti dugove i samo imati za put do neke točke na zemlji – otišli bismo i mi.
    Ako nađeš kakvu mogućnost i za nas, javi 🙂
    I još jednom: SRETNO! (velika slova namjerna)

    • 3. januara 2014. u 14:50

      Vesna, i vi i mi smo u istom loncu, kuvamo se u zajedničkoj juhi. Samo vi imate malo bolje sponzore (ili izrabljivače) nego mi 😉 pa se čini da je vama lakše.
      Ne znam da li ćemo uopšte uspeti sprovesti odluku, ali barem se nečemu mora težiti. Boriti se protiv vetrenjača stalno iznova i iznova, sam bez podrške – ne mogu više.
      Hvala još jednom, sad sam tu dok mi vlast dozvojava, pa čitamo se 🙂

  2. 3. januara 2014. u 14:56

    Složila sam se sa tobom, do poslednjih pasusa. Beznađe, pa beznađe, ali, izvini, ja kao Srpkinja ne mogu da se složim sa OTIMANJEM TERITORIJA MOJE ZEMLJE, kao što ne podržavam otimanje teritorija nijedne druge zemlje.
    Srećan vam put, kažem ti kao što kažem svakome ko izlaz potraži negde drugde,najiskrenije to kažem, ali znam mnoge koji ipak odlučuju da se vrate i mnoge koji bi se vratili samo da su malo veće plate. Mi ipak nismo svesni koliko se teško živi i tamo kuda težimo.
    i da ne misliš da nisam objektivana – http://negoslava.blogspot.com/2014/01/u-zdravlju-docekali-2015-tu-ovu-su.html

    • 3. januara 2014. u 15:15

      Negoslava, eto nas opet se čitamo 🙂
      Ma ne slažem se ni ja otimanjem bilo čije teritorije, ali nije ni moja ni tvoja zasluga za to, pa opet najviše mi ispaštamo. Ja više ne mogu da 24 sata dnevno slušam o Kosovu više. Što je mnogo, mnogo je. Ali to bi bio najmanj uzrok da odemo odavde. Nije sve ni u parama. Samo okruženje nije zdravo, niko nije sretan, nasmejan, nema planova, nema stremljenja…
      Idem da vidim tvoj tekst… 🙂

  3. 3. januara 2014. u 15:53

    Ok, samo sam se izjasnila, da ne ispade da lajkujem nešto što bi značilo da se slažem s onim što nam rade neki drugi, ne ovi naši kojima takodje mnogo kritika upućujem.
    Mnogi su se u tom svetu snašli, mnogi su zadovoljni, neki čak i srećni, volela bih i ja koju godinu da proživim negde, bilo gde, najradije recimo u Španili ili Portugaliji, u Kanu, što da ne, ali više turistički i privremeno. Juče sam pričala sa kumovina koji su se odlično snašli u Australiji, veruj, samo je pitanje dana kada će se vratiti i oni, a najpre njihov sin koji ima tek 30 godina. Opet, prijatelji iz Beča, koji su tamo kupili stan i odgajaju trojicu sinova, sutra bi se vratili, samo kada bi se moglo živeti od poljoprivrede.
    Kako god nam je ovde , naši smo, na svome – svugde drugde si stranac i imaš manju platu od domaćih,a sad, da li je bolje da te kinje strani ili domaći, to je već drugo pitanje.
    Nekada nisam volela kada naši odlaze, sad svima kažem- idite dok još možete, jer znam da ovde nema perspektive i da smo se smračili od muke i od tuge i od beznađa, a onda svud vidim pune kafiće i neki doterani svet, koji puši, vozi kola, putuje, pa se pitam, o čemu se to ovde radi. Ne znam…
    Ništa ne valja, da ne valja to je tačno, al svako se nekako krpi i preživljava, valjda čejakući to bolje sutra.

    • 3. januara 2014. u 17:01

      Svako vodi svoj život kako zna i ume. Da li će se neko vratiti ili neće, to samo on zna… ali Negoslava ja nisam čovek u naponu snage da se dokazujem nekom tamo u inostranstvu. Moji motivi su drugačiji. Ja sam čovek u sutonu, i kao stari ker, ja tražim mirno mesto pored kamina gde bih proveo ostatak života. Srbija definitvno nije takvo mesto – e zato ja idem. Zašto deca da me gledaju propalog, oronulog, poniženog… a mogu više i da im pomognem odande nego ovakav odavde.
      Eto, malo proćaskasmo. 😉

      • 3. januara 2014. u 17:33

        Razumem i žao mi je što je tako.I želim ti svu sreću, a i njima.

  4. Rada72
    4. januara 2014. u 15:27

    I ja se ne slažem sa onim delom vezanim za Kosovo. Lajkovala sam jer volim tvoje tekstove. Razumem te u potpunosti, i tvoj motiv da odeš odavde…ovde je stvarno beznađe i teško da će nam biti bolje u skorije vreme. Želim ti svaku sreću i sve najbolje..

    • 4. januara 2014. u 16:33

      Hvala Rado i na tvojim željama i na tome što voliš moje tekstove 🙂

  5. 6. januara 2014. u 22:22

    Nisam mogla da lajkujem ovaj post! Ne svidja mi se to što sam pročitala, ali, razumem te u potpunosti. Situacija u zemlji je očajna. Svako na svojoj grbači to oseti. Svi se mučimo, ali, kada bi moja deca rešila da odu iz zemlje, onda bih i ja, normalno. Ovako, za sada ostajemo, pa ko preživi, pričaće.
    Želim tebi i tvojoj deci, da vam se ostvare svi planovi, mada, žao mi je, iskreno, jer, nije lako otići iz domovine, koja treba da je majka, a ne maćeha. No, imamo još vremena za druženje.

    • 6. januara 2014. u 22:37

      Eh Dudo, prošlo je vreme lajkovanja, šerovanja i hejtovanja 😕 ovde je vrag odneo šalu, treba pakovati pinkle…
      Kao kad proradi vulkan, neki beže, neki se uzdaju da neće, neke je baš briga, opet neki su optimisti… na žalost mislim da ovde više namam šta da tražim.
      Ipak čovek snuje Bog određuje. Što kažeš imamo još vremena za druženje 😀

  6. 10. januara 2014. u 21:12

    Ti najbolje znaš šta je tudja zemlja i selidba, i mada ništa u životu nije lako, znam da ako imaš cilj onda se svaki put otvara sam pred tobom – verujem da ćete zajedno uspeti

    • 10. januara 2014. u 21:27

      Breskvice draga, kad tebe vidim da si posetila moj blog odmah mi je sve nekako lakše. Hvala na lepim rečima… idemo dalje, pa dokle stignemo 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: