Početak > Život > Lykke foreligger noen ganger

Lykke foreligger noen ganger


Kada idete ulicom, ili svratite u komšiluk, na roditeljski sastanak, u prodavnicu, poštu… budite iskreni… kada ste poslednji put videli da se neko smeje, da je veseo, da mu je puno srce, da ne zna šta bi od sreće… izljubio bi čitav svet….

Ne mislim na zaljubljene ili one skrenute umom, mislim na normalan srpski narod koji živi u našem komšiluku.

Juće sam sreo svog komšiju, kuća preko puta, čovek sija od sreće, a osmeh preko celog lica… šta je bilo komšija, šta ima novo… pitam!

Njemu je žena umrla pre 5-6 godina i čovek je šećeraš, malo, malo padne u neku komu… kćerku je udao, ali proglasili je „hmmmm“, premda znamo devojku, nema veće čednosti da se zna… umalo da se razvede… posla nema, sin radi tu i tamo, nema para… sin se oženio i imaju dečaka, moje devojčice su ga obožavale… počeli su da zidaju kuću preko puta moje, ali osim crvenih cigala, dalje se nije stiglo.

Naime dok sam ja bio u Mauritaniji, njegov sin i snaja su se razveli. Ne, nije bila u pitanju svađa ili bilo tako nešto slično. Naime ona je sklopila fiktivni brak sa jednim Norvežaninom da bi posle dve godine dobila državljanstvo i radnu dozvolu. Plan je da se posle dve godine ponovo venča za sadašnjeg muža i da svi zajedno pređu u Norvešku da žive. Naravno, ova usluga Norvežanina ih je debelo koštala, ali tako to funkcioniše.

Tog dana on je čekao da se oni vrate sa aerodroma za uskršnje i prvomajske praznike. Takođe došla mu je i kćerka sa dvoje predivne dece… komšija ne može da iščeka da ih vidi sve na okupu…

Ja mu čestitam… poželim sve najbolje i izrazim da su vrlo hrabri kad su se odlučili na takav korak.

Pita me… komšija… pa ima li neke radosti u ovoj zemlji… ima li nešto što mogu svojim unucima da pružim…

Kaže idem i ja sa njima posle prvog maja i ostaću tamo nekoliko meseci…

Šta ćeš kad se sve završi?

Kad stignem na granicu okrenuću se nazad i tako sočno pljunuti i više nikada neću pomisliti na proteklih 50 godina života ovde…

Nisam mislio na to… a kuća….

Neka im je… neka je uzmu, važniji mi je ovaj osmeh na licu, ova deca što trčkaraju oko mene,  nego sve kuće ovoga sveta…

Srećno komšija…

Imam ja još komšija, oni ne odlaze nikuda.

U kući u šreg su izbeglice iz Glamoča, svi su se zaposlili u Gradskoj čistoći, on je prvo vozio kamion, a sada je brigadir jedne smene…

U kući pored mene su izbeglice iz Knina, on je ostao tamo, a ona radi u GSB-u kao kontrolor.

Sa leve strane je izbeglica sa Kosova, on je komunalni policajac a ona radi na birou za zapošljavanje…

…a ona radi na birou za zapošljavanje…

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, ,
  1. 26. aprila 2013. u 13:07

    Ko je nama kriv kada ne umemo …tešeim se ovako ja, ponekad.
    Divna priča .Bez obzira na to što nas , starosedelaca, koji nemamo nikakve rezervne teritorije, nema u njoj.

    • 26. aprila 2013. u 13:29

      Moj košija je shvatio posle 50 godina života… ja verovatno neću nikada… to je taj problem… Negoslava.

  2. 26. aprila 2013. u 13:10

    I još nešto – jednom sam videla gradonaščnika u pratnji moje dve koleginice , koje su napredovale u zvanje njegovih pratilja ili ne znam kako se to već zove, dal su savetnice, PRice ili nešto slično. Kažem koleginici čija firma još nije otišla dodjavola, au, svaka šuša se snadje, a ja … misleći na opštu situaciju, ne na konkretnu. Da li si ti nekoga pitala, lepo me ona opravi. I stvarno, nisam. Nikada nikoga. I ko mi je onda kriv.
    Ma, opet se tešim.

    • 26. aprila 2013. u 13:33

      Ne znam… nisam pametan… uvek pomislim, Isus je znao odgovore na sva pitanja, bio je Bog koji hoda po zemlji, prorok, iscelitelj… pa je opet završio razapet, bičevan, prokužen, ispljuvan… možda je to usud pravednika, stvarno više ništa ne znam…

  3. 30. aprila 2013. u 23:15

    Svaka čast tvom komšiji. Za takav „poduhvat“ treba imati petlje. No, razumem ga, otišao sa svojom decom u bolje sutra. Nadam se i želim im da uspeju, jedino što me brine je što će on biti uglavnom sam i ubiće ga ta samoća i to što neće imati sa kim da progovori.
    Moj savet mu je da ipak ne pljune kada bio na granici, jer, ko zna šta nosi sutra.
    Verovatno bih i ja otišla sa svojom decom kada bi oni poželel da odu odavde, jer, šta će meni život bez njih.

    • 1. maja 2013. u 20:23

      Ne znam Dudo, ali prvi put da tog komšiju vidim tako srećnog i nasmejanog, a čovek je da možeš na lebac da ga mažeš 😕 🙂

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: