Krst

20. januara 2012. Ostavite komentar Go to comments

Slušam svog sveštenika kako sa oltara drži propoved… govori jednu lepu priču o ovozemaljskom i zagrobnom životu…

Svako tokom života nosi svoj krst, kao što je Isus nosio svoj dok je hodao ka brdu Golgota. Nekome je taj krst veći, nekome manji, ali definitivno svako ima neki krst koji mora nositi tokom svog života. Krst je naravno metafora za sve one probleme, nedaće u muke koje smo proživeli na zemlji.

„Kažu da kad su duše jednom dospele na nebo, svaka je uzela svoj krst i ponela ga prema Raju. Tamo ih je čekao sveti Petar koji bi im otključao rajska vrata. Krstovi su bili veliki, teški i duše su ih sa mukom nosile… tada su se neki dosetili, skratiće svoj krst, isečiće deo, poneti ostatak i tako „prevariti“ svetog Petra na ulazu u Raj. A kad su stigli pred vrata raja, dočekala ih je velika, duboka provalija sa rekom užarene lave koja je tekla u dubini. Tada im je sveti Petar rekao da svako položi svoj krst na stranice provalije i tako pređe i prođe kroz Rajska vrata. Svi su tako i učinili, osim onih koji su skratili svoj krst. Oni nisu mogli da dosegnu do druge ivice provalije i ostali su da stoje pred vratima Raja…“

Priča je lepa i ukazuje nam da smo mi ljudi skloni prećicama u životu. Brzom bogaćenju, uspehu bez truda, rukovođenju bez znanja, pametovanju bez smisla, ljubavlju sa srcem od leda… ali na kraju, kada se podvuće crta, ne može se prevariti niko jer sve je utisnuto u naše duše, i naš krst i naša ljubav.

Da li svako od nas nosi svoj krst sa lakoćom, radošći u ljubavlju. Jer radovanje problemima može izgledati suludo, ali oni su tu da nas naprave boljim ljudima, boljim osobama, boljim dušama. Problemi počinju od samog rođenja i ne završavaju se do naše smrti. Svakog minuta čovek se suočava i bori sa nekim problemom. Ko to shvati, prihvatiće svoj krst sa radošću.

Ali da ne bih zvučao kao moj sveštenik, pitam se da li i mi sami bespotrebno povećavamo svoj krst? Da li i mi sami dodatno otežavamo krst koji nosimo na našim leđima nečim potpuno nepotrebnim i nekorisnim. Recimo ko nema auto, taj ima mnogo manje brige oko održavanja, goriva, kazni, pa čak i opasnosti da bude povređen ili smrtno strada u nekoj nesreći, od  onoga ko ima auto. Ako se auto pokvari, krivo nam je, histerišemo, muka jer ga moramo popravljati, itd… dok onaj koji pešaći ni ne razmišlja o tim problemima. A opet svi mi kupujemo automobil, jer nam „treba“. I ne samo automobil, već i druge stvari koje nam, kad bolje razmislimo uopšte ni ne trebaju, a koje nam samo oduzimaju vreme i opterećuju naš krst nepotrebnim teretom.

Da ne pominjem, opet, porodicu, muža, ženu, decu… ko ih nema nema ni problema… ko ih ima odmah je natovario golemi krst na svoja leđa… pa svi opet težimo da imamo porodicu i decu i kuću i da imamo što više.

Evo i ja recimo, da nemam kompjuter i da nisam hteo da imam što više tekstova na Blogu, ne bih ni sreo neke osobe, koje su me kasnije strašno povredile i tako bacile u senku druge divne pisce, blogere, mislioce i isterale na prvi plan samo sujetu i zlobu. Ali, sam sam tražio i sam sam opteretio svoj krst… niko me nije na to terao… kako kaže Sanja Doležal, „čim si izašao u javnost, ti si deo sebe dao drugima i dopustio im da kažu o tebi sve šta misle, a nekada je to lepo, a nekada ružno“.

Zato, dajem savet sam sebi, ne seci svoj krst da bi bio lakši… ne ulapšavaj ono što je istina… ne pretvaraj se da si ono što nisi… jer na kraju ćeš samo sebi nauditi.

Advertisements
  1. 20. januara 2012. u 16:55

    Jako dugo mi se dopada ta izreka da svako nosi svoj krst. Zvuci simbolicno, mozda i otrcano jer je vise nego poznata, ali mislim da je i tacna. Mnogo puta olaksa neke stvari u zivotu jer ako prihvatimo da je do neceg, verovatno, moralo doci i da je to, mozda, za nesto dobro – dodje nam bar malo lakse.

    To sto tovarimo sebi i vise tereta no sto nam treba – mislim da je i vise od 100% bas tako. Ne za sve ljude jer ima i onih koji su sampioni u neopterecivanju :lol:.

    Jos uvek ne mogu da se podicim da sam se dovela redu u smislu kategorizacije tereta koji treba i koji ne treba da prihvatim, tereta koji moram danas poneti i onoga kojeg mogu uzeti i tek za par meseci, ali …. mislim da mi bolje ide nego ranije :D.

    Sretna slava dragi Alex, ako je slavite (slavis) :D.

    • 20. januara 2012. u 17:59

      Tanja, to je jedna od „priča sa oltara“ koje ja veoma volim, jer su kratke i pune mudrosti. Na žalost tog sveštenika više nema, jer je umro prošle godine.
      A šta da ti kažem, ja sebe smatram „mudrim i razboritim starkeljom“, pa opet napravim greške u životu. Jer, vrlina je taaaako dosadna 🙂
      Hvala na pozdravima, ne slavim svetog Jovana, ali poštujem svakog sveca jer to su u suštini mudraci koje treba poslušati.

  2. 20. januara 2012. u 17:56

    Divno razmisljanje Alex 🙂 divno i tacno..covek nikad nije svestan kooliko moze poneti..sve dok ne ponese na svojm ledjima, a onda najcesce, gledajuci u nazad sa nevericom kaze..da mi je neko pricao nebih verovao sta sam sve prosao i izdrzao.. Ako slavis, SRETNA SLAVA DOMACINE 🙂

    • 20. januara 2012. u 18:02

      Perlice, jako se radujem što si tu 🙂
      A to što kažeš da kad se osvrnemo i vidimo koliki smo put prešli, i kakav je on bio, često se zapanjimo; „da li je moguće“.
      Hvala na pozdravima Domaćice 🙂 , ne slavim ali kao da slavim, tako se osećam 🙂

      • 20. januara 2012. u 18:09

        Za prijatelje i kod prijatelja sam uvek tu i uvek rado 🙂

  3. 22. januara 2012. u 18:56

    U pravu si Alex što se opterećenja tiče. Često sami sebi otežamo „krst“, bespotrebno. No, tako to valjda treba.
    Nemam auto već nekih 4 – 5 godina. Pravo da ti kažem i ne trebi mi nešto značajno, ali, ima situacija kada proplačem zato što ga nemam. Sa druge strane, da ga i imam, uopšte mi nije jasno kako bih ga održavala, registrovala, a ne znam ni kako bih benzin sipala.
    Neću o starim „ranama“. Vreme će pokazati ko je bio u pravu! Ja sam sebe „ogolela“ onoliko, koliko sam želela i nije mi žao. Upoznala sam mnogo divnih ljudi, koji cene moju otvorenost, kao i što mnogi cene tvoje tekstove. Veliki pozdrav od mene. 🙂

    • 30. januara 2012. u 20:08

      Lepo si sve to rekla Dudo… i naravno kad je čovek čistog srca, nema potrebe ni da krije ili lepšava… 🙂

  4. 4. februara 2012. u 22:07

    Lepa priča Alex i zaista je tako. Svakom se njegova muka čini najteža, a svima drugima je „lako“… Uvek sam se pitala zašto se mi ljudi uvek „lepimo“ za loše stvari, pamtimo uvrede do kraja života, kad nas neko pljune to nikad ne brišemo, kad nam se nešto loše desi to stalno iznova proživljavamo… A lepe stvari zaboravimo već sutradan, lepe reči i pohvale niti čujemo, lepe događaje smatramo „nedovoljnim“… tražimo nešto više…
    Zašto li smo takvi? Mnogo je teško biti „pametan“… Zato se treba boriti protiv lošeg u sebi… A ovaj tvoj post je baš inspirativan Alex 🙂

    • 7. februara 2012. u 09:47

      Hvala Breskvice i potpuno si u pravi što se tiče te naše osobine da pamtimo neke uvrede i nepravde. I što smo sve stariji, to smo gorči, i „mučimo“ svoju dušu nekim ružnim prošlostima.
      Treba nam neki naš duhovni sneg, da napada i pokrije sve ono ružno u nama, kao ovaj napolju danas koji nevole putari i poštari, a kod nas izaziva divljenje i nostalgiju. 🙂

  5. 6. februara 2012. u 10:18

    Lep tekst…Inace i ja sam cula tu, ili na tu temu, propoved u mojoj crkvi, a i otac Milorad se upokojio pre godinu dana…u svakom slucaju istina je da svako nosi svoj krst, neko ga svesno otezava, a neko nesvesno…
    Prvi put ostavljam komentar na tvom blogu, ali ga odavno pratim, dopada mi se stil pisanja, naravno i teme…pozdrav…

    • 7. februara 2012. u 10:00

      Draga Nataša, hvala i dobro došla u ovaj moj skromni pokušaj literalnog izražavanja. Pišem onako kako se osećam, premda nije to baš ni toliko lepo i ugodno, kao što bih ja želeo. A nemam više ni vremena puno pa sam proredio članke 🙂
      I ja sam u svom komšiluku imao oca Milorada koji je poginuo a kojem sam takođe pisao. I ovaj sveštenik koji je propovedao ove lepe priče je takođe na Nebu, i svi nas oni čekaju da im se pridružimo. A dotle očekuju od nas da živimo punim plućima i izađemo pred njih sa nečim što smo dobro uradili u ovom životu.

      • Anonimni
        24. marta 2012. u 21:06

        Hvala na dobrodoslici, tek sam sad videla odgovor jer nisam dugo bila na netu, nedostatak slobodnog vremena je vec zabrinjavajuc.
        Postoji mogucnost da smo spomenuli istu osobu, oca Milorada. Zivim u Borci, on je bio moj parohijski svestenik, a i mog sina je poslao u Bogosloviju.

      • 24. marta 2012. u 21:18

        Hvala na dobrodoslici, nisam dugo bila na netu jer slobodnog vremena je premalo, sto vec postaje zabrinjavajuce.
        Postoji mogucnost da smo spomenuli istu osobu, oca Milorada. Zivim u Borci, on mi je bio parohijski svestenik, takodje je poslao mog sina u Bogosloviju.

        • 24. marta 2012. u 22:20

          Jeste Nataša… baš sam govorio o ocu Miloradu… Bog da mu dušu prosti…
          I ja sam u Borči 🙂

          Vidi link http://wp.me/p1A0CN-1b

          • 29. marta 2012. u 11:40

            Procitala sam sinoc tvoj tekst o ocu Miloradu…rekla sam vec da je on mog sina poslao u Bogosloviju, ali isto tako ga je on kao devetogodisnjaka prvi put uveo u katolicku crkvu u Borci i upoznao sa, sada pokojnim, ocem Kirilom…moj sin svake godine prisustvuje za Bozic i Uskrs misi, sto mu je na neki nacin i preneo otac Milorad…pretpostavljam da ga poznajes, zove se Budimir, pre neke tri ili cetiri nedelje dao je da se odrzi misa za pokoj duse oca Kirila, koga je izuzetno postovao, a bio je na fakultetu u Bosni kada je on umro.

  1. 20. januara 2012. u 17:52

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: