Početak > Moja razmišljanja > When you got nothing, you got nothing to lose

When you got nothing, you got nothing to lose


How does it feel
To be on your own
With no direction home
Like a complete unknown
Like a rolling stone?

[Originally by Bob Dylan]

Život se kreće kroz stalne cikluse. I to ne samo jedan ciklus, već su svi ti ciklusi isprepletani, čineći jednan složeni mehanizam, naizgled haotičan, ali jako precizno izbalansiran. Slično kretanju planeta i zvezda, ili atoma i molekula, tako se i naše društvene aktivnosti odigravaju u nekim ciklusima, ponavljajući se iznova i iznova.

Jedno društvo takođe ima svoje cikluse, kako mi kažemo uspone i padove… doba blagostanja i doba teškoća. Nije ni naša Srbija drugačije sudbine. Živeli smo teško posle II svetskog rata, radili, zidali, stvarali, nadali se… zatim je došao period kada smo „podivljali“ pa razrušili sve ono što je valjalo. Za tim ide vreme Đinđića i opet neke nade, počelo se sve zidati i graditi ispočetka, da bi danas opet bili u neviđenoj moralnoj, ekonomskoj i duhovnoj krizi.

Ali dok se svi ti društveni ciklusi menjaju, naš život se skraćuje, prijatelji se osipaju a dolaze mladi koji zauzimaju naša mesta. Ovi mladi su naravno bez iskustva ali veće životne energije nego što smo mi.

I sada kada je društvo u krizi, kada Srbija tim mladima nema da ponudi ništa… ama baš ništa… kada su sve vrednosti dovedene u pitanje… kako omladina vidi izlaz iz takve bezperspektivnosti.

Mi smo nešto stvarali, prošle nam godine u radu i trudu i srce nas boli kada vidimo da to propada, da nam fukara kroji sudbinu, da uništavaju one moralne vrednosti koje smo izgradili. Teško nam je da se menjamo, a mnogi ni ne žele. Pisao sam o vrapcima u prethodnoj priči, tako mnogi časni ljudi podižu ruku na sebe, ili padaju u apatiju, depresiju i na kraju ih odnose razne psihosomatske bolesti.

A omladina. Ona mora da usmeri energiju u nešto… a kako im Srbija ne pruža ništa… uvek ostaje stara dobra plemenska i svaka druga podeljenost. Zašto omladina u Srbiji (pa i drugde, naravno) mrzi druge nacije, druge religije, druge rase, druge navijače, učenike drugih škola, „bande“ iz drugih ulica… nebitno, važno je biti pripadnik čopora i imati „neprijatelja“.

Odgovor je jednostavan… to je praiskonski nagon za preživljavanjem. I dok mi stari razmišljamo kako da platimo struju, kako da kupimo hranu, kako da lečimo svoje članove porodice… često dobijamo čir na želudcu i završimo svoj život pre vremena… tada je sva briga omladine usmerena na destrukciju onoga drugoga. Tako se prazne, nemaju tenzije, ne razmišljaju o suicidu, ne razmišljaju o državi koja im ništa ne nudi… važno je uništiti onog koji ne pripada našem plemenu i zgrabiti što više od takvog života.

Mi tovarimo breme problema na naša pleća, dok omladina odbacuje tenzije, probleme i pritiske kroz šovinizam i nacionalizam.

Ako čitate pisce savremenike vremena pre II svetskog rada, videćete tipični društveni obrazac koji se dešava i kod nas. Ovi pisci su umeli da opišu te ljudske sudbine vrlo realistično, ja ne umem, ali potpuno razumem šta se dešava i čemu ovo vodi.

Razumem, ali da promenim ne mogu…

Advertisements
  1. π
    20. aprila 2012. u 13:21

    Vrlo precizan opis težine društvenog trenutka, to isto i ja vidim, razumem i osećam. Beznađe kulminira a to, znamo, nije dobro. Teško je živeti sa spoznajom kuda sve to vodi.

    • 20. aprila 2012. u 23:10

      Da, teška vremena razna životna doba različito podnose. kad si u godinama, mnogo se problema ili nevolja niže jedna za drugom, kad si mlad lako se oslobodiš negativnog emocionalnog tereta. neko kroz sport, neko kroz flert, a neko kroz mržnju.
      Dobar ti je ovaj spot.

  2. 24. aprila 2012. u 13:45

    Ni meni nikada neće biti jasno zašto se omladina tako ponaša, generacijama. Svakodnevno se susrećem sa destrukcijom, već od malih nogu. Odakle to u svima njima.
    A časni, što ti reče, pucaju sebi u glavu, skaču sa viših spratova, dižu ruku na sebe,kako kome padne roletna.
    Sve je strašno a nemam ideju kako tome svemu statina put. Valjda ćemo doživeti, OPET, neka srećnija vremena, generacijo!

    • 24. aprila 2012. u 21:32

      Dudo, nema sretnih vremena… život je kao ona pozorišna maska koja u istom trenutku pokazuje i sreću i tugu. Sve zavisi kako se okrenemo, tako se i osećamo. Evo ti znaš, ja baš sada nosim tu masku… sreća zbog bebe… tuga zbog žene… ali, svi mi nosimo tu masku…
      Inače destrukcija je izgleda odbrambena reakcija da čovek ne prolupa, da ne uništi samog sebe kad mu je teško, već da to učini drugome. Valjda je to priroda tako udesila…
      Sećam se osnovne škole kada je moja drugarica, inače vukovac, pala u nesvest jer joj je nastavnica matematike u šali rekla da će dobiti jedinicu. A opet, svi se sećamo onog vagabunda koji je istukao profesorku od 60 godina jer mu je dala jedinicu. Moja drugarica je ugrozila svoje zdravlje, a ovaj je postao lokalni „heroj“…
      …eto, banalan primer!

  3. 2. maja 2012. u 18:48

    Slažem se Alex, ima ih previše takvih… A ljudima nije lako, posebno sa decom u pubertetu. Teško je biti roditelj.

    • 4. maja 2012. u 21:53

      Teško Breskvice… mnogo teško, a što je najgore, čovek se vrlo brzo troši u toj ulozi, kao sapun u mlakoj vodi… 😉

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: