Početak > Društvo > Moja generacija

Moja generacija


Kao kroz maglu se sećam gde stojim sa svojim starijim sinom kume koja me je krstila, u Resavici i gledamo u nepreglednu kolonu vojnika JNA koja je grabila uz Homoljske planine prema Pasuljarskim Livadama. Ja malen, oko 5-6 godina, moj kumić oko 9, gledamo i divimo se i ja mu kažem…

-Prvo ćeš ti Pedo u vojsku, pa Neša, pa onda ja – ponosno sam zamišljao te dane da se i ja vozim kamionom sa drugovima u sivomaslinastoj uniformi. Bilo je to 1966 godine, sada kad napišem, kao da sam rekao u Starom Rimu ili Antičkoj Grčkoj.

Odselio sam se iz Resavice pa odrastao prvo u Zemunu pa u Beogradu. Odgajan sam da smo svi jednaki, da smo svi braća i da volimo jedne druge. I zaista svuda se to pokazivalo, od škole, doma zdravlja, letovanja, radnih akcija… svi smo bili zaista jednaki i zaista bezbrižni.

Armiju sam odslužio 1982 u Prištini, u plavoj uniformi Jugoslovenske Avijacije, ali na stanici u Kosovom Polju ja sam prvi put video u svojoj zemlju kordone ljudi sa šmajserima, istim onim kojim je Bata Živojinović pobio na milione Nemaca u svojim ratnim filmovima. Bio sam šokiran… bilo je to kao pukotina na glatkoj površini leda mog obrazovanja i vaspitanja…

Posle 15 meseci sam se vratio kući, sa prvim pričama iz sveta odraslih i govorio svojoj majci kako sada razumem njene suze kada je čula da sam dobio prekomandu u Prištinu. Oženio sam se i umesto da u miru odgajam svoju decu, da primenim znanje koje sam stekao u školi i da sa unucima dočekam starost, mene je zahvatilo ludilo nacionilazma, mržnje, podeljenosti… sve ono što sam mislio da ni ne postoji već se to dešavalo ko zna kada i o čemu sam samo čitao u knjigama Remarka i Kirsta.

Evo sada krckam 50 i neku i situacija se malo popravila i Srbija, sada sama i mala i siromašna, pokušava da se vrati na neki kolosek normalnih zemalja. Ona stravična mržnja prema svemu i svačemu, od Slovenaca i drugih stanovnika bivših republika, do pedera i lezbejki, cigana i jevreja… polako je počela da se urušava u samu sebe i više nema te podrške u narodu, televiziji i novinama.

Ja se nisam promenio, niti mogu… moje vaspitanje da cenim sve različitosti kod ljudi, da ću pre gladovati nego ukrasti, da ću se radije skloniti nego opsovati, zaštiti nego šutnuti… to je još uvek u meni… i sada kada moram da budem kapitalistički orjentisan (premda to nije istina da je u kapitalizmu tako)… kada mi se sugeriše da budem surov i beskompromisan… ja jednostavno ne mogu…

Možda u očima moje dece izgledam kao slabić, kao neko ko se eto nije obogatio jer je suviše „ponosan“ da uradi nešto što su svi radili, zidali firme, palate i carstva… a ja eto običan proleter, samo 10 prstiju i malo mozga u glavi… ništa im nisam pružio na tacni, dao sam im samo život i šansu da se sami izbore za mesto u njemu…

Zašto sve ovo pišem… pa opet kad moja drugarica Duda kaže „Izdrži genracijo„… ja kažem izdržaću, ali ne ide, ne mogu da se promenim i prilagodim ovim novim vremenima… mladi vi morate da živite ovaj novi život, vi ga razumete bolje od mene… nemojte me osuđivati… vaspitan sam u jednom vremenu i greškom se našao u sasvim drugom… stranom, teškom i neshvatljivom…

Molim vas samo – nemojte me osuđivati što se nisam promenio…

Advertisements
Kategorije:Društvo Oznake:, , ,
  1. 11. maja 2013. u 17:26

    Imao si nesreću da se nadješ na pogrešnom mestu u vreme koje je bilo teško. Mogu ti reći, da sredina u kojoj ja živim nikada nije bila označena mržnjom, ni prema kome. Bojkotovala sam slovenačku robu, što i danas činim jer je to moj izbor – verovala sam pričama mojih prijatelja koji su se vraćali otud, izvredjani i ponižavani. Ne mrzim ni Hrvate, ali neću na njjihovo more, jer sam videla uništena kola srpskih regsitracija. Muslimani – njihov je izbor koju će veru izabrati, potšujem to, mada znamo da ih nisu ostavili Turci, nego su domicilno, ma koje, stanovništvo pokrstili. I sami znaju koje slave su im slavili pradjedovi. Najviše sam ljuta na Crnogorce, jer smo njih, u ovoj zemlji, uzdizali do nivoa- koji ne zaslužuju, a oni nam najogavnije pljunuli u lice. Makedonci su i sami videli šta su doživeli van Jugoslavije. Te tako, ne mrzim nikoga i ničiju naciju, ali od kako su nas se odrekli na tako krvav način, umem daleko više da poštujem ovo svoje.
    A snalaženje – da smo mogli, svi mi bismo se snašli kao oni, s druge strane. Ali nismo. Jer nismo oni. I zato se ne sekiraj, nisi jedini.

    • 12. maja 2013. u 21:05

      Da Negoslava, to je zaista strašno što si napisala…
      … nisam mislio da protekla vremena, svako ih je doživeo na svoj način, mislio sam na poglede moje dece u kojima otkrivam osudu što nisam možda drugačiji, prepredeniji, snalažljiviji…

  2. Branislav Bojčić
    11. maja 2013. u 19:07

    Bolje je što si takav … za tebe je bolje … a i za tvoju porodicu veruj mi ,,, veruj mi …

    • 12. maja 2013. u 21:06

      Verujem Branislave 🙂

  3. 11. maja 2013. u 22:45

    Generacijo moja, pa mi smo isto odgajani, ne zaboravi. U jugoslovenskom duhu. Ja nisam bila u vojsci ali moj muž jeste, sve vreme u Ljubljani. Naputovala sam se vozovima, napakovala paketa, slala mu svašta, suze u flašici itd, itd.
    No, promeniti se ne možemo. Neko ko je 50 godina bio poštenjačina, ne može odjednom da postane mafijaš. Čak i da pronadješ u šumi tašnu punu love, ti bi je predao pandurima. I ja bih tako, veruj mi. Danas natrapam na 10 dinara. Kroz glavu mi prolaze misli da li da ih uzmem ili ne. Uzela sam ih i nosila ih tako sa dva prsta, razmišljajući kome će zafaliti baš tih 10 dinara. No, odmah sam ih potrošila na hleb. Pa, eto, šta da se radi, takvi smo, kakvi smo, kako su nas vaspitali.
    Ne mrzim nikoga. Svako je izabrao svoj put, mislim na bivše nam bratske. Kako je njima, tako je i nama. Nikome nije lako. E, kamo lepe sreće da smo ostali svi zajedno, poštovani u celom svetu, kao Jugoslavija.
    Oni što imaju kule, fabrike, lance robnih kuća i supermarketa, dolijavaju, kao što i sam vidiš, jedan po jedan. I džaba im to sve kada će završiti u ćorki, apcigovaće im sve što imaju i ćaooooo.
    Nije nama lako, na protiv, ali, daj Bože samo zdravlja. Šta bi dao, generacijo, da možeš da vratiš suprugu? Govorio bi joj: ženo, važno je da smo svi na okupu, nekako ćemo već izdržati.
    Ako sam ti malo olakšala, drago mi je. Nemoj pogrešno da me razumeš, ali ni meni nije ni malo lakše. Reći ću ti samo da sam podstanar u 60. godini, prvi put u životu i da nema šanse da se smestim u svoj stan.Tako je moralo da bude. Ne kukam, jer znam, na ulici neću biti, radim, pomažem deci, mučimo se svi komplet, para ima tek da se preživi a rmpa se od jutra do sutra.

    Ne daj se, generacijo, jaki smo mi, napravljeni u prošlom veku. Možemo mi još da potegnemo i pomognemo svojoj deci!

    Ni jednog posla se ne treba stideti, jer, ima gladnih usta koja moraš nahraniti. Pozdravlja te tvoja drugarica! 🙂

    • 12. maja 2013. u 21:10

      Dudo mladi teško mogu da razumeju naše vreme i kako je ono zaista bilo… na žalost, robuju ono što im je kasnije servirano kao istina, a mi koji smo to živeli, nas niko ni ne sluša…
      …kao i ja što sam pisao o Mauritaniji, pročitali ste, i možda poverovali, možda ne, ali da smo bili ta dva meseca zajedno u toj zemlji, tada bi savršeno znala o čemu pričam…
      … imao sam razloga da napišem baš ovakav članak… neka ostane da lebdi u ovom elektronskom obliku, možda će ga pročitati onaj kome je i namenjen i možda će me i razumeti…
      Nisam se predao… ne brini i hvala ti, po ko zna koji put 🙂

  4. 13. maja 2013. u 19:56

    Hajde Alex glavu gore, jeste glupava situacija u zemlji i opšte rasulo, ali ovaj naš jedan jedini život nije na čekanju. Sad je naš, pa kakav je da je.

    • 13. maja 2013. u 21:52

      Breskvice, lepo je što si opet sa nama 🙂
      Držim ja glavu gore… ali moj život odavno nije samo moj, ja ga delim sa mnoštvom i kako ja živim moj život, to i drugi osete još kako…

      • 18. maja 2013. u 20:00

        Aleks, kako si, ima li sta novo u vezi posla, a zdravlje?

        • 18. maja 2013. u 20:30

          Hvala Breskvice 🙂 , izgleda da sam pregurao krizu, u martu mi je bilo najgore, ali bilo pa prošlo…
          Posla slabo ima, a zdravlje, hmmm mislim da se popravlja 🙂

  5. 19. avgusta 2013. u 18:22

    Samo da te pitam za zdravlje junačko, pozdrav.

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: