Početak > Kultura > Konj se za ular drži…

Konj se za ular drži…


Horse tail

Konj se za ular drži… a čovek za rep… ups… reč.

„Konj se za ular drži, a čovek za reč“ – kaže naša stara poslovica. I poslovica verovatno i jeste stara jer su se ljudi verovatno u prošlosti više držali svoje zadate reči, nisu olako davali obaćanja i nisu „iz zezanja“ obećavali nekome nešto samo da bi ispali „mangupi“. Ali, kako sam davno prestao da menjam druge, a više se obratio sebi u pokušaju da se promenim, (verovatno pod uticajem godina), primetio sam jednu osobinu koja se sve češće pojavljuje kod mene, a koja me prosto užasava.

Upadnem tako u neku situaciju da nešto obećam; zareknem se da ću baš to tako uraditi, pa posle nekog vremena ništa ne učinim… dao sam reč samom sebi, a pogazio sam je… to me prosto devastira kao osobu.

Što sam stariji to se sve češće dešava. Je li to normalno, ili sam ja specifikum?

Recimo, rešim da smanjim ishranu… trigliceridi… masnoće… slobodni radikali… mora se, zareknem se, pridržavam se dan – dva i opet po starom. Onda sam kivan na samog sebe; „pa zar si toliki slabić da ne možeš jedno obično obećanje da ispuniš“. Onda se zareknem pod pretnjom, „dabogda se desilo to i to“ ako opet počnem da jedem, pa opet prekršim. Na kraju malte ne padnem u neku psihozu… slabić… jajara… nesposobnjaković… ne mogu jednu zadatu reč da održim.

Ili recimo, sutra počinjem da manje boravim na kompjuteru a više da radim u bašti, ili sredim sobu, ili poređam alat u garaži… dam reč… i sutra dan ništa. Opet po starom.

Radikalizovao sam svoje „davanje o održavanje časne reči“… uradim to u crkvi, ili pred slikom nekog sveca, ili čak prek krstom raspetoga… samo jednom mi je uspelo… ostalo fijasko. Ne umem da držim svoju reč pa to ti je.

Ili sam preambiciozan pa zadajem sam sebi reč za nešto što se ne može ispuniti… ili jednostavno nisam u stanju da ispunim?

Opet, dobro je dok sam sebi dajem reč, kad počnem drugima da dajem reč a ne ispunim je…. to će biti vrlo neugodna situacija…. zar ne?

Advertisements
Kategorije:Kultura Oznake:
  1. 6. aprila 2013. u 13:59

    Mialim da su ti gresi prema samome sebi daleko manji od onih greha, prema drugima. Njih se cuvam.

    • 6. aprila 2013. u 14:11

      Ma Negoslava… zašto obećavam sebi nešto kad to ni ne ispunim… samo posle padam u „depresiju“ jer nisam čovek od reči… uhhhh… 😀

  2. Branislav Bojčić
    6. aprila 2013. u 14:01

    Imamo iste probleme … 🙂

    • 6. aprila 2013. u 14:11

      Heh, Branislave… da znaš da nas je mnogo sa istim problemima… možemo neki klub da osnujemo 😉

      • Branislav Bojčić
        6. aprila 2013. u 14:41

        Da 🙂 klub “ Svi mi koji ne držimo svoju reč“ 😀

        • 6. aprila 2013. u 14:47

          Pa da… imali bi više članova nego stranka Rasima Ljajića 😀

  3. 7. aprila 2013. u 20:32

    Pouka: ne daj obećanja ni sebi ni drugima, jer, tako je sigurnije. 😀
    Ja se jedino držim obećanja kada ih dajem nekome, sem, kada stvarno zaboravim ili sam prebukirana, pa se onda izvinem.
    Sebi, nikada! Samo mi dodje, odjednom, gledam tv, pogledam u zavese, na primer, skočim, poskidam ih i stavim u mašinu, operem časkom prozore, nema veze koliko je sati, a bilo je posle deset.
    Eto ti ideje: ne gledaj na sat, ne obećavaj, već, kad ti nešto „dune“ na pamet, ti onda uradi. Da li si probao da se izgrdiš na ogledalu?
    Ja jesam i uspelo mi je!!! Ali, moraš biti surov prema sebi! Vidim, dobro si počeo! 🙂
    Ne daj se generacijo!

    • 7. aprila 2013. u 20:41

      Ma sve je to lepo… kad dam obećanje drugome, još i nekako, izvinem se, da li prihavti ili ne, ne znam… ali kad dam obećanje sebi, to je „pakao“.
      Izguraću Uskršnji post… – aha malo sutra.
      Skinući 5 kila i početi jutarnje šetnje zbog gihta koji me opet hvata – jeste, kako da ne.
      Počeću intenzivnije da učim Arapski, skinem fajlove sa net-a… – trt, zaboravim i ono što znam.
      Počinjem da mrzim samog sebe, a kako je krenulo, ogledalo je dobro najebalo kad mu budem svašta rekao.
      Hvala Duki na savetu 😀

  4. 10. aprila 2013. u 23:25

    I onaj u ogledalu…. ha, ha, ha! I još ako se skineš golišav, biće to dobro opljuvavanje! Vredi, da znaš. Moja prijateljica je imala 110 kg i nije se gledala na ogledalo, naravno, da ne vidi istinu. A onda je bio njen rodjendan pa je deca snimala kamerom. Pa, kada se videla, toliko je počela da plače, najstrašnije, suočena sa istinom, onda se pogledala i u ogledalo i za nekih godinu dana, pojela više od polovine sebe. Sada je na 58 ‘ 59 kg. Za ne prepoznati ženu! Toliko o kilama.
    Prvo moraš sebe zavoleti, pa onda sve ostalo učiniti! 🙂

  5. 18. aprila 2013. u 19:49

    Alex, ma vidim ja da ces ti u gore pomenutom klubu okupiti dosta clanova :D.

    O ljubavi prema hrani, njenim posledicama, resenjima da promenim tu (ali zaista) veliku ljubav, bolje da ne pricam :D. Moze, nije da ne moze. Padne mi mrak, resim da mora ili tako ili „umreti“. I obavim, ali… U nekom trenutku, kasnije, pojavi se jedan mali djavolak zderonja i pomuti mi poslove :D.

    Imam skokove u istrajnosti, mislim da sam u nekima jako dobra, a u nekima treba jos da se popravljam. Ali moze i sigurna sam da si i ti slican, a borbene zadatke cemo poceti da razradjujemo vec od prvog sastanka clanova naseg novog kluba ❤ :D.

    • 18. aprila 2013. u 21:18

      Tanja… neka se mi okupimo, pa makar i u jednom takvom klubu 🙂
      Kod mene nije stvar u hrani, to je Duda nametnula, meni je problem što se zareknem recimo, okopaću baštu, pa uradim nešto drugo, prođe dan, a ja ne uradim… ima i ozbiljnijih primera, ali da ne gušim mnogo.

      • 18. aprila 2013. u 22:29

        Shvatila sam, nego sam se povela onom – „sto je babi milo, to joj se i snilo“ :D. Imam jos primera koji nisu za medalju al’ se uzdam da ce me klub promeniti. Samo da ga sto pre osnujemo :D.

        • 20. aprila 2013. u 11:15

          He, he, vidiš kako Branislav ima progresivne ideje… sećam se svoje bivše drugarice Zelene koja se sa još tri blogerke svake nedelje sastajala na kafici i čašici razgovora. Ne bi bilo loše da se se vidimo, zašto ne, i klub naravno…
          Radila je nešto slično ona Vera iz Sombora, ali to je bilo politički konotisano, pa naravno sa propašću DS, propalo je i to.

          • 22. aprila 2013. u 15:34

            Ja sam ZA jer se vodim onim – ko zna zasto je to dobro, a moglo bi da bude :OK: :D. Lepo, prijateljsko druzenje radi upoznavanja, uzivanja i ko zna cega jos lepog :OK:. Stop druzenju iz interesa 😀 (ozbiljno to mislim).

            • 23. aprila 2013. u 18:15

              I ja sam ZA… Таnja, uvek za nova poznanstva… ako bude nešto konkretno… znaš gde me možeš naći 😀

              • 22. maja 2013. u 17:50

                Za sad znam da te mogu naci ovdi :D. Dovoljno za pocetak. Jedino ce biti tesko (mislim) naci odabrane za druzenje bez interesa :roll:. Ili mi se samo cini… ❓

                • 23. maja 2013. u 09:25

                  Vidiš Tanja da više skoro niko ni ne piše blog, nekako se ugasila ova mini komuna, tako da ni taj klub ne bi dugo živeo verovatno; ljudi uglavnom „lajkuju“ kao da je ovo Facebook 😕

                  • 19. juna 2013. u 16:06

                    Pozdrav Alex. I sama sam zatajila sa pisanjem poprilican period. Stalno planiram da se vratim (evo i sada) pa … videcemo… Ne stize se, brate slatki ili organizacija, kategorizacija, racionalizacija, motiv… negde skripe. Verovatno sve skupa.

                    Znam da ima dosta onih koji samo „lajkuju“. Licno, vise volim da komentarisem jer ako mi se nesto dopalo osecam potrebu da nesto i prozborim. E, sad, izgleda da svi ne mislimo isto… 😐

  1. 6. aprila 2013. u 16:29

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: