Početak > Posao > Mauritania Dairy – deo 01

Mauritania Dairy – deo 01

13. februara 2013. Ostavite komentar Go to comments

Title mauri

line

Dan je bio prohladan ali sunčan. Sedeo sam na klupi blizu groba moje supruge i posvetio se molitvi. Ustvari nije to ni bila neka prava molitva, više meditacija ili neki beg od svakodnevnih teškoća koje mi je život nametnuo. A baš mi je nametnuo, godine, odlazak najdražih i nezaposlenost, beznadežnost, apatija… sve me snašlo, skupilo se, kako kažu naši stari. Najteže mi je jer još uvek školujem troje dece, a sada sam ostao bez svoje velike podrške u životu.

Declaimer-„E, moja Milka, vidiš kako je sve krenulo nizbrdo“ – u mislim sam se obraćao svojoj supruzi – „izgleda da je došlo vreme da i ja ubrzo dođem tamo, nema više nikakve nade“.

Pred očima mi se tada ukazala neka vizija. Ne, nisam sujeveran, narkoman, alkohoičar, religiozni fanatik, ali ta vizija mi se sasvim jasno obratila… „pa šta ti misliš zašto si ostao ovde. Moraš tu decu izvesti na put, to ti je zadatak pre nego što dođeš ovamo“. Pokušao sam da vidim lik ove vizije, ali nisam uspeo, a kad je iščezla osetio sam neko olakšanje a tmurne misli su kao rukom odnete.

Još, pod utiskom svega što se desilo na groblju, seo sam sa sinom da popijemo kaficu. Zvoni mi mobilni:

– „Hej Alex, ja sam u Maroku, upravo se vraćam iz Mauritanije i idem nazad u Italiju. Imam posao za tebe ako si zainteresovan, poslao bih ti mail kad stignem u firmu!“

Govorio je neki uzbuđeni glas na Engleskom sa jakim stranim akcentom.

– „Naravno, javi se čim stigneš!“

Nikada nisam odbijao prilike, jer prilike stalno proleću pored nas, potrebno je samo se potruditi i pružiti ruku.

– „Ko je to?“ – pita me sin.

HPIM3236

Moja kćerka pere sudove stojeći na hoklici (slika je modifikovana zbog pedofila)

– „Nemam pojma, nudi mi neki posao u Mauritaniji, rekao je ko je ali zbog loše veze nisam razumeo. U svakom slučaju poslaće mi mail“.

Nisam imao pojma gde je Mauritanija, uostalom mešao sam Mauritaniju i Mauricijus. Pogledah na Wikipediji. Auh… Afrika, pustinja, robovlasništvo, Al Kaida, terorizam… šta sada da radim? U mailu koji je stigao vidim da mi moj poznanik Ridvan nudi da prihvatim posao kod lokalne kompanije i zajedno sa njima formiramo radionicu za izradu hidrauličnih creva, put plaćen, plata nije velika, ali je prilika dobra. Afrika – Al kaida… avantura, gde ti je avanturistički duh! I tako ja prihvatih posao.

Uspeo sam da sredim svu papiraciju, otvorim bankovni račun, čak da mi prvu platu uplate unapred, i to mi je dobro došlo da vratim dugove prijateljima i rođacima. Najteže mi je bilo da ostavim decu samu. Majka samo što je umrla, nema 6 meseci, a sada otac ide u pustinju da radi; ulogu „domaćice“ je preuzela moja najmlađa, devojčica od 15 godina… finansije, kuvanje, škola, spremanje, računi, sve je palo na nju. Ali Srbija me toliko voli da u svojoj 50-toj moram u pustinju da idem da bih zaradio za goli život. Jebi ga…

Advertisements
Kategorije:Posao Oznake:, ,
  1. 14. februara 2013. u 00:35

    E, jebi ga, ko zna zbog čega je to dobro za devojčicu od 15 godina! Nije bila sama, imala je podršku braće i sestara! Svaka joj čast!
    Hajde, čekam nastavak! 🙂

  2. 14. februara 2013. u 14:57

    Eh Dudo kod mene se od malih nogu radi, inače kako bi moja supruga sa 6-toro izašla na kraj. Ja sam večito jurio za parama da ih sve namirim (nahranim); znaš i ja bih voleo da provodim dan u kladionici, pišem horoskope ili idem na pecanje, ali hteo sam decu… Zamisli moju ženu sa kćerkom od 4 godine, bliznakinjama od godinu dana i bebom. Ni jedna baba nije htela da dođe da pomogne, novčano ili da nešto donesu – da, ali fizički – jok.
    Eto, izjadah se ja, ali tako je to bilo… 🙂

  3. 15. februara 2013. u 00:05

    E, to već ne razumem. Ja čuvam mog unuka svaki drugi dan, uglavnom. Prošle nedelje sam ga čuvala cele nedelje po tri, tri i po sata. I ukočila se i otkočila i Jovo, nanovo. Pa to je moja krv.
    Jadna tvoja žena, stvarno se namučila, no, rodila ti je šestoro divne dece. Pa, lepo je to, imaš njih kao i uspomenu na divnu ženu.

    • 15. februara 2013. u 00:12

      Moja keva je bila živčana… to je bolest… razumem to, ali zato je pomagala i šakom i kapom i njoj najviše možemo zahvaliti što smo opstali. Ne osuđujem je, bili smo kao prijatelji, sve smo poveravali jedno drugome 🙂
      Tašta je opet druga priča, žena koja veruje u mistično, vradžbine i gatare. Svaka usluga koju nam je učinila nam je presela… ali ni nju ne osuđujem…
      Evo pišem drugi deo, znam da nije mnogo interesantno, ali – pokušavam 😀

  4. 17. februara 2013. u 23:15

    Eto tako to uvek bude, kad pomisliš da je sve propalo život ti uvek pruži neku šansu. Samo je treba primetiti. Ne odustaj Alex, uvek ima nade.
    Hvala bogu da imaš tako zlatnu decu, ti si ipak srećan čovek.

    • 18. februara 2013. u 18:56

      Breskvice u današnje vreme je toliko ljudi na ivici bede da je to prosto neverovatno. Mediji, a i mi, zatvaramo oči kao da to ne postoji, ali to je kao kuga, začas može da zahvati onoga koji to najmanje očekuje.
      Ovo što se meni desilo da me pozove čovek kojega nikada u životu nisam video da mi ponudi posao je ravno čudu…. ili Božijem naumu 🙂

  5. 21. marta 2013. u 12:20

    Evo pocela sam da citam od prvog dela. Ako ti je za utehu, moji imaju 3 dece, ja najstarija. Jako rano sam, na odredjeni nacin, bila „druga mama“ sestri i bratu jer je situacija bila takva da je trebalo pomoci, svasta nauciti… Na neki nacin mi je to pomoglo, ocvrsnulo me, na drugi nacin i „osakatilo“. Al’ ne zalim (sta bi vredelo i da zalim :D).

    A to o nezaposlenju i idenju trbuhom za kruhom… Neko meni blizak razmislja o slicnom potezu, glavom kroz zid pa kud puklo.. A vec je bilo neprijatnosti iz kojih se, srecom, izvukao zive glave i sad sam prilicno zabrinuta kad na to pomislim jer se bojim da ce uleteti u problem iz kojeg, ovaj put, necu moci da ga izvadim.

    Oni za koje znam da su otisli negde preko nisu se bas usrecili. Uglavnom dodju ovde, odglume sjaj u nasoj bedi (seti se Bore Todorovica i Surde u seriji Vruc vetar, kafana u Nemackoj) i vrate se tamo gde su prosek ili ispod proseka i uvek strana kost u tudjoj zemlji. A znam i za gore slucajeve. U najboljem slucaju nasi radnici u stranoj zemlji uspeju ustedeti nesto, doci nazad u zemlju (kakva god da je ali je nasa domovina, nas jezik, nasi ljudi), kupiti neku imovinu i ziveti dok ih smrt ne rastavi od rodne grude. Ja ne znam tog koji se zaista, iskreno usrecio zivotom i radom u tudjoj zemlji. A znam ih dosta.

    • 21. marta 2013. u 15:45

      Tanja, taj tvoj bliski je dobio zarazu avanturizma ili putovanja i teško ga je sada izlečiti. Evo i ja opet razmišljam, jer nekako drugačije je sve to…
      Za taj deo da se teško tamo živi, to je tačno… osetio sam i sam. Ali, kažem kad se jednom prelomiš, dobiješ ili daš otkaz u firmi gde si radio 25 godina, ako ne dobiješ infarkt zbog toga, onda se način života menja. 😉

      • 21. marta 2013. u 16:32

        Da, to su oni prelomi u nama kada povucemo crtu, krenemo napred i nista vise ne bude kao sto je bilo. Ostavimo iza sebe i idemo dalje.

        A taj blizak je rodjeni brat pa me zato i brine vise nego neko drugi. Nikakva objasnjenja ne piju vodu, shvatila sam. Pomazem mu koliko mogu, a sa druge strane ne zelim da ucestvujem u necem sto mi uopste ne mirise na dobro resenje.

        Nisam vidovita, opet cu naglasiti, ali mi je intuicija solidna, a uz to sam vrlo oprezna u velikoj vecini slucajeva. Brat je potpuna suprotnost. Ja bik, realan, stabilan, sa obe na zemlji, a on vetropirasti blizanac, sve s cveta na cvet… Glava negde medj’ zvezdama, u skoro totalnoj nerealnosti. Stalno moras oci da mu otvaras, a odavno je vec u godinama u kojima bi zrelost trebala da mu bude srednje ime. I bojim se da ne zapadne u nesto odakle ga ni Bog otac vise nece izvuci. A volim ga… Muka, al’ sta ces :D.

        • 21. marta 2013. u 17:28

          Pa eto prepričaj mu moju priču… ali bojim se da će ga to samo učvrstiti u odluci da ode… muškarci su takvi, jbg 😕 😀

          • 21. marta 2013. u 17:34

            Mislila sam to da uradim. Od juce mi je podigao pritisak na 300 jer sam shvatila da je bolje bilo zidu da sam pricala nego njemu. Onda sam odustala da mu saljem tvoje iskustvo. Pa ni moji zivci nisu sajle, a strpljenje ima kraja. Rekla sam, uradicu sto sam obecala, ali ako uleti u s*anje, a svi su izgledi da hoce, nece imati ko da ga izvlaci. A pre toga sam mu sve „nacrtala“ i nema sta vise. Ni sa vama (muskarcima) ni bez vas… 🙄 😀

            • 21. marta 2013. u 19:12

              Šta da ti kažem… a njemu želim da uspe i da se vrati pun doživljaja, ali živ i zdrav.

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: