Početak > Društvo > Prljava posla

Prljava posla

30. septembra 2012. Ostavite komentar Go to comments

U mom kraju je javno komunalno za iznošenje smeća uvelo kante umesto kontejnera. Svaka kuća je zadužila na revers po jednu kantu i po smeće svakog petka dolaze đubretari i odvoze kamionom. Ovim su sprečili da se kontejneri pale, naročito zimi kada se u njih baca žar, a i oslobodili su ulice ovih nakaza. Tako smo kao građani evoluirali na društvenoj lestvici života.

Ove nedelje smo spremali sobe, jel ide zima pa se menja odeća i obuća. Nakupilo se nekog đubreta i drangulija koje „samo sakupljaju prašinu“. Kanta nam je bila prepuna, pa smo smeće potrpali u one crne džakove i stavili pored kante. Pošto je bio petak, stigli su i đubretari. Deca neka, uglavnom cigančići, praznili su kante a kad su došli do moje kuće, kamion zastade i jedan od njih mi poče nešto dovikivati preko ograde.

Šta je sad?

Ispostavilo se da neće da odnesu kese sa đubretom već samo da isprazne kantu. Naravno, nisu to učinili i nastavili svojim putem, već su počeli raspravu na sred ulice, privlačeći pažnju komšija. Iako plaćam iznošenje smeća, ja bi kese bacio kasnije u neki kontejner, ili ostavio za sledeći petak. Ali ne, moralo je doći do rasprave, koja se završila tako što sam ja „prijateljski“ častio momke po 50 dinara za pivo i njihovu „dobru volju“.

Mislim – pa zar je u ovoj Srbiji korupcija sišla toliko nisko da se i đubretari „podmazuju“ da urade svoj posao za koji su plaćeni.

Sećam se svoje mladosti i kada sam išao u Čaušeskovu Rumuniju. Sa 100 nemačkih maraka bili smo „carevi“, ali nas lokalni živalj nije voleo. Rumuni su živeli u velikoj oskudici, a glavni proizvodi za trgovinu su bili Vegeta i Super filter cigarete. Za jedan Kent ste mogli dobiti šta god želite. Mi smo išli da kupujemo orahe, konac za heklanje  i još neke drangulije. Sećam se da sam hteo da ocu kupim pidžamu, ali mi prodavačica nije htela da je spusti sa rafa i pokaže dok joj nisam dao jednu plastičnu kesu. Hej, ni plastične kese nisu imali, a ova koju sam ja nosio je baš bila lepa, šarena, sa nekom brendiranom reklamom.

Od tada, od te moje 20-te pa do danas, do moje 50-te gledao sam kako se Rumunija uzdigla u uglednu državu a Srbija srozala na nivo neke srednje-afričke banana republike. Za to vreme i moj život od „cara“ se srozao na „čaušeskovog rumuna“.

Pa zar u mojoj rođenoj državi moram da dajem mito i đubretaru da mi odnese smeće?

Koliko nisko moram da padnem da bi pobedio svoje vaspitanje i svoj ponos i prilagodio se ovoj užasnoj državi sa ovim užasnim javnim službenicima. Osećam se kao onaj starac iz Remarkovog romana, koji nije više mogao da podnese užase ogromne inflacije, korupcije i šikaniranja u međuratnoj Nemačkoj, a koji se nad neisplaćenim računima spakovao, poslagao svoje odelo kao da se izvinjava za neke svoje postupke, i zatim se obesio u svom ormanu. Osećaj časti je bio jači od svakog nagona za preživljavanjem.

Dobro nisam još dotle stigao, kao taj starac, ali ne vidim da će ova užasna tvorevina od države uskoro postati koliko-toliko normalna za jedan pristojan ljudski život.

Advertisements
  1. 30. septembra 2012. u 09:18

    Uz uvažavanje za tvoje iznete stavove, tek jedna opaska. Ona je na prvi pogled formalna, ali je zapravo suštinska: nije se Srbija srozala, srozali su je (ne)ljudi.Ovi OVDE i oni TAMO.

    • 30. septembra 2012. u 10:00

      Boro, drago mi je da si prokomentarisao na mom blogu… da malo čujemo i glas muških 🙂
      Možda je tvoja rečenica suštinska, ali iskreno ja je ne razumem. Kao kad bih rekao, nije se moja ulica izgradila, izgradili su je ljudi koji žive u njoj, ili, nije se moj kraj isprljao, isprljali su ga ljudi koji žive u njemu. Pojasni mi molim te malo ovo?
      A to da mi koji nismo srozali Srbiju ni na bilo koji način, kao i dedica iz Remarkove priče, šta mi da radimo i šta da deci kažemo kako smo dopustili da dovde dođemo?

      • 12. oktobra 2012. u 09:22

        Vidim da si razumeo ono što rekoh. Suština je u tome da mi olako lepimo razne, uglavnom negativne kvalifikacije sopstvenoj otadžbini. Kažeš, „užasna tvorevina“. Čija? Svaku državu pa i Srbiju izgrađuju i razgrađuju ljudi i čine je poželjnom ili užasnom. Činjenjem i nečinjenjem. Pristajanjem ili nepristajanjem. Možemo li to isto reći za sopstvenu porodicu, dok stojimo i pljuckamo sa strane? A sve ima cenu.I račun uvek neko i nekad mora da plati. Na ćupriji ili na mostu.

  2. 2. oktobra 2012. u 21:24

    E, moj Alex takva su vremena došla da bez mita ne možeš ni đubre da baciš. Prosto neverovatno, ali tako je. A đubreta je sve više oko nas, sve teže je ne primećivati ga.

    • 2. oktobra 2012. u 21:56

      Breskvice, baš gledam klip koji preporućuješ… moram da pogledam taj film 🙂
      Drago mi je da si se oglasila, nema te dugo, i drago mi je da se još uvek družimo 🙂
      Za tekst – šta reći, pali smo nisko… mnogo nisko 😦

      • 7. oktobra 2012. u 08:41

        Alex, tu sam povremeno, prodjem da obidjem stari kraj, a film je baš za tebe, pogledaj 🙂

  1. 30. septembra 2012. u 07:49

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: