Početak > Sećanja > Sećanja – nekad i sad

Sećanja – nekad i sad


Ništa nam ne vrede sva sećanja
ako ih ni sa kim ne podelimo 

Sećam se mali sam bio, jedva 6 godina sam imao. Mesto u kojemu sam živeo je bilo na obroncima velikih Homoljskih planina, živopisno, u prirodi, okruženo velikim šumama. Ljudi su bili prosti, neiskvareni, druželjubivi… radnici… rudari… znali su šta je muka, da život danas je tu, a sutra možda i ne izađeš iz jame. I živeli su, za danas, za svoje porodice, za sebe…

Ja mali a Sneško Belić ogroman... danas nema više snegova kao što je nekada bilo

Zime su bile jake, sa puno snega. Ja onako malen izgubio bih se u tim zimskim pejzažima. Nosić bi se smrzao, obrazi zarumeneli, dah bi se ledio ispred lica… ali boravak napolju je bio propraćen smehom i igrom. Bilo je puno dece, galama i vriska se čula na daleko… grudvanje,  sankanje, pravljenje Sneška Belića, sa sve očima od ugljena, šargarepom umesto nosa i nekim starim loncem na glavi. A kada bi smo se umorili, kod kuće nas je čekala topla supica i popodnevna dremka uz blagi osmeh majke.

Živeo sam u velikoj zgradi sa mnogo stanova. Ustvari tako mi se činilo, jer imao sam samo 6 godina i sve mi je izgledalo ogromno, i zgrada, i planina, i šuma, i saobraćani znak pored puta, i naš brkati komšija Sjajko što bi ponekad prošao pored mene i štipnuo me za obraz…

Na prvom spratu je živela jedna devojčica, moja vršnjakinja sa kojom sam se često igrao. Znam moj otac je cepao drva u podrumu zgrade, a mi smo ga gađali grudvama kroz maleni prozorčić… on se ljutio, a mi se kikotali zbog toga. Onda bi smo vukući noge kroz sneg pravili stazicu, a onaj drugi bi morao ići tom stazicom a da ne zgazi sa strane. Ako zgazi, tada bi smo ga oborili u sneg i kotrljali ga dok ne bi postao beo baš kao Sneško Belić. Sećam jednom je ta mala pravila neke skulpture od snega, a ja sam hteo da zagrabim lopatom sneg i da prospem na nju.

Deca su više vremena provodila napolju, nije bilo ni televizije, a kamoli kompjutera i igrica.

Onako mali, zahvatio sam sneg i podigao lopatu više njene glave. Okrenuo sam lopatu spreman da se zakikoćem na njenu reakciju. Ali sneg se zalepio i nije hteo da spadne. Malo sam protresao, ali sva ta težina je prevagnula i lopata, sa sve snegom, udari moju drugaricu po sred glave. Što od iznenađenja, što od bola, ona vrisnu koliko je grlo nosi i poče da plače. Tako sam se uplašio da sam bacio lopatu i otrčao u stan i sakrio se pod krevet. Uskoro je došla njena baka, i jedva su me ona i moja majka izmolili da izađem ispod kreveta, a onda i da se izvinim zbog mog nedela. Naravno, niko nije bio povređen, ali meni se sve ovo dobro urezalo u pamćenje.

Jednom je njena majka otišla na pijacu, ili prodavnicu, zaboravio sam, pa je ostavila nju i još nas dvoje troje da se igramo zaključani u stanu. Ali mi vragolani, hteli smo napolje, a nismo imali strpljenja da čekamo da se majka vrati.

Zime su bile pravo veselje za decu... sankanje... grudvanje... bezbrižnost

Odlučili smo da skočimo sa terase, jer deca se igraju napolju a ne u malenim rudarskim stanovima. I skočili bi mi da sa nama nije bio mali Perica, koji nije mogao da skoči jer je bio sitan i slabašan. Kako smo ga svi „mrzeli“ jer zbog njega ne možemo da izvedemo našu avanturu, ali nismo ni hteli da ostavimo Pericu samog. Ovome je bilo jako krivo pa je počeo da plače, i mahinalno krenuo kući… i gle čuda, vrata nisu ni bila zaključana. Momentalno smo izleteli napolje, a suze i „gnev“ su nestale, i igrali smo se dok njena majka nije došla sa pijace i svima nam dala po jednu jabuku, zato što smo bili dobri.

Resavica, mala rečica koja protiče kroz mesto, kad je jaka zima se zaledi, pa bude i sličuganja.

Već sledeće godine moja sestra je trebalo da krene u srednju školu, a ja u osnovnu i moji roditelji su se našli na muci. U našem mestu je bila samo osnovna škola, sestra je morala da putuje u Ćupriju na školovanje, a i mene nije čekala neka budućnost, osim da budem rudar jednog dana. I tako, moj otac i majka ostaviše i stan i posao i zapitiše se za Beograd, tačnije Zemun, gde smo bili dugo vremena podstanari, otac je morao da promeni zanimanje a majka da završi večernju školu i da se zaposli kao kafe kuvarica. Teško su se mučili, ali su uspeli u svojoj nameri da nas izvedu na put. Moja sestra je završila kao medicinska sestra, a ja kao vazduhoplovni tehničar. Iza njih je ostalo 8-moro unučadi i sada već četvrto praunuče je na putu.

Letos su već i otac i majka bili na Nebu, a ja sam potrpao svoju suprugu i nešto dece (jer svi ne možemo da stanemo), pa smo se zaputili u mesto gde sam proveo svoje detinjstvo. Usput sam im pričao o dogodovštinama koje sam imao dok sam bio mali. Mesto se nekako smanjilo, sve ono što je bilo ogromno, sada je izgledalo malo, kao da je pravljenjo od Lego kockica. Ipak, svega sam se sećao kao da je juče bilo.

Ja ispred svoje stare zgrade posle 45 godina.

Moja najmlađa kćerka ponekad ima alergijsko gušenje pa treba da popije lek da bi joj napad prošao. Pitao sam je da li je ponela lek, a ona reče da je zaboravila. Potražili smo apoteku da kupimo, jer bilo je leto i plašio sam se da joj ne krene alergija zbog šume i polena. U obližnjoj apoteci nismo zatekli nikoga. Police su bile prazne a kutije su bile razbacane po podu. Pozvao sam. Iza vrata magacina se pojavi jedna žena. Izvinila se jer apoteka još ne radi, u pripremi je, otvara se u ponedeljak. Pita odakle smo, jer se u ovom malom mestu svi poznaju. Ja rekoh da sam ovde rođen, i krenuo u školu… i malo po malo… kroz razgovor… uspostavilo se da je ta žena moja drugarica iz detinjstva. Kako smo bili iznenađeni i ja i ona. I ona se sećala svakog detalja naših ludorija, a jedno drugo smo nadopunjavali u sećanjima. I ona je otišla iz ovog malog mesta, završila škole, radila u nekom gradu, a onda, kada su joj deca porasla, je odlučila da se vrati i otvori apoteku u mestu svog rođenja.

Kako sam bio srećan i uzbuđen, posle 45 godina da se opet sretnemo u Resavici, u malom rudarkom mestu na obroncima Homoljskih planina.

– – –

Moja škola Vuk Karadžić u koju sam krenuo u prvi razred

– – –

Restoran Đula, mesto gde sam pio svoj prvi sok i gledao večernju tombolu

– – –

Tabla sa mestima mog kraja, snimano ispred Resavske pećine

Advertisements
Kategorije:Sećanja Oznake:, ,
  1. 6. januara 2012. u 12:25

    prelepo 🙂 divna mladost

    • 6. januara 2012. u 13:09

      Hvala Jassna… znaš… ovo je oduška mojim sećanjima, emocijama koje me u ovo zimsko vreme obuhvataju, naviru i preplavljuju. Nekome to ne znači ništa, a meni je pravo bogatstvo 🙂

      • 6. januara 2012. u 14:28

        i meni se isto dešava..zimi..zato i provodim ove hladne dane u mestu u kojem sa odrasla 🙂

        • 6. januara 2012. u 16:21

          Ima li šta lepše od toga 🙂

  2. 6. januara 2012. u 22:40

    *Eto, dospela ti deca do godina kada ih interesuje tvoj zavičaj. Sreća, što ih imaš a i sa kim da podeliš svoja sećanja, a bogami da im pokažeš gde si rodjen i gde si odrastao. To je baš lepo.
    Ja sam iz Novog Sada, tu se rodila tu ću i umreti! Tako sam rešila, da olakšam svima! 😀 Malo crnjaka, za kraj!

    • 7. januara 2012. u 12:10

      Ma deca su išla „da im dupe vidi put“… da oprostiš 🙂 Ali što kažeš, opet lepo je kad imaš sa nekim da podeliš svoja sećanja. Ljudi bez sećanja su prazni, puni mržnje prema drugima, uplašeni, sami… i problematični… to su oni koji razbijaju po tvom i mom gradu, koji se bave trivijalnostima umesto životom… koji sami sebe dižu u nebesa…
      Što se tiče umiranja… nikad ne reci šta je konačno… možda se pojavi neki grk ili italijan u tvom životu, pa se rodi uzajamna hemija… ko zna… ko zna 😀

  3. 8. januara 2012. u 21:31

    Mnogo volim kad neko tako poželi da podeli sećanja, posebno na detinjsto kojega se svi najradije sećamo. Baš mi se sviđa ona slika sa sneškom, fenomenalna je !
    Sigurna sam da ti je bilo puno srce kada si posetio stara mesta, čak i ponovo video drugaricu iz detinjstva! Slike koje ćemo uvek nositi u srcu ponekad i ožive pred očima, pa čovek za trenutak pobedi vreme. Tvoji roditelji uspeli su da ti omoguće bolji život, ali ponekad zavičaj baš nedostaje.

    • 10. januara 2012. u 09:00

      Breskvice, bio sam iznenađen kad sam sreo tu devojčicu iz Resavice, a i srce mi je bilo puno, kako kažeš. 🙂
      To je nešto što se teško može podeliti sa drugima, može se samo doživeti.

  4. 9. januara 2012. u 17:05

    Ova prica ili ti ispovest, me je malo trgnula da dodjem k sebi dok jos imam kome ! Da se malo opustim, potrazim staro drustvo i obnovim stara secanja! Zivot je kratak i treba obnoviti svoja secanja! Mnogo smo se otudjili 😦 Svecano obecavam da cu ove godine sto vise drugova iz detinjstava da kontaktiram 🙂 Hvala Alex, na divnoj prici i podsecanju 🙂

    • 10. januara 2012. u 09:05

      Tačno tako tetka Saveta 🙂
      Sećanja treba negovati, jer ona su samo naša i niko nam ih nemože oduzeti. Mogu nam uzeti novac, kuću, dostojanstvo, ali sećanja… niko 🙂
      Hvala na pozdravima.

  5. 13. januara 2012. u 00:18

    Alex, tek sad sam videla šta si mi odgovorio! Ne bih ja sebi poželela ni Grkljana ni Talijanca, a bogami ni Srbina. Dobro je meni i ovako, ko će se pod stare dane navikavati na novu facu, na nečije potrebe, htenja, zanovetanja, a ja sam ti druže, postala samoživa kučka, veruj mi. Ne bih se menjala, ovakva, kakva sam, ni za šta na svetu! 😀

    • 14. januara 2012. u 15:34

      He, he, Dudo, ne bih se baš kladio… znaš postoji jedan mali vragolan koji se zove Amor, pa kad on odapne one njegove strelice… na sve se u momentu zaboravi i život postaje nekako drugačiji, ružičast, veseo… 😉

  6. 17. januara 2012. u 13:07

    Eto @ Alex, kao sto vidis, uvek ima onih s kojima se mogu podeliti secanja :OK: :D.

    • 17. januara 2012. u 13:36

      Lepo je to osećanje kada imaš sa nekim da deliš svoja sećanja 😀

  7. 4. februara 2012. u 19:08

    Divna secanja Alex, ti umes uvek da dotaknes neko dugme u meni svojim pricama, pa krecu slike detinjstva….Vidis kako je napadao sneg, kao kada smo bili mali, idem sada da pravim andjele u snegu )))))

    • 7. februara 2012. u 09:43

      Draga Veco, naša sećanja su uvek setna i lepa i izazivaju u nama nostalgiju prema nekim prošlim vremenima koja su u nama izazivala sigurnost, za razliku od budućnosti koja je uvek nepredvidljiva i „strašna“.
      I ovde je sneg pao i sve se beli, ali nedostaju deca. Naime ja živim u kraju gde su starci u većini a malobrojni roditelji „kriju“ svoju decu iza zastora da se ne bi „razbolela“ na ovom velikom snegu. 🙂

  8. 5. marta 2012. u 14:15

    i ja sam nekada tu isao od drugi do peti razred a bilo je to od 63 ili 62 do 67 ili 68 mile

  1. 5. januara 2012. u 02:25

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: