Početak > Život > If you should go skating on the thin ice of modern life

If you should go skating on the thin ice of modern life


If you should go skating 
On the thin ice of modern life 
Dragging behind you the silent reproach 
Of a million tear stained eyes 
Don’t be surprised, when a crack in the ice 
Appears under your feet 
You slip out of your depth and out of your mind 
With your fear flowing out behind you 
As you claw the thin ice

Pink Floyd: The wall )

Kažu, život je kao prelazak preko zaleđene reke. Krenemo sa jedne obale na drugu, a da li ćemo stići – to niko ne zna. I dok se kližemo po ledu te zaleđene reke našeg života, nikada ne znamo koliko je led debeo i da li će se početi da puca pod našim nogama. Ponekad samo naprsne, upande nam jedna noga u ledenu vodu, ali se brzo izvučemo i nastavimo dalje. Ponekad led toliko pukne da upadnemo do pojasa, teško nam je, grebemo po ivici i nekako se iskobeljamo. A opet, postoje situacije da led pukne i mi se odjedanpun nademo u ledenoj vodi od koje zastaje dah. Ne možemo sami napolje, potrebna nam je pomoć drugih ili da potonemo na dno hladne reke.

Dobro, ponekad doprinesemo i sami da nam led pukne pod nogama. Natovarimo na svoja pleća i ono što nam treba i što nam ne treba. A kad se jednom nađemo u vodi koja nam ledi krv u žilama, želimo da se što pre rešimo onoga što smo gomilali i mislili da bez toge ne možemo – samo da se spasemo propasti.

Mogao sam ovaj post da nazovem i „Kako sam izgubio veru, nadu i ljubav!“

Za dve godine iz mog života su otišle četri meni vrlo dragocene osobe.

Prvo je otišla ona koja me je nesebično ljubila, koja me je volela do zadnjeg svog daha, koja je bila blagonaklona uvek kad bih pravio nestašluke i davala utehu kada sam se borio sa bolom u mojoj duši. Umrla je moja majka.

Potom je preminuo moj sveštenik, čovek za kojeg mogu da kažem da je bio moj drugi otac, onaj duhovni otac čiji saveti su me vodili kroz težak život skorije istorije Srbije.

Posle osam godina zajedništva otišao je i onaj koji se uvek radovao kada me vidi, koji je trpeo moje hirove, ponekad i grdnju u po koju ćušku, koji bi me i fizički branio kada je trebalo i koji je u meni gledao svog uzora i podršku. Uginuo je moj pas Rex.

I sada, pre nekog vremena, posle 25 zajedničkih godina, mnogo intimnih trenutaka, mnogo lepog i ružnog što smo zajedno prošli, zagrljaja ali i suza… otišla je i moja supruga… bolest je bila jača i uzela je svoj danak.

Zato kažem izgubio sam veru (moj sveštenik koji mi je davao veru u uskrsnuće, ali i moj pas boji je bezrezervno verovao u mene i moje postupke.

Zato kažem izgubio sam ljubav (ljubav koju samo majka može da oseća prema svom detetu bez obzira na godine i životnu dob).

Zato kažem izgubio sam nadu (nadu da ću sa svojim životnim saputnikom zajedno dočekati starost, gledati naše unuke i radovati se njihovim prvim koracima).

To su četri rane koje mi je život zadao za samo dve godine.

Četri rane Isusove na krstu. Peta rana je potvrdila Isusovu smrt.

Koja će biti moja peta rana???

Advertisements
Kategorije:Život Oznake:, , , ,
  1. 1. maja 2012. u 11:21

    *Alex, dragi prijatelju, razumem te, zaista. Naročito je teško kada dodju praznici, a tvoji najmiliji nisu sa tobom.
    Medjutim, divno je što si imao i veru i ljubav i nadu. Imaš ih i sada u svojoj deci i unučetu. Nije lako ići sam, uvek je lakše u dvoje, iskustvo mi to govori već 16 godina. No, opstala sam. Ne mogu da kažem da sam ista kao pre, no, tu sam postojim i radujem se novom danu. Nisam izgubila ni veru ni ljubav ni nadu. Jer, bez tih osećanja, život ne vredi.
    Znam da ti je teško, znam do srži, imala sam i ja teških gubitaka. Opstala sam tako, što sam potiskivala „tamo negde“ te tužne momenta i radila, radila, radila, stalno nešto, da mi odvrati misli od tuge. I, uspelo je. Tako će i tebi, sigurno. Smrt tvoje voljene supruge te je sigurno jako,jako, rastužila i praznina je ogromna, no, ofucano zvuči, ali, vreme radi za tebe.
    Puno pozdrava i ne daj se, druže. Imaš ti još za koga da živiš! 🙂

  2. 1. maja 2012. u 14:58

    Sve si u pravu što si rekla… i sve je to sastavni deo života… i sve će jednog dana proći, ovako ili onako.
    Znaš kad neko slomi nogu, on zna da će to jednog dana zarasti, ostaće ožiljak, boleće ga sa vremena na vreme na promenu vremena, ali će ipak noga zarasti. Tako je i sa čovekovom dušom. I kao što ne treba zameriti onome što jauče i plače od bolova zbog slomljene noge, ne treba zameriti ni onome koji to radi zbog duševne boli. E, naravno, neko plače glasnije, neko više u sebi… ali svako plače.
    Dudo, vidim uživaš u praznicima, pa neka tako i ostane. Neka su ti sa srećom, i hvala na lepom i utešnom komentaru.

  3. 1. maja 2012. u 16:58

    *Ljudski je patiti Alex. Čovek bez emocija nije čovek. I životinje ih imaju.
    Plači i ti, ako će ti to olakšati patnju jer, i to je ljudski.
    Da mogu još nekako da ti pomognem, rado bih, ali, čovek se sam mora izboriti sa patnjom.

    • 1. maja 2012. u 17:28

      Znaš, kao onaj što slomi nogu pa mora da sedi i jauče, ponekad i oni sa duševnom ranom su prosto paralisani… čudno, ali je tako… a ustvari trebalo bi da se bave nekom aktivnošću da sve nakako prebole.
      nema veze… idemo dalje… što kaže Dragan Nikolić

  4. 2. maja 2012. u 18:46

    Oh, Alex baš sam se naježila, nisam znala, baš mi je žao, primi moje iskreno saučešće!
    Moraš da budeš jak zbog svoje dece kojima ćeš uvek trebati i unučića koji će ti vratiti osmeh na lice. Takav je život, mi uvek mislimo da ga posedujemo večno, dok nas surovo ne pogodi tragedija. Ja shvatam smrt kao prelazak u neku drugu dimenziju u koju svi moramo otići kada ovde prođemo kroz sve što je trebalo da naučimo. Ti znaš da oni koje voliš ostaju sa tobom dok si živ, u nekom obliku koji nije objašnjiv ali se može osetiti. Verujem da ćeš pronaći veru u sebi i snagu da to prihvatiš. Čuvaj se i ne misli na petu ranu. Čovek ne može da kontroliše svet ali ne valja prizivati nesreću.

    • 4. maja 2012. u 21:52

      Breskvice… život je pun iznenađenja… ali jedino je on večan, mi smo samo učesnici u njemu, privremeni…
      Hvala na razumevanju, preživećemo, kako kaže Duda, sve čovek podnese…

  1. 30. aprila 2012. u 01:28

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: