Početak > Društvo, Porodica > One of these days

One of these days

28. novembra 2010. Ostavite komentar Go to comments

Žiža je ušla u sobu noseći u rukama naramak cepanica. Mnogo je radila, cepala drva, krečila tuđe kuće, spremala tuđe stanove, pomagala pri svinjokolju, bila na usluzi svima u selu… Leđa su je bolela, imala je konstantnu upalu bešike, lice joj je bilo izborano i nekadašnja lepotica je sada postala samo stara, smežurana žena.

Njena kuća je bila sređena – o tome je vodila računa njena kćerka. Žiža se setno nasmeši pomislivši na svoju kćerku, pa spusti drva pored smederevca, protegnu se malo da olakša bol u krstima. Učini joj se da neko jeca u susednoj sobi, pa Žiža zastade i pažljivije osluhnu. Zaista je neko jecao, i ona, sada već zabrinuta, pođe prema sobi da vidi o čemu se radi.

I zaista, u uglu sobe je na maloj stoličici sedeo Žižin sin Đuđa, očiju punih suza dok su mu se ramena tresla u ritmu tužnih uzdaha. Žiža pogleda svoje dete; momka od 25 godina, krupnog, lepog, pametnog kako tiho jeca u uglu sobe.

– „Šta je sine?“ – upita ga.

Đuđa se trže i kroz vlažne oči pogleda svoju majku koja je stajala na vratima, pa brzim pokretom obrisa oči i natera sebe da uguši jecaje u sebi.

– „Ništa, mama, sve je u redu“ – slaga je.

Žiža priđe i zagleda se sinu pravo u oči.

– „Ništa nije u redu, vidim. Je li te odbila?“

– „Jeste“ – kao sa stidom reče Đuđa i spusti pogled na pod.

– „Pa sine, nije smak sveta,“ – pokuša da ga nevešto uteši Žiža, – „ima još devojaka. I sam znaš da su oni tek sad došli u naše selo i da ih ne poznajemo sasvim dobro. Lepa je devojka, ali sine, oni ništa ne znaju o nama i verovatno ni ne žele da se odmah vežu sa nekim iz sela.“

– „Ali, mama, ona hoće… i htela je… i htela je sve dok njena majka nije progovorila!“ – prošaputa Đuđa.

Žiža se kiselo nasmeši. Uvek majka mora de sa umeša u sreću dvoje mladih. Zašto smo mi majke tako zaštitnički nastojene da ne vidimo šta je sreća za našu decu.

– „Šta ti je rekla, sine?“

– „Znaju oni o nama i više nego što mislimo, mama.“ – odgovori joj sin i brada poče da mu podrhtava u pokušajima da  spreči novi nalet suza.

– „Šta ti to sad znači? Šta znaju Đuđa?“

Žiži se sad stegnu grlo od onoga što je mogla da čuje od svoga sina.

– „Kad me je njena majka ugledala i čula da sam došao da prosim njenu kćerku, ona se glasno nasmejala i… i…. rekla….“ – suze potekoše na rumene Đuđine obraze.

– „Aman, šta ti je rekla, sine – govori ako Boga znaš!“

– „Rekla je“ – Đuđa prozbori – „A to je sin onoga Jokana što godinama spava sa svojom kćerkom. Pa moj dečko zar si zaista mislio da bi smo mi našu kćer dali u kuću gde otac spava sa svojom kćerkom a majku tuče kao vola ako se usprotivi… ha,ha,ha… idi dete kući i nemoj dolaziti više… idi…“ –  pogleda svoju majku – „Mama, je li to istina? Jel istina da tata spava sa sestrom?“

Žiža spusti pogled i ništa ne odgovori svom sinu. Šta i da mu odgovori kad je celo selo znalo. Svi su znali sem Đuđe, a on je sada to saznao na najstrašniji mogući način.

– „Mama, zašto ništa ne kažeš? Zašto čutiš? Znači istina je… mama… Sada mi je jasno zašto se seja nije udavala, zašto nikada nije izlazila iz kuće a da je tata ne prati, zašto je tata oterao onog Jovana kad je došao da je prosi, zašto nije ni školu završila jer je tata stalno odlazio da je kontroliše… mama… kako ti nisi ništa učinila povodom toga… mama, ako si i ti znala?“

Žiža je čutala. Đuđa ustade sa svoje stolice, obrisa obraze i izađe napolje.

Kasnije je Žiža saznala da je Đuđa pronašao posao, iznajmio sobu i oženio se devojkom iz Bosne, koja nije mogla znati za njihovu sramotu. Žiža je saznala da je postala baka, ali nikada svoje unuče videla nije. Đuđa nije dozvolio…

Kad je Đuđa otišao od kuće, mir se opet vratio u Žižinu porodicu. Radila je mnogo i dalje, čutala je i barem više nije bila bijena…

. . . . . . . .

Ova istinita priča je posvećena upravo prošloj nedelji Nasilja u porodici. Moje nevešto ispričane reči pokušavaju da ukažu na veliku opasnost nasilja u samoj porodici. Milion puta je to već pisano. Ne računam jadikovke „razmaženih“ samohranih majki, koje su i same htele takav život (vidi moj tekst na ovu temu), već pravo nasilje za koje svi znaju a žene moraju da trpe i čute. A takvog nasilja je neuporedivo više.

Izuzetno dobar blog „Under the Rainbow“ se pojavio pre nekog vremena. Navešću samo dva teksta sa njihovog bloga.

Otišla sam na spavanje. San me je uveliko savladao, kada sam, jednog trenutka vidjela oca kako sjedi na rubu kreveta. Otkrio je ćebe sa mene i rukom, blago, prelazio preko mog tijela, zadržavajući se na grudima. Uplašila sam se. Rekao je: „Budi dobra, neću te povrijediti! Muškarci su grozni, samo će htjeti da te iskoriste. Tata će tebe da čuva, mazi i pazi“. Jedne noći je potpuno poludio i silovao me. Imala sam 16 i po godina kada mi je otac napravio dijete – priča Jelena.“ – je deo priče koju možete pročitati ovde.

Kad se to desilo, znam da je bila zima. Djed je bio u staroj kući i sa verande me je zovnuo da mu donesem vode. Otišla sam do bunara i donijela mu kantu punu vode. Pozvao me je da uđem u kuću da mi nešto ispriča. Nisam mislila ništa loše kad me je zovnuo. Zaključao je vrata čim sam ušla i rekao mi da sjednem na sećiju u drugu sobu.“ – je deo druge priče koju možete pročitati ovde.

Ostale priče otkrijte sami, i razmislite… ne znam šta… ali razmislite.

Advertisements
  1. 28. novembra 2010. u 18:00

    Uh…koliko je ovo teško. Kao da mi se neki teret strovalio na leđa. Nemam pojma, pročitaću prvo ovaj blog na koji si nas uputio, a onda ću da razmislim, pa možda nešto budem i umela da kažem.

  2. 28. novembra 2010. u 18:11

    Evo Aleks koji sam komentar ostavila na prvu priču, u stvari na svaku takvu priču.

    „U ovakvim slučajevima ne mogu da razumem majke koje znaju šta njihova deca trpe, a ništa ne preduzimaju. S obzirom da sam i sama majka, ovako nešto nikako ne mogu da razumem. Kada bih ja bila u ovakvoj situaciji, taj ne bi stigao do suda, bez razmišljanja bih mu sama presudila. To je jedna od situacija u kojoj bih bila spremna da ubijem.“

    • Alex
      28. novembra 2010. u 19:10

      Čarolijo, ni ja ne razumem majke koje pristaju na takvo nešto. Ne razumem ni majke koje podvode svoje kćeri radi „ljubavi“ muža. Naravno ne razumem ni očeve… Znaš da ja imam 5 kćerki, i da spavam sa njima, užas… kakav bi ja monstrum to bio.
      U mojoj istinitoj priči, celo jedno selo u Srbiji je znalo za odnos oca i kćerke, i svi su se pomirili sa tim. Zar je moguće da u celom selu niko neće da kaže istinu…
      Nisam pametan dovoljno da bi to sve shvatio 😕

  3. 28. novembra 2010. u 20:48

    Stid i sramota umeju da budu jaci od zdravog? razuma, nazalost. Ovakve price me rastuze i prosto zelim da verujem da su samo price, jer sve drugo ne umem da ukapiram..

    • Alex
      28. novembra 2010. u 20:58

      Ovakve priče me prvo razbesne, pa onda rastuže, a tada se zapitam šta se to nalazi u nekim mozgovima…
      Moja priča je istinita, i interesantno, svi akteri žive sa tim saznanjem i svi su „zadovoljni“ svojim životima. Teško je nešto promeniti, pa ma kako to izvitopereno bilo 😕

  4. 29. novembra 2010. u 17:35

    Mučna ti ova priča, skroz, i nepojmljiva zdravom razumu, a ima ih izgleda mnogo. A mi samo pričamo prazne priče, čik da se neko umeša u „porodičnu stvar“ a da sebi ne stvori problem (navodno bez razloga). Nema podrške, svi se prave mute mutave, pa onda oni tužni trpe, šta će. 😦

    • Alex
      1. decembra 2010. u 09:34

      Školjkice, potpuno si u pravu. Možda bi se žene iz moje priče i pobunile kada bi bile ohrabrivane od meštana sela, (koji su svi znali za incestoct oca i kćerke, svi se sprdali iza leđa, a nisu ništa preduzimali), od lokalne vlasti i on raznih NVO. Ljudi sa bloga „Ispod duge“ (Under the rainbow), rade nešto konkretno i ja im „skidam kapu“. Ovako, bez ikakve podrške i edukacije, žene čute i pomirile su se sa sudbinom. Na kraju je sve to postalo „normalno“.
      Ovaj problem je opšteglobalni, vidimo po vestima iz Nemačke, Astralije, Švedske, ali i iz Saudijske Arabije, Kine… Ja neću da čutim, iako u mojoj porodici toga nema, pa, ipak, otkud znam za kakvu budalu mogu moje kćerke da se udaju. Zato, pričam od kad znaju za seks i ljubav.
      Pozdrav i izvini što si bačena na spam – ispravio sam 😉

  5. 30. novembra 2010. u 19:01

    Takve bih mučio najtežim mukama, a ne bih im dao da umru. Lečio i mučio do kraja života. To je po meni najveći greh.

    • Alex
      30. novembra 2010. u 21:54

      Znam, Arci, znam… 😦

  6. veshtichanstvena
    1. decembra 2010. u 12:50

    Strašna priča koja to zapravo i nije….Istina je i to je još strašnije od svega.
    Nemam reči….Znam samo da bih skota ubila bez trunčice razmišljanja da sam na mestu majke iz ove ili slične priče…I verujte mi, ne govorim figurativno.

    • Alex
      1. decembra 2010. u 13:10

      Ovo što sam ja saznao i što je istinito i što sam podelio sa vama je zaista „benevolentno“ u odnosu na neke priče koje se svakodnevno dešavaju. 😦
      Veco, verujem da bi ti postupila tako kako si rekla, i iz naše perspektive ne razumemo žene koje su pristale da budu „robinje“ muža tj oca, a opet okruženje, neznanje, strah, rezignacija možda mogu (kažem „mogu“) da budu neko opravdanje 😕 .

  7. veshtichanstvena
    1. decembra 2010. u 18:33

    Mogu da pristanem na svašta, i imam neka iskustva u vezi toga, mogu da budem „ponižavana „, sticajem okolnosti, ali ne zauvek, mogu to, dok ne pronadjem najbezbolniji način da se takvo stanje prekine…Jaka sam i moju dušu i mentalnu snagu ne može uništi neki nasilnik, što sam i dokazala, po cenu da dam i svoj život…
    Medjutim….da mi neko takne dete, a naročito na ovako skrnav i gnusan način – UBILA BIH GADA, pa ma koliko nije hrišćanski niti ljudski. To ne bih oprostila nikada nikome i nikako.

    • Alex
      2. decembra 2010. u 10:47

      Ma znam Veco za tebe, znam i ja kako bih reagovao da se to desi mojoj sestri ili kćerki… ali nije mi jasno zašto neke žene to tolerišu. U čemu je tu problem? Šta takve žene sprečava da misle kao i ti? A puno je takvih žena, to znamo…
      Mene više to interesuje, ZAŠTO neke žene dopuštaju da budu ponižavane, pa i da im muž spava sa kćerkom? Šta ti misliš… 😕

  8. 2. decembra 2010. u 19:51

    Kako me razbesne ovakve priče…
    Ja najviše od svega krivim majku koja to gleda i ćuti.
    Kakav crni „mir u porodici“, sve bi ih strpala u ludnicu

    • Alex
      2. decembra 2010. u 21:59

      Бресквице, знам да те то разбесни. Разбесни и мене, наравно. Али не знам зашто људи трпе нечији зулум, па и малтретирање рођене деце. На крају читамо да је после 30 година брака убила мужа секиром, или га избола ножем на спавању. Ваљда се акомулира да би на крају избило као вулкан. Нажалост ја сам у животу срео много жена које су биле малтретиране. Питај ме да ли сам отишао у полицију, или нешто предузео. Нисам! А верујем да их сви ми знамо, па не желимо да се мешамо у „породичне ствари“. 😕

      • 4. decembra 2010. u 18:37

        Mene sve to mnogo nervira, ali mislim da čovek jedini može sam sebi pomoći. Ako neko sa strane pokuša da se umeša mislim da ništa ne može uraditi. Dokle god neko trpi

        • Alex
          4. decembra 2010. u 21:14

          Uhh, ne znam, Breskvice. Iako sam staložen čovek, i gledam da živim tako da poštujem druge, verovatno bih delovao impulsivno i, kako kaže Veca, ubio gada.
          Ipak mi smo svi pojedinci, problem je što nam je država slaba, jako slaba i samoživa 😦

  9. 8. decembra 2010. u 04:58

    Tema je teska. I bolna. Ljudi vole da zabadaju nos u tudje zivote kad treba ogovarati, zabaviti se tudjom pricom, ali ih nema nigde kad tereba pruziti ruku pomoci. Tad odjednom svi smatraju da se to njih ne tice. Naravno, ima tu i onoga da zrtve porodicnog nasilja cesto oproste, ne podnesu prijavu, pa neko treci moze ispasti grbav, ali pomoc se ni ne sastoji u tome ici dza-bu.
    Manjka pomoc i podraska instirtucija. Cesto se i one prema zrtvama porodicnog nasilje odnose na vrlo ponizavajuci nacin. Zakoni su takvi da vise stite nasilnika nego zrtvu, pa nije lako izdrzati. To biva obicno dug put, za koji treba puno snage i vrlo prakticne podrske i pomoci. Ako postoji finansijska zavisnost, ako zrtva nema kuda da se skloni, cesto nema snage da s celom situacijom nesto uradi, ne vidi izlaz. Nasilnici sistematski rade na rusenju samopouzdanja zrtve i indoktrinaciji u smislu: ko ce te takvu, budi srecna sto te makar ja gledam itd.

    Presla sam taj put, zahvalna sam Bogu sto mi je dao snage da ne pokleknem, da ne trpim, da budem jaca od straha. A nisam ni bila vaspitavana da trpim. Medjutim, jos pamtim neke davne reci jedne zene, majke i muskog i zenskog deteta: „Zbog par samara se ne odlazi iz braka“. Eh, koliko je dece, posebno zenske tako vaspitano 😦

    Sto se incesta tice: uzas, uzas, uzas!!!!! Ali je sve tako komplikovano u ljudskoj dusi, psoebno u dusi slomljenih, ponizenih 😦

    • Alex
      8. decembra 2010. u 13:52

      Podrška institucija je krucijalna. Ako institucije više prozivaju žrtvu nego krivca, tada ne postoji podrška – to je logično. Sve što si navela potpuno stoji i potpuno se slažem. Na kraju žene koje nemaju dovoljno hrabrosti, a kojima je dovoljna mala podrška da urade neke korake protiv nasilnika, nemaju podršku ni okoline a ni institucija, one se jednostavno predaju, pate u sebi, ali ne vide način kako da to promene. Mnoge se odaju alkoholu u takvom slučaju, zar ne? 😦

  10. 8. decembra 2010. u 17:30

    Pa ne bih bas rekla da se mnoge odaju alkoholu, nema tu za njkega bas nesto prostora. Ja alkohol pre vidim kao „privilegiju“ onih unutrasnje nezadovoljnih zena, bez stvarne patnje, u smislu maltretiranja. Probaj da zamislis zenu udatu za nasilnika, koja pije. Pa lesio bi je od batina samo tako. Ona, ako zeli da prezivi, pokusava da bude neprimetna, da ga sto manje razdrazuje, da bude sto neupadljivija.

    Institucije jos uvek dosta pocivaju na muskarcima, koji nekad reaguju zaista neprimereno. Imala sam cast da se susretnems a takvim policajcima, i trebalo mi je puno zivaca, smirenosti, pa i znanja (koje im se ni malo nije svidelo) da se IZBORIM za zastitu i protokol. Apsurdno, zar ne? Ali, znamo svi sta se desava na primer sa zrtvama silovanja, kojim ponizenjima pa i daljem nasilju su izlozene.

    U stvari, tako je sa svakim oblikom nasilja. Uzmimo, na primer, zlostavljanje medju decom u skoli. Grupica dece sikanira slabiju jedinku. Roditelji krenu u zastitu svog deteta, polako se stepenuje pritisak na uciteljicu, skolu itd. Posledica? Zlostavljano dete mora da promeni skolu, jer cak i ako roditelji izdejstvuju kaznjavanje dece nasilnika i preduzimanje nekih mera, detetu nema opstanka u toj sredini, ne medju decom, ni medju osobljem skole 😦 . Ta slika se samo prenosi na siri drustveni plan, ali prave zastite zrtava nasilju nema ni slucajno.

  11. Alex
    8. decembra 2010. u 21:44

    Ne znam. Alkohol mi je pao na pamet kao neko „rešenje“. Prosto ne mogu da zamislim zašto neke žene trpe torturu, a da ne pokažu malo otpora, a pate u sebi, pomislio sam možda im alkohol pomaže da tu patnju potisnu. Posle tvog obrazloženja – vidim u pravu si.
    Za nasilje u školi znam mnogo primera. I moje bliznakinje su bile šikanirane u VIII razredu. Nasilja je uvek bilo, možda ne u ovako brutalnoj meri kao danas, ali i ja kad sam bio školarac isto smo trpeli zulum od starijih razreda.

  12. 9. decembra 2010. u 06:40

    Alex, malo otpora nije resenje. Malo otpora je samo provokacija nasilniku za jos vise nasilja. Znaci, ili imas snage da ostanes na crti do kraja ili ni ne pokusavaj. Zrtve porodicnog nasilja su, obicno, osim apsolutne nesigurnosti u sebe i bez novca, posto im je postepeno uskraceno pravo manipulisanja njime. Nemaju obicno kuda da odu, jer to nije odlazak na 2-3 dana, nego moze biti i na 2-3 godine, dok se ne rese sva sudska povuci-potegni. Logisticka podrska jako losa, u smislu d aih neko provede tim procesom. Ja skoro 4,5 godine placam psihologa i mogu da tvrdim da je zena bila moje svetlo u tunelu kad je bilo apsolutno najgore. Ljudi iz okruzenja reaguju manje-vise povrsno. Ili jako emotivno ali bez stvarne pozadine (u smislu konkretne pomoci) ili odmahuju rukom „ma nije to nista“. A ono sto je neophodno tada je upravo rec nekog trezvenog, razumnog, ko ima upotrebljiv savet i zna kako da ojaca klonuli duh.

    Sledece je to sto je psiha podlozna neverovatnim procesima. Covek je u stanju i za negativno da se veze tako da nema snage da ga napusti. I to samo zato sto je to negativno POZNATO. Nema iznenadjenja, neizvesnosti. A odlazak znaci ogromnu promenu, veliku neizvesnost, koja uliva ogroman strah mnogima. I zato radije odaberu plivanje u losim ali poznatim vodama.

    • Alex
      9. decembra 2010. u 13:39

      Baklavice, ja i ti smo već naširoko raspravljali o ovome. Ti imaš i ličnog iskustva u vezi svega, koje ja nemam i meni preostaje samo da ti verujem na reč i pokušam da pomognem, ne toliko tebi, već drugim ženama koje trpe zulum.
      Moj predlog tebi je, pošto ove komentare čita mali broj ljudi, poveži se sa ljudima iz NVO Ispod Duge, pa im pošalji svoju priču koju bi oni rado objavili na svom sajtu.
      Puno te pozdravljam iz veoma toplog Beograda (+20C).

  13. 9. decembra 2010. u 15:43

    I jos da se potpisem punim imenom i prezimenom 🙂 🙂 🙂 Nije jos vreme za takve egzibicije, Alex 🙂 . Jos nije sve gotovo 🙂

    Saljemo vam malo snega i mraza, da potamani viruse 🙂 Nije sad vreme za 20+ 🙂 🙂 🙂

    • Alex
      9. decembra 2010. u 19:21

      Mislim da nije potrebno da se potpises punim imenom, ali ako vec imas iskustva, podeli ga i pomozi drugima.
      A sneg je izgleda stigao. Neces verovati, ali u podne je bilo +20C, a sada u 19 sati samo +1C. Uzas za srcane i nervne bolesnike. 😕

  1. 10. decembra 2011. u 13:07

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: