Početak > Moja razmišljanja > Mojih pet minuta

Mojih pet minuta


Vodio sam jedan život, buran, izazovan, raznolik… Vodio sam ga takvog ne mojom krivicom. Nisam bio probisvet ili „mangup“, već sam živeo u jednoj državi gde je normalno sve ono što nije normalno, tako da sam vodio jedan život prožet ratovima, inflacijom, kriminalom, bombardovanjem, divljanjem na ulicama… i vodim ga naravno i dalje. A dokle – videćemo.

U ovoj „državi iza ogledala“ postao je pravi podvig naći dobro plaćen posao, gde je „gazda“ koliko – toliko normalan čovek i gde je plata tolika da se može i živeti od nje. Do sada sam uglavnom tražio pomoć i nudio svoj CV na uvid, ali ništa specijalno se nije dešavalo. Pred kraj prošle godine se to promenilo…

Ali da krenem redom.

Dok sam radio u Libiji upoznao sam divne ljude, a jedan od njih mi je bio šef, izvesni DeSouza, Englez, poreklom Pakistanac. I kad se pogon u Tripoliju ugasio, ja i on smo ostali dobri i, čak šta više, produbljivali smo naše prijateljstvo i često ćaskali preko Skype-a. U talasu krize i DeSouzina firma je doživela pad i on je morao da proda pola svoje kompanije da bi opstao. Tada smo zajednički pokušavali da se iskobeljamo i nađemo nova tržišta. Ja sam ipak morao da nešto radim, pa sam se snalazio cele prošle godine, kako sam znao i umeo.

Jednog dana DeSouza mi javlja; „Alex, hitno su mi potrebni Rig Drill Well Oil&Gas inženjeri za jednu bušotinu u Zwari. Vidi ima li u Srbiji takvog kadra, a ako nema može bilo koja nacionalnost!“ Često sam od njega dobijao slične poruke, jer kad se nalazi u Tripoliju on jednostavno nema mnogo mogućnosti da surfuje Internetom da traži ljudstvo, jer veze su očajne a Gadafi agencije za zapošljavanje smatra kao mesto za „iznajmljivanje robova“ i sankcioniše.

I tako ja pustim glas preko LinkedIn servisa i preko Infostud-a. Mislim, možda se neko i javi.

Uskoro poče lavina da se valja preko ekrana mog kompjutera.

„Poštovani gospodine, završio sam univerzitet u New Yorku, radio sam 15 godina na poslovima… … …“

„Cenjeni kolega, proveo sam u Libiji i na Bliskom Istoku 25 godina i imam… … …“

„Zemljak, moj teča je mašinac. Šta misliš jel bi imao prođu tamo među Arapima, da mu javim… … …“

„Najmiliji rođeče, brate, prijatelju, očajnički mi treba posao, imam ženu i decu, ti si mi poslednja šansa… … …“

„Ja sam radila kao kuvarica u Alžiru, ako ima posao za mene javite mi na… … …“

„Brate, ja trgujem željezom… imaš li neki kontakt tamo… … …“

Au, šta me snađe, kako sve odgovoriti ovim ljudima… kako izaći u sustret… šta napisati… ne znam ni DeSouzi šta da odgovorim, da mu kažem da je kriza toliko ovladala da se ljudi i za slamku hvataju, premda on to zna, ali nisam očekivao ovakvu reakciju.

A, opet… nekako mi milo oko srca. Ej, javljaju se inženjeri, obrazovani, na položajima, sa znanjem… obraćaju mi se kao sebi ravnom… traže obaveštenja, pomoć, priliku… nekako, počeo sam da rastem u sopstvenim očima, ego krete u visine…

Ali, nisam ja taj tip da se naslađujem i koristim tuđu muku, pa lepo napravih selekciju, poslah DeSouzi  nekoliko kandidata, a ostale obavestih da je potražnja prestala i zahvalio sam im se na interesovanju.

Tada sam video da ni poslodavcima nije lako. Pa treba od mnoštva izabrati kvalitet. Prosto sam zažalio što DeSouza ne radi po partijskoj, ili rođačkoj liniji. Uvalio bih mu mog sina, ili brata od strica… ovako, jbg.

 

Advertisements
  1. 10. januara 2011. u 21:28

    Tek tako možeš da vidiš kako u ovoj zemlji niko nema posao i kako su ljudi spremni da kukaju i mole da bi nešto radili. Propast. E, da možeš bar decu da pošalješ tamo.

    • Alex
      13. januara 2011. u 19:31

      Eh, moja Breskvice… čudno je to iskustvo. Ali budi sigurna, nije svako za sve… dobar radnik zlata vredi, kao što i dobar poslovođa… ali i dobar gazda. Nismo svi za sve, to je sva mudrost 🙂

      • 13. januara 2011. u 22:46

        Naravno. Nekome se snađe gde god da ga baciš, ali opet… Treba svakom pružiti šansu za rad, za razvoj, za napredovanje, što je mnogima u ovoj zemlji uskraćeno.

  2. 10. januara 2011. u 23:41

    Pa, pravo da ti kažem i nije lako poslodavcima. Ne znaju ni koga primaju, ni šta će dobiti. Često se svi zainteresovani za posao predstave u najboljem svetlu, obećavaju i kule i gradove, a kada treba zapeti, cvrc, teško im, naporno, pa nisu oni to sve tako zamišljali. Ima raznog sveta. Dobro je da je tvoj prijatelj imao tebe za pomoćnika. Želim ja tebi, tako dobrom, da pronadješ uskoro, jedan divan posao. Isto to, želim i tvojoj deci, od srca! 🙂

    • Alex
      13. januara 2011. u 19:36

      Dudo, ti i ja znamo jer smo to sve prošli 🙂
      Ja i DeSouza i dan danas sarađujemo. Nova Godina je 23:30 a mi razgovaramo preko Skype o poslu u Libiji… i slušaj sada, pošto se ukazao jedan tender koji se lako može realizovati, ja mog prijatelja iz ogromne srepske firme zovem jel zainteresovan, on odgovara „je si li lud, pa Nova Godina je… zovi posle Srpske“. Ali Arapi ne slave Novu Godinu, oni rade i sada se trenutak. I posao je posao, zovem Hrvatsku firmu, i čovek prekida slavlje sa porodicom, odlazi u kancelariju i priključuje se Conference Call da se dogovaramo za posao. Sutra dan dobijamo kompletnu dokumentaciju za tender.Pa ti sada vidi…

  3. 11. januara 2011. u 02:22

    Nije lako nikome..`bem ga ako sam pametna..
    Ovih dana fizikalisem kod brata sa jednom zubarkom, jednom bem` kako joj se zove fax koji je zavrsila, PR neke firme..i ja sestra gazde. Kud mene uze a treba mi posao i pare, ali zimoca `ocu da mrem na onom betonu, i ne bih isla majke mi, mucenje mi je..a onda vidim one druge, pa cutim, pa vristim u sebi i ne znam pojma kako cu izdrzati ovu nedelje a moram jbt 😦
    Najgora sam od sve dece 😀

    • Alex
      13. januara 2011. u 19:40

      Zelena, sjajna si… vidiš i sama kako je… ustvari treba biti snalažljiv, i treba ponekad isključiti mozak, a nekad ga uključiti… inače, evo ga infarkt od nerviranja na vrata 😉 🙂

  4. 11. januara 2011. u 20:52

    Ne znam ništa. Još kao jako mlada sam shvatila da ne mogu i ne umem da trpim bilo kakav autoritet. Ne valja mi to, ali na kraju se ispostavilo da sam ispala pametnica. 😀

    Svaki posao je odgovoran i težak na svoj način, ali nekako kada si sam svoj gazda bar nema čovek nikog nad glavom da mu popuje. Oduvek sam znala da nikada neću raditi za nekog, da ne mogu da radim od do, da nikada neću zaraditi penziju za stare dane, da još svašta tako nešto… Što da se sekiram unapred i onda je eto došla čuvena kriza i svi nešto kukaju ovako, onako…a ja navikla na sve i svašta, pa je tako nisam ni primetila.

    Pare nisu problem, para nema. :mrgreen:

    • Alex
      13. januara 2011. u 19:44

      Ova ti je dobra, Čarolijo… para nema 😀
      Imam iskustva od socijalističkih giganata do malih firmica od 5 ljudi… viđao gde propadaju firme gde je uloženo po 50.000 evra u osnivanje kompanije, jer nije bio dobar menadžer, jer je hteo da bude „gazda“, da mu se svi klanjaju do zemlje… a opet viđao sam i firme gde radnici „brišu patos“ sa šefovima… mogao bih knjige da ispišem o svemu 🙂

  5. 15. januara 2011. u 00:05

    Naš narod, svaka čast izuzetcima, stalno kuka kao nema od čega da živi i kako da dođe do posla. Kada se posao pojavi, niko neće da radi. Prosto rečeno – moli Boga da ga ne nađe.
    Radila sam sve poslove za koje mi se ukazala prilika, nekad i po dva istovremeno. Nema toga što čovek ne može ako želi. Radila sam kao: likvidator računa, knjigovođa, trgovac, fotograf, novinar, pakovala kore, montažer, poslovođa, šef velikoprodaje… i ne stidim se, ali mi deca nikada nisu ostala gladna.

  6. Alex
    15. januara 2011. u 12:01

    Neno, u tome i jeste suština svega ovoga što govorimo. Ne samo da neće radnici da rade, nego neće ni poslovođe, gazde, policajci, učitelji, političari, itd… Oni svi dolaze na posao, „otaljavaju“, muvaju se ceo dan, „narade se“, umorni, besni, puni problema… i šta! Svi kukaju, govore da ih se ne razume, da nemaju pomoć, da nema kvalitetnih saradnika… a niko da prvo preispita sebe. U tome je problem. I ja sam takav, priznajem… pa sa kim si, takav si… na žalost ne vidim rešenje, ima ga, ali ga ja ne vidim 😕
    Drago mi je da si svratila i da se družimo. 🙂

  7. 15. januara 2011. u 20:37

    Alex, lep je bre to osećaj kad pomogneš nekom. 🙂 Ti si tu u dvostrukom dobitku, ako obe strane budu zadovoljne ima da te bar neko vreme kuju u zvezde. Al ako se ispži neko u toj priči ima da te pcuju, d’izvineš. 😉 Navijam da svi budu srećni i zadovoljni! 🙂

  8. Alex
    15. januara 2011. u 22:20

    Školjkice, i to je tačno što kažeš 🙂
    Danas su ljudi u nekoj blagoj „panici“, što se tiče posla… pogotovo zapadnjaci, ali i Indijci i Rusi… taman krenulo,kad naiđe kriza 😕

  9. 23. januara 2011. u 17:09

    Alex, tu li si ili da te tražimo po internetu? 😉

    • Alex
      4. februara 2011. u 18:56

      Joj Dudo, ne znam ni sam gde sam… upao sam u neke poslove pa mi dani prosto lete, ne stignem ništa da pogledam na WordPress-u, a kamoli da nešto napišem…
      Čim dođem do slobodnog vremena, evo me nazad 😉

  10. 4. februara 2011. u 21:32

    Hajde, vidim, trudiš se. Čekamo te sa nekim novim vestima o poslul. To je život i o tome treba pričati! Srećno, i neka samo ima šta da se radi! 🙂

  1. 11. januara 2011. u 00:24
  2. 11. decembra 2011. u 01:51

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: