Početak > Moja razmišljanja, Život > Nova Godina… moje filozofiranje

Nova Godina… moje filozofiranje

29. decembra 2011. Ostavite komentar Go to comments

Prođe još jedna godina. Što se više godina nižu u mojoj krštenici, to brže vreme prolazi i samo što smo raskitili jelku, evo opet je već vreme da je okitimo. Ustvari, ja to više ne radim, to su sada deca preuzela na sebe. Jelku kitimo od Božića do Božića, tj od Božića koji slave većina hrišćana u svetu do Božića koji slavi Srpska, Ruska i još nekoliko pravoslavnih Crkava. Ali, dobro je što ih ima dva, jer radost i veselje se tako produžava na skoro dve nedelje. Ko negira jedan Božić na uštrb drugog, taj je veoma hendikepirana osoba.

Iako vreme brzo proleti, kad se mislima vratim u nazad, vidim da je ova 2011 donela nekih promena i lepih i ružnih, (uostalom kao i svaka godina do sada). Većinu ružnih ću nadam se brzo zaboraviti, neke ipak neću moći nikada, a zaboraviću i lepe ali nadam se u manjoj meri. Ove godine su me napustile mnoge drage osobe, otišle su na onaj drugi, lepši svet, gde ih već čekaju neki davno preminuli rođaci i prijatelji. Moja majka je umrla, pa moj sveštenik i moj verni drug, moj pas.

Sestra mog prijatelja u Maroku, vrlo velika i vesela porodica, pisaću još o tome...

Ove tri smrti su me mnogo pogodile i dan danas mi poteraju suze u oči kad se setim nekim momanata provedenih sa njima. Čudno je kako me je smrt mog psa više pogodila nego recimo smrt nekog daljeg rođaka. Čovek je čudan stvor…

Mislio sam da ću 2011 stati na svoje noge, što se tiče finansija. Ali „čovek snuje Bog određuje“, pa ništa od tog plana. Taj zadatak prebacujem na ovu sledeću godinu koja dolazi. To na svoje noge mislio sam da krenem sa svojim poslom u Maroku, pa sam čak i putovao tamo, svašta lepo doživeo i sreo neke stare prijatelje. Upoznao sam i neke nove, pa očekujte tekstove sa temom „Maroko“ 🙂 . Putovao sam u još neka mesta, lepa interesantna, pa ću i to podeliti sa vama. I projekat Maroko prebacujem na sledeću godinu, jer ekonomska kriza me je omela da krenem sa tim u ovoj.

Što se tiče finansijske strane, ova godina je bila katastrofalna. Ne, ne kukam i jadikujem, samo kažem… sin mi je ostao bez posla, kćerka takođe, moj biznis slabo ide… faktički niko trenutno ne radi u kući, od nas 8-moro. Znači dogodine ne može biti gore, može samo bolje 🙂 . Slušam kako kriza kosi po Americi i Evropi. Ljudi izvršavaju samoubistva kad ostanu bez posla. Pa i kod nas. Čitave porodice skaču sa terase da prekrate sebi „muke“ koje nosi ovo vreme. Postali smo suviše mekani. Postali smo suviše neoprezni. Postali smo kilavi da se nosimo sa životom i nedaćama koje on nosi. Kao onaj u onoj priči;

„Čovek na poljani sa divnim pogledom na dolinu i reku koja protiče njome. Nad njim plavo nebo i sjaj sunca koje ga greje. Jednog dana pronađe šišarku i seme u njoj. Posadi ga da bi imao hlad kad drvo poraste. I drvo izraste u veliko, razgranato i lepo. Vide ovaj čovek da je to lepo, pa stade da ga neguje da se slučajno ne razboli i ugine. Ali drvo je bilo jedno i čovek pomisli kako bi bilo dobro da ima mnogo tako lepog drveća. Posadio je mnoštvo šišarki i velika šuma je ubrzo izrasla. Čovek je bio zadovoljan. Ali od tolike šume on više nije video lepu dolinu, plavo nebo i reku koja protiče. Drveće je počelo da stari i umire, da oboleva i pada. Mnogo vremena i truda je čovek trošio da neguje svoje drveće i održu šumu lepom i zelenom. Radio mnogo, stalno bio umoran i nervozan. Na kraju, jednog dana udari grom u jedno drvo, zapali ga i cela šuma izgore. Čovek je bio očajan. Zašto… krivio je Boga, đavola… gde je pogrešio… i na kraju nije mogao da izdrži i umro je od tuge. A na poljani posle požara se opet pojavio divan pogled na dolinu, reku i plavo nebo, i sunce koje je grejalo…“

Eh, da li smo i mi takvi. Skupljamo materijalna blaga samo da imamo što više, bez potrebe i prave radosti. Služimo tom blagu, čuvamo ga i negujemo, i nerviramo se ako nešto krene loše. Nemamo više vremena da se radujemo onome čemu smo se radovali kad nam je duša bila mlada i čista i nevina.

Dve moje kćerke, ja i moja prijateljica Tereza, kineskinja koja radi na zidanju novog mosta u Borči

Sećam se kad sam bio mali, velika sreća je kad bih ponekad pojeo sladoled. Slatkiši su bili hleb natopljen vodom i umočen u šećer. Doručak mast i hleb i aleva paprika. Mesa je bilo za ručak samo nedeljom, i to ne baš svake nedelje. Danas gledam moju kuću, dva sprata, 8 soba, tri kupatila, auto, televizori, kompjuteri, kreveti i ormari svuda… kao neki hotel. I onda ostanem bez posla ili mi biznis ne ide kako sam zamislio. I šta, treba da padnem u očaj, da kunem Boga i druge ljude… a ne, prijatelji dragi… nećete od mene to čuti.

Nedostaju mi čestitke. Nekada bi smo se sakupljali za stolom, skuvali kaficu i razmišljali kome, kada i šta da čestitamo. Kupili bi određen broj čestitki za sve prijatelje i rođake tog vremena. Obilazak tezgi na pijacama je bio događaj za sebe, od silnog šareniša se mogao izgubiti ceo dan dok ne izaberemo ono što želimo.  Moralo se paziti da nekom pravoslavnom čestitamo Novu Godinu i Božić, nekom katoliku Božić i Novu Godinu, a neko ko je bio u partiji (komunista) samo Novu Godinu. Nekada bi smo se i smejali nekom našem rođaku koji je strogo držao do tih podela. Danas više nije tako, osim što nema više komunista,  nema više ni čestitki, išćekivanja poštara, radost otvaranja pisma… danas samo pošaljemo SMS, ili pustimo poruku na Fejs, a poneko čak pozove i telefonom. Više ljudi mi čistita Novu Godinu a da ih uopšte ni ne poznajem, nego što mi čestitaju moji rođaci. Baš mi nedostaju čestitke… a neke od njih su bile prava mala remek dela, predivni crteži, slike i aranžmani…

U gostima kod prijatelja, veselimo se novom članu zajedničke porodice

Nova Godina će mi doneti jedan  veoma drag, lep, radostan… ili već kako da ga nazovem… poklon. To je već u najavi. Postaću deda, sada je već sigurno, kako kaže moja drugarica Duda: „Ovu vest nisam smela da kažem ranije. Svi znate zašto  sam ćutala do sada.“ Znači, i u Novoj Godini red sreće, red tuge.

Dragi prijatelji, želim vam svima red sreće i red tuge u Novoj Godini, s tim da onaj red sreće ipak bude deblji od ovog drugog… i setite se svojih rođaka, prijatelja i komšija… možda je neko usamljen na današnji dan.

Advertisements
  1. cakulanje
    29. decembra 2011. u 04:02

    Alex, želim ti redove, samo redove sreće, jer drugo ne zaslužuješ. Srećna ti Nova i da budeš deda nad dedama 😆 Čestitam i Živeli!
    p.s.
    Bogat čovek! Osmoro, ehej 🙂 Još i deveto na putu, mašala!!

    • 29. decembra 2011. u 11:10

      Ha, ha, ha, Ćakulava, ne može samo sreća, mora i tuga… inaće mogu se uobraziti 😀
      Hvala ti na lepim željama, čovek sam sebi stvara sreću, čovek sam sebi stvara poštovanje, čovek sam sebi stvara bogatstvo. Niko mu to ne daje, mora sam, u tome i jeste draž da se pokažemo kao ljudi, zar ne 😉
      Sretno i tebi novo leto i da se čitamo… naravno 🙂

  2. 29. decembra 2011. u 14:20

    Dragi Alex, divna i poucna prica o coveku i sumi…ne treba se vezivati za materijalno i biti rob istog. Tako jednostavno i prosto,a tako tesko ponekada… A prijatelji,bas kao i mi sami, dolaze i odlaze. Valjalo bi iskoristiti na najbolji moguci nacin vreme koje nam je poklonjeno sa pravim, istinskim prijateljima i vrednostima…a to sigurno nisu ni avioni, ni kamioni 🙂
    Puuuuuno srece, zdravlja, ljubavi i uspeha, tebi i tvojoj porodici i u ovoj Novoj zelim! !!!!

    • 29. decembra 2011. u 15:10

      Perlice, drago mi je da se opet družimo 🙂
      Teško je odvojiti se od nečega što mislimo da je „samo“ naše. Malo dete će plakati kad mu oduzmu omiljenu igračku, ljudi će biti veoma nesretni ako imaju pa nemaju, a tako je i sa prijateljima i rođacima… teško nam je tek kad ih izgubimo. Zato, mudro kažeš, treba uživati u pravim prijateljima a ostali… pa skloniće se sami 😉
      Hvala za priču, ja sam je smislio 🙂
      I tebi naravno puno zdravlja, sreće i dobrih prijatelja u Novoj Godini, i da se družimo i dalje…

  3. 29. decembra 2011. u 19:34

    Alex, ovo je prica koja pored svega odise optimizmom i eto zasto rado dolazim na tvoj blog ))))

    Zelim ti zaista od sveg srca mnogo mnogo srece, mada je ti vec imas u svojoj deci i svemu sto si stvorio i doziveo do sada…)))))

    • 29. decembra 2011. u 21:03

      Meni je veoma drago da posećuješ moj blog, Veco i hvala ti na lepim željama.
      Mi se barem dobro razumemo i umemo da cenimo taj dašak vetra što se zove život, zar ne 😉
      Neka ti Nova Godina bude vesela i srećna i da obiluje tvojim pesmama na tvom blogu.

  4. 30. decembra 2011. u 22:33

    *Aleks, svima nam je ova godina donela razne „redove“, koji stižu na naplatu. No, ipak, tvoja i moja porodica, imaju zašto da se raduju. Nije dugo bilo beba, znači, VREME JE ZA BEBE. Sreća naša!!! 😀

    Koliko god da kukamo, nekako se provlačimo i finansijski i psihički. Ne mora sto uvek da ima 13 jela, neka je jedno ali vredno. Važno je da je stomak pun. Mnogo teže se živelo posle II svetskog rata, bar su mi tako pričali moji. Mi smo sada PREBOGATI, ako poredimo sa tim vremenom. No, biće bolje, jer, ako mislimo pozitivno, mora da nam se dese i lepe stvari.

    Jedva čekam tvoje Marokanske priče. To je država koja mene posebno privlači. Verovatno, pod tvojim uticajem! 😉

    Žao mi je što se više ne kupuju i šalju novogodišnje čestitke. No, kriva je država, garantujem. Kada su se poštanske markice kupovale na trafikama, lizneš, zalepiš i ubaciš u sanduče, a ovo sada, treba da stojim u pošti u onoj zmijurdi od reda, da čekam da bih predala jednu ili više čestitki. E, to je najveći problem. A tu je i internet, pa se i brže i lakše pošalje ista.

    Želim ti da budeš zdrav i veseo, treba šetati unuče u najlepšem mesecu u godini. Želim ti da uvek imaš posla, jer, u poslu je spas. Tvojoj deci i supruzi, sve najlepše u Novoj godini.
    Puno pozdrava! 🙂

    • 31. decembra 2011. u 01:39

      Dudo, šta da ti pričam kad sve znaš 🙂
      Ipak teško je imati veliku porodicu, naročito u ovim vremenima, ne zbog besparice već zbog društvenih obaveza, čovek se istroši… kamen pukne a ne čovek… ipak, ima neki dah božanski u nama, pa teramo dalje 🙂
      Ima naznaka da ću opet na put, u te egzotične, ali i opasne krajeve… pa eto priča i za blogere i za unuke 😀
      Još jednom, da nam sve bude lepo u novoj godini, pa i da se vidimo u Novome Sadu jedared 😀

  5. 8. januara 2012. u 21:39

    Alex, možda sam preskočila kada sam prvi put videla ovaj tekst, ali nije još kasno da ti poželim mnooogo sreće u ovoj godini koja te već u najavi očekuje. I ne brini se,kako je govorio moj deda „za budalu uvek ima posla“, tako da će sve doći na svoje mesto. Možda nam neće biti odlično, ali snaćićemo se već nekako, navikli smo. Neka su svi zdravi i veseli i tako na okupu kao kod tebe za stolom, to je sreća.

    • 10. januara 2012. u 09:04

      Breskvice hvala za pozdrave, sa zakašnjenjem takođe 😀
      Znam za budalu uvek ima posla, kroz to sam prošao u svom životu, ali i budala stari i ne može da radi kao nekada. A takav polako postaje teret i svojoj porodici, a kamoli nekom nepoznatom, državi ili poslodavcu. Zato i potenciram svoj biznis, ali Srbija je ovo, tako da čeka me inostranstvo…

  1. 29. decembra 2011. u 02:43

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: