Početak > Moja razmišljanja > Kad se odbrambeni tim – sruši…

Kad se odbrambeni tim – sruši…

25. septembra 2012. Ostavite komentar Go to comments

Još od pamtiveka čovek je pokušavao da osigura sebi neku sigurnost i tako se zaštiti od neprijatelja ili zla koje može da ga zadesi.

Kako je sišao sa drveta, čovek je tražio načine da se zaštiti od grabljivaca, pa je tako nastanio pećine, ukrotio vatru, pripitomio vukove, uzeo motku u ruku, izumeo oružje… i polako stvarao sigurnost za sebe i svoju porodicu.

Danas svi živimo bez straha od grabljivica, neizlečivih povreda i bolesti koje su bile neizlečive. Napredak nauke dao nam je sigurnost od „kolevke pa do groba“. Ali, da li je baš tako?

Danas živimo u svetu, za koji bi smo mogli reći da je još suroviji nego onaj prethistorijski. Živimo u zajednici sa drugim ljudima od koji mnogi nisu baš prijateljski nastrojeni prema nama. Da zauzmu naš položaj, posao, imovinu… pokušavaju kako pojedinci, tako i zajednica. Da nam unište integritet, decu, supružnika realna je opasnost koja nas prati ceo život. I još pride, sretstva za odbranu od svega toga su nam vrlo ograničena.

Da bi današnji čovek „mirno spavao“ on mora da pronađe neku mirnu luku u koju bi se osećao sigurno. Tu luku svako stvara od svog detinjstva. Ta luka su naši rođaci i prijatelji. Okružujemo se „jakim“ ljudima koji su spremni da nam priskoće u pomoć kada smo u finansijskoj stisci, fizičkoj opasnosti u toku nekog konflikta, u „borbi“ sa birokratijom… itd… i svaki taj „odbrambeni“ rođak ili prijatelj ima svoju ulogu u našem odbrambenom zidu.

Takođe i mi smo nekome odbrambeni igrači i to je potpuno razumljivo. Ljudi jakog karaktera, kao i oni slabijeg karaktera, jednako imaju svoje odbrambene linije. Naravno naši roditelju, naročito majke, su nam najjači odbrambeni igrači.

I onda šta se dešava kada taj odbrambeni mehanizam popusti. Šta se dešava kada nas odbrambeni „igrači“ napuste a da mi ne možemo dovoljno brzo da ih zamenimo. Često dolazi do sloma ličnosti, depresije, kriminala pa i samoubistva. Prirodno ovo se najčešće dešava ljudima u njihovim 40-tim i 50-tim godinama život. Tada nas napuštaju naši roditelji, jer životni vek polako izmiće… a napuštaju nas i deca, odlaskom u svoj život, i mi često prestajemo da budemo njihov odbrambeni igrač. To je vreme za infarkte, slomove živaca, psihoze i neuroze…

Tako nešto ja razmišljam… laički naravno… ali, ima mi logike, zar ne?

Advertisements
  1. 25. septembra 2012. u 10:27

    Uopste nije nerealno, naprotiv :OK:. Nerealno bi mi bilo razmisljati drugacije jer stvarnost finkcionise i gore nego sto si napisao. Jos si bio pravi gospodin pisuci tekst :D.

    Pritisak okoline, desavanja, nedesavanja, zelje i stvarne mogucnosti, nasi bedemi koji kad- tad negde puknu i propuste nezeljeno…sve to treba izdrzati. Do neke granice uspevamo resiti probleme, za neke nam i te kako trebaju nasi „odmrambeni igraci“ (kao i mi njima) ako ih ima, a ponekad nam u pomoc pristizu i odgovarajuci strucnjaci, literatura, pa i lekici ako zatreba.

    Vise puta sam pomislila da se u mnogim situacijama osecam kao bacena u arenu s lavovima, a mozda bih se bolje snasla u dzungli gde zive razne zivotinje, ali i postoji neki red koji kod ljudi ne vidim uvek (kratkovida sam, mozda je to u pitanju 😐 :D).

    • 25. septembra 2012. u 10:32

      Tanja, čitajući tvoj komentar, vidom koliko si u pravu. Lava kad vidiš da ide prema tebi, znaš šta te čeka, ali čovek je „prikrivena zver“ i vrlo težak za predvideti, pa naša reakcija često i ne prati „stvarnu opasnost“. Naši „odbrambeni igrači“ mogu da nas savetuju i pomognu, a to opet zavisi od kvaliteta tih igrača, i od toga hoćemo li mi prihvatiti njihove savete i pomoć.
      Sve je tako zamršeno, ali samo znam kad se u jednom trenutku izgubi ta odbrana, i nađemo se ogoljeni, to je ista situacija kao kad nas onaj lav napadne i nađemo se u bezizlazu. 😕

      • 25. septembra 2012. u 10:45

        Odabrao si dobru temu, taman po mom ukusu jer volim kada se stvari nazovu pravim imenom i kada se o njima govori. Ima odlicnih filmova o ljudima koji posvetise zivote proucavanju nekih divnih zivotinja koje covek nasilno ugrozava. Kad god ih ponovo pogledam (filmove), obavezno pomislim da ne bih imala nista protiv da zivim zivot glavnih likova (naucnika) i platim cenu („Instinkt“, Gorile u magli“). Pa i ovako je placam, svakodnevno i … guram dalje.

        A sto se odbrambenih igraca tice, veliko hvala onima koji su mi se nasli kad je bilo najteze. Ali bilo ih je jako malo i obicno se radilo o osobama od kojih to ne ocekujes, dok te one na koje skoro sigurno racunas znaju ostaviti, sto bi moja cenjena majka rekla „kao drek na pucini“ (drek – go.no). Valjda su ovakve situacije pravi pokazatelji i ko smo mi i ko su oni drugi. Sve je za nesto dobro… 😀

        • 25. septembra 2012. u 10:57

          Pa jeste, mislim da sam „zagrebao“ jednu temu, koja eto može da se razradi i da sam čitalac dođe do nekog svog zaključka. Tako, sviđa mi se, što si uočila da nas nekada naš odbrambeni igrač izneveri ili napusti. Nisam to pomenuo, ili mislio o tome, ali to je jako važno za ovu temu 🙂

    • 25. septembra 2012. u 10:32

      Ineče, hvala ti za ono „gospodin“… 😆

      • 25. septembra 2012. u 10:46

        Nema na ceme i drugi put :D.

        • 25. septembra 2012. u 10:58

          Drugi put… naravno… mislim da sam upravo pronašao novu blog drugaricu 😀

          • 25. septembra 2012. u 11:20

            Nasao si me vec sa prvim procitanim tekstom, ali sam ostavila vreme da pokaze neke stvari u nasim karakterima ❤ :D.

            • 25. septembra 2012. u 14:48

              Hvala ti na tim lepim rečima, nadam se da ti se moj karakter dopao, inaće ne bi dolazila u posetu na moj sajt 😀
              Zar ne 😉

  2. 26. septembra 2012. u 21:04

    Mojih odbrambenih igrača nema 23 godine. Bilo je jako teško navići se, ali, vreme čini svoje. Znam zašto tako razmišljaš i razumem te. Razmišljam i ja, veruj mi, pa me uhvati panika, pa mi treba par dana da se malo saberem i shvatim da je sve to život i normalno.
    Mi jesmo odbrana našoj deci, oslonac, podrška, ali i nas gaze godine. Ne znam baš u kom momentu treba da to sve prestane i da se obrne situacija.
    No, ne bih volela ni jednu sekundu da budem njima na teretu. Zato ću, sigurna sam u to, otići u starački dom, u jednu garsonjericu, neka deca plaćaju, odnosno, dotiraju, ostaće im stan i to je to.
    Još uvek giljam, mada sam zagazila u 60. godinu. Nije mi baš uvek lako, ali budem ponosna na sebe kada vidim šta sam uradila u toku dana za svoju decu, pa samim tim i za sebe.
    Videćeš uskoro, pisaću u tome, samo da se sve „zaokruži“.
    Dragi Alex, moramo se navići na situaciju u kojoj se nalazimo. Ja sam se sama borila za decu i sa decom. Trebalo je izdržati sve bivše momke otplakane, svaku zaljubljenost, svaku patnju i eto, prodje mi život i jedino mi je krivo što ranije nisam okončala brak, jer, nadam se da bih pronašla nekog sa kim bih podelila „muku“ života i uživala, u isto vreme. Eto, kada sam to i htela da učinim, roditelji su me savetovali da to ne radim i dočekala sam, da, posle 18 godina braka, rešim da stavim tačku na njega.
    Uh, ala sam se raspisala, ali, takva je tema. Drži se drug, imamo zbog koga da živimo. Zar to nije sreća?
    Pozdrav i zagrljaj! 😀

    • 27. septembra 2012. u 10:51

      Dudo draga prijateljice, ti znaš da ja najviše volim kad se neko „raspiše“ na mom blogu, jer to znači da me je pročitao, da me je razumeo i da, što je najvažnije, ima svoj stav o temi. 🙂
      Ti znaš, jer mi smo u nekoj sličnoj situaciji, da kad izgubiš jednog „odbrambenog igrača“, iznenada (smrt) tada pokušavamo da ga zamenimo nekim drugim, i to često i uspevamo. Kriza je kada u kratkom periodu izdubimo skoro ceo „odbrambeni tim“. Tada se teško povratimo, da budemo onaj stari.
      Vidim da si veoma zauzeta, i hvala Bogu na tome, jer te to održava u ovom teškom vremenu. Šta će biti sutra, to niko ne zna, pravimo planove, ali, kako kažu, Bog se smeje na naše planove 😀
      Čekam tvoje tekstove sa nestrpljenjem 🙂

  3. 28. septembra 2012. u 13:49

    Uh, mogla bih o ovoj temi da pisem do sutra, ali uvek se plasim da nekog ne udavim, jer ne umem da stanem 🙂 Ti odbrambeni igraci o kojima pricas Aleks ja sam relativno rano izgubila, mada mi nisu trebali kao odbrana, vec kao luka gde sam osecala mir i ljubav 😦
    A sto se tice dece nekako sam gledajuci druge sama sebe navikla da ce jednog dana otici i na taj nacin uspela da bar malo ublazim taj bol, ako mogu tako da ga nazovem, jer to mu dodje za nas majke kao da se nesto kida od nas. Sva sreca na ovoj tehnologiji, skayp i sl, pa mozemo koliko toliko da se vidimo i da to ispuni neku nasu prazninu koju su ostavili!
    E ono sto si pricao o prijateljima i rodjacima, to se danas toliko proredili da tesko da mozes na nekog da racunas, a da to nije „smisljeno“ sa njegove strane, pocev od rodjak, pa preko prijatelja, cak i pojedina deca se tako ponasaju ( to opet iz mog posla izvodim zakljucke) , a iz mog licnog iskustva kada sam „pala“ i to ne na zemlju nego sam napravila krater i to jako dubok, tada sam saznala ko mi je rodjak, prijatelj i td.
    Ja sam od onih kada bura prodje zaboravim, ali me je sin podsetio da zapisem, znajuci me!
    I ona starana gde su pozitivni je jako mala, i sto kaze Tatjana, bili su pored mene oni od kojih sam najmanje ocekivala 😦 Odlicna tema i bas si pogodio i lepo opisao kao se osecamo kada se to sve izdesava 🙂 Ali osmeh i samo napred 🙂

    • 28. septembra 2012. u 20:43

      Draga tetka Saveta, kao što rekoh Dudi, ja se radujem dugim komentarima 🙂
      Teška su vremena kad nam se porodice kidaju, rasipaju, smanjuju… time valjda nestaje i deo nas i mi se menjamo. Takođe svi smo zagledani u sebe, nemamo više vremena za druge, egzistencija, „nedostatak vremena“, tempo život… a ustvari mi se menjamo i postajemo stariji, a stari trebaju pažnju baš kao i deca 🙂
      Hvala ti Saveta na poseti, na lepim rečima i na korisnom komentaru. Moje tekstove posećuju i komentarišu i kad ja zaboravim na njih, što me raduje, pa tako će i ovi komentari ostati zabeleženi za neke buduće posetioce 😀

  1. 13. februara 2013. u 22:44

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: