Početak > Sećanja, Život > I… tako prođe godina…

I… tako prođe godina…


2013 godina… nikada nisam započeo depresivniju godinu nego što je ova… kako li će se završiti Bog sam sveti zna, ali što je počela… do mojega…

… i ova kiša, čas se premišlja hoće li preći u sneg, ili u neko „zubato“ varljivo sunce, ali je uvek tu, namerno, menja pritisak vazduha, samo da mene čini nervoznim i da me nervira…

Prošla je godina kako si otišla.

Rekoh to juče mom prijatelju iz Velike Britanije koji se javio preko Skajpa da mi čestita Uskrs. Kaže, ma da li je moguće, pa kao da je juče bilo. Kako vreme leti, izveštala fraza, ali tako bolno tačna. Čestita mi Uskrs, šta ima da se čestita, Bog je po ko zna koji put uskrsnuo i time nam dao nadu da se sve menja i da i posle ove kiše mora doći sunce. Nikad gori Uskrs nisam dočekao… ali i od goreg ima gore, pa čutim… šta mi preostaje… ionako niko ne sluša. Kao u Dilanovoj pesmi „hiljade šapću, ali niko ne čuje…“

Prošla je godina kako si otišla.

Dok mi suze teku nad tvojim grobom, rekoh, ovo dete je uradilo to, ovo je dobro u školi, ovo ima izostanke, sin ne radi samo mi kida živce… unukica, nisi je ni upoznala, slatkiš mali, bili su pre neki dan kod nas… vidiš, niko nije kriminalac, niko nije narkoman, niko nije ubica… dobru stvar smo uradili… a koliko su nas samo svi kritikovali… šestoro dece… budale… pravite socijalne slučajeve…

Prošla je godina kako si otišla.

Pitam sina šta si učinio za ovih godinu dana kako mame nema. Ne može da se seti… ništa naročito. Eh, dete, zemljo, narode, zar nam zato godine prolaze da ne možemo ni jedne stvari da se setimo što smo bitno učinili za tih godinu dana. Gde nam godine mladih prolaze. U beskonačnoj (never ending story) priči o Kosovu… Onda razmišljam a ja… mogu li ja da kažem išta… dobio sam unuku, bio sam u Mauritaniji, bio mi je uterivač dugova jer dugujem za struju… bio sam bolestan, jedva sam se izvukao… pa opet i to je nešto…

Prošla je godina kako si otišla.

Oko mene gomila ljudi a ja se osećam tako usamljen.

Tako sam usamljen… o, kako mi nedostaješ.

Ovu pesmu je volela… pa neka je…

Ovo je omiljena pesma moje pokojne supruge

Advertisements
Kategorije:Sećanja, Život Oznake:,
  1. 2. aprila 2013. u 16:22

    Lajk nije za tvoju tugu, već za uspomenu koju čuvaš na nju i ogromnu ljubav koju iskazuješ prema onome što je bila i što i danas znači za tebe.

    • 2. aprila 2013. u 18:53

      Pričam sinu da su nekada postojale žene – narikače, profesionalne žene koje su ožalošćeni unajmljivali da jauču, kukaju i nariču na grobu nekog pokojnika. Time bi se iskupili i oni koji su „indiferentni“. Danas malo ima tih narikača, jer više nema potrebe animirati okupljene.
      Ne mogu da kažem da sam narikača, da jaučem… jao što si otišla… što si nas ostavila… jedino mogu da kažem da osećam prazninu i da mi nedostaje, kao da je otišao deo mene samog… a to je u meni 24 sata, ne samo taj tren na groblju.

  2. Branislav Bojčić
    3. aprila 2013. u 05:55

    Jak ste vi neki čovek … mnogo jači od mene … odavno bih ja ležao pored nje … izdržaćete, ima u vama snage … pripadate starom kovu … Generacije kojoj pripadamo vaš sin i ja … one nisu dobre … ništa ne valjaju … iza vas je i ostalo nešto … a i za nas će samo uzaludno potrošeni kiseonik.

    • 3. aprila 2013. u 09:35

      Branislave… nema mesta rezignaciji… u svakom čoveku ima snage da se izbori sa problemima, iako se to tako ne čini na prvi pogled…
      Hvala ti na ovom lepom i iskrenom komentaru.

  3. 3. aprila 2013. u 23:15

    Prvo sam lajkovala ovaj tekst, ali sam se pokajala, da ga ne protumačiš pogrešno. Svidja mi se što si čovek, od krvi i mesa, što si svestan svoje tuge i što se ponašaš onako, kako ti srce govori. Verujem kako ti je teško. Šestoro dece je trebalo othraniti. Neka su samo oni zdravi. Seti se kako ti je bilo dok si ležao bolestan. Samo si mislio na to kako bi bilo dobro da ustaneš iz kreveta i da se izlečiš. Isto si mislio i kada ti je supruga bila bolesna. Šta bi dao da si mogao da učiniš da ozdravi i ostane sa tobom, da se zajedno radujete svojoj deci i unicima.
    I ja pričam sa svojim roditeljima i sa mojom Ninom. Referišem im sve šta se dešava.
    Ne zameri sinu, nije mu lako, no, nadajmo se da će se se to promeniti u ovoj godini. Ako je i počela loše, MORA se dobro završiti. MORA i tačka.

    Glavu gore, druže, imaš za koga da živiš! Puno pozdrava i ne daj se generacijo!

    (izvini što ti nisam čestitala Uskrs. Trebalo je da mi dodje unuče, pa sam se sva zdala u spremanje i pripreme a na kraju se nešto raspilavio, rasplakao, pa nije ni došao i izbacio me iz koloseka. Verujem kako ti je težak svaki praznik… )

    • 3. aprila 2013. u 23:22

      Baš sam krenuo da spavam kad vidim da si komentarisala… ma, Dudo, šta se toliko izvinjavaš… pa mi smo stari pajtaši… 😉
      Znam ja sve, svega sam svestan, i šta je život, i da ne treba stati, i da gledamo napred, i sve… ali, i za sve ima svoje vreme… ovo je bilo vreme da se setim svoje supruge, godina… hej… kako to brzo prođe a kao da će baš sada sići niz stepenice i nešto „izvaliti“ u šali…
      Za lajk, ne brini, lajkujemo tekst a ne da se nekome podsmevamo ili bog zna šta…
      Idem da spavam, ubi me ova kiša…

  4. 8. aprila 2013. u 12:22

    Svakako je ostavila na mene utisak opisana tuga, ali ima nešto jače..
    Šestoro deceee! Svaka čast, to je za divljenje!
    Volela bih i ja tako, jednog dana.. Ma, makar i pola, biću presrećna 🙂

    • 18. aprila 2013. u 21:19

      Mislice hvala na podršci za decu… ali da te podsetim, za decu je potrebno dvoje, pa poradi na tome i biće… i hrabro, nikad nije bilo dobro, isto će biti i sa decom, samo mnogo veselije.

  5. 18. aprila 2013. u 19:55

    Uvek cu staviti „lajk“ za tvoju otvorenost, iskrenost, hrabrost (jer treba proci kroz svasta u zivotu sa 6 malih, novih dusa pored sebe) i za tebe kao coveka kojeg ne znam ali koji mi svojim tekstovima dozvoljava da mu se priblizim :OK: <3.

    • 18. aprila 2013. u 21:21

      Znam ja Tanja zašto vi ostavljate „lajk“, i hvala vam na tome… od svih socijalnih mreža, blog je ipak mesto gde se srodne duše najbrže nađu 🙂

      • 18. aprila 2013. u 22:32

        Mozda zato sto na blogu ipak moze da se pronadje neka vrsta prisnosti i da se posteno oceni, a zaobidje isfoliranost poznatih drustvenih mreza. I hvala dragom Bogu da je tako… 😀

        • 20. aprila 2013. u 11:16

          Jeste… i što možemeo da nađemo sagovornika za teme koje nam odgovaraju… recimo u mom krugu prijatelja niko ne govori o politici… 😉

          • 22. aprila 2013. u 15:41

            😀 Ma i da se govori, nije strasno, a i tesko se moze izbeci s obzirom da nam politika kroji sudbinu, ali treba imati meru i biti svestan da je politika..zna se sta.. 😀

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: