Sećanja – nekad i sad

Ništa nam ne vrede sva sećanja
ako ih ni sa kim ne podelimo 

Sećam se mali sam bio, jedva 6 godina sam imao. Mesto u kojemu sam živeo je bilo na obroncima velikih Homoljskih planina, živopisno, u prirodi, okruženo velikim šumama. Ljudi su bili prosti, neiskvareni, druželjubivi… radnici… rudari… znali su šta je muka, da život danas je tu, a sutra možda i ne izađeš iz jame. I živeli su, za danas, za svoje porodice, za sebe…

Ja mali a Sneško Belić ogroman... danas nema više snegova kao što je nekada bilo

Zime su bile jake, sa puno snega. Ja onako malen izgubio bih se u tim zimskim pejzažima. Nosić bi se smrzao, obrazi zarumeneli, dah bi se ledio ispred lica… ali boravak napolju je bio propraćen smehom i igrom. Bilo je puno dece, galama i vriska se čula na daleko… grudvanje,  sankanje, pravljenje Sneška Belića, sa sve očima od ugljena, šargarepom umesto nosa i nekim starim loncem na glavi. A kada bi smo se umorili, kod kuće nas je čekala topla supica i popodnevna dremka uz blagi osmeh majke.

Živeo sam u velikoj zgradi sa mnogo stanova. Ustvari tako mi se činilo, jer imao sam samo 6 godina i sve mi je izgledalo ogromno, i zgrada, i planina, i šuma, i saobraćani znak pored puta, i naš brkati komšija Sjajko što bi ponekad prošao pored mene i štipnuo me za obraz…

Na prvom spratu je živela jedna devojčica, moja vršnjakinja sa kojom sam se često igrao. Znam moj otac je cepao drva u podrumu zgrade, a mi smo ga gađali grudvama kroz maleni prozorčić… on se ljutio, a mi se kikotali zbog toga. Onda bi smo vukući noge kroz sneg pravili stazicu, a onaj drugi bi morao ići tom stazicom a da ne zgazi sa strane. Ako zgazi, tada bi smo ga oborili u sneg i kotrljali ga dok ne bi postao beo baš kao Sneško Belić. Sećam jednom je ta mala pravila neke skulpture od snega, a ja sam hteo da zagrabim lopatom sneg i da prospem na nju.

Deca su više vremena provodila napolju, nije bilo ni televizije, a kamoli kompjutera i igrica.

Onako mali, zahvatio sam sneg i podigao lopatu više njene glave. Okrenuo sam lopatu spreman da se zakikoćem na njenu reakciju. Ali sneg se zalepio i nije hteo da spadne. Malo sam protresao, ali sva ta težina je prevagnula i lopata, sa sve snegom, udari moju drugaricu po sred glave. Što od iznenađenja, što od bola, ona vrisnu koliko je grlo nosi i poče da plače. Tako sam se uplašio da sam bacio lopatu i otrčao u stan i sakrio se pod krevet. Uskoro je došla njena baka, i jedva su me ona i moja majka izmolili da izađem ispod kreveta, a onda i da se izvinim zbog mog nedela. Naravno, niko nije bio povređen, ali meni se sve ovo dobro urezalo u pamćenje.

Jednom je njena majka otišla na pijacu, ili prodavnicu, zaboravio sam, pa je ostavila nju i još nas dvoje troje da se igramo zaključani u stanu. Ali mi vragolani, hteli smo napolje, a nismo imali strpljenja da čekamo da se majka vrati.

Zime su bile pravo veselje za decu... sankanje... grudvanje... bezbrižnost

Odlučili smo da skočimo sa terase, jer deca se igraju napolju a ne u malenim rudarskim stanovima. I skočili bi mi da sa nama nije bio mali Perica, koji nije mogao da skoči jer je bio sitan i slabašan. Kako smo ga svi „mrzeli“ jer zbog njega ne možemo da izvedemo našu avanturu, ali nismo ni hteli da ostavimo Pericu samog. Ovome je bilo jako krivo pa je počeo da plače, i mahinalno krenuo kući… i gle čuda, vrata nisu ni bila zaključana. Momentalno smo izleteli napolje, a suze i „gnev“ su nestale, i igrali smo se dok njena majka nije došla sa pijace i svima nam dala po jednu jabuku, zato što smo bili dobri.

Resavica, mala rečica koja protiče kroz mesto, kad je jaka zima se zaledi, pa bude i sličuganja.

Već sledeće godine moja sestra je trebalo da krene u srednju školu, a ja u osnovnu i moji roditelji su se našli na muci. U našem mestu je bila samo osnovna škola, sestra je morala da putuje u Ćupriju na školovanje, a i mene nije čekala neka budućnost, osim da budem rudar jednog dana. I tako, moj otac i majka ostaviše i stan i posao i zapitiše se za Beograd, tačnije Zemun, gde smo bili dugo vremena podstanari, otac je morao da promeni zanimanje a majka da završi večernju školu i da se zaposli kao kafe kuvarica. Teško su se mučili, ali su uspeli u svojoj nameri da nas izvedu na put. Moja sestra je završila kao medicinska sestra, a ja kao vazduhoplovni tehničar. Iza njih je ostalo 8-moro unučadi i sada već četvrto praunuče je na putu.

Letos su već i otac i majka bili na Nebu, a ja sam potrpao svoju suprugu i nešto dece (jer svi ne možemo da stanemo), pa smo se zaputili u mesto gde sam proveo svoje detinjstvo. Usput sam im pričao o dogodovštinama koje sam imao dok sam bio mali. Mesto se nekako smanjilo, sve ono što je bilo ogromno, sada je izgledalo malo, kao da je pravljenjo od Lego kockica. Ipak, svega sam se sećao kao da je juče bilo.

Ja ispred svoje stare zgrade posle 45 godina.

Moja najmlađa kćerka ponekad ima alergijsko gušenje pa treba da popije lek da bi joj napad prošao. Pitao sam je da li je ponela lek, a ona reče da je zaboravila. Potražili smo apoteku da kupimo, jer bilo je leto i plašio sam se da joj ne krene alergija zbog šume i polena. U obližnjoj apoteci nismo zatekli nikoga. Police su bile prazne a kutije su bile razbacane po podu. Pozvao sam. Iza vrata magacina se pojavi jedna žena. Izvinila se jer apoteka još ne radi, u pripremi je, otvara se u ponedeljak. Pita odakle smo, jer se u ovom malom mestu svi poznaju. Ja rekoh da sam ovde rođen, i krenuo u školu… i malo po malo… kroz razgovor… uspostavilo se da je ta žena moja drugarica iz detinjstva. Kako smo bili iznenađeni i ja i ona. I ona se sećala svakog detalja naših ludorija, a jedno drugo smo nadopunjavali u sećanjima. I ona je otišla iz ovog malog mesta, završila škole, radila u nekom gradu, a onda, kada su joj deca porasla, je odlučila da se vrati i otvori apoteku u mestu svog rođenja.

Kako sam bio srećan i uzbuđen, posle 45 godina da se opet sretnemo u Resavici, u malom rudarkom mestu na obroncima Homoljskih planina.

– – –

Moja škola Vuk Karadžić u koju sam krenuo u prvi razred

– – –

Restoran Đula, mesto gde sam pio svoj prvi sok i gledao večernju tombolu

– – –

Tabla sa mestima mog kraja, snimano ispred Resavske pećine