Početak > Moja razmišljanja > Sudbina ili ipak ne?

Sudbina ili ipak ne?

24. novembra 2010. Ostavite komentar Go to comments

Prošli put sam pisao o nevidljivim bićima koji brinu da nam na ovom svetu bude dobro i da što bezbednije dođemo do Raja. To su naši Anđeli čuvari. Ali, mnogi kažu da su to gluposti, izmišljotine, bulažnjenje… Drugi im odgovaraju primerima gde se mnogi ljudi izvuku nepovređeni iz neke zaista katastrofalne situacije, recimo saobraćajne nesreće, ili zemljotresa. Kako iz potpuno smrskanog auta izađe nepovređena osoba?

Sećam se primera dok je Knez Mihajlovom ulicom u Beogradu još tekao saobraćaj. Tu su bile žice za struju između kuća i bandera, kao neki ogromni štrikovi za veš. Jedna drugarica, (tada smo svi bili drugovi i drugarice), se vraćala sa posla kad je kao pokošena pala mrtva na sred pločnika. Šta se desilo? Jedna od čašica za struju na obližnjoj kući je popustila i otkačila se i zatim kao na klatnu je okačena o žicu za struju počela da pada, ubrzavajući i pogodila nesrećnu ženu direktno u slepoočnicu. Kakva slučajnost!!!

Da li ste recimo primetili paradoks da u nekom zemljotresu od 6 stereni Rihterove skale u Indiji, Turskoj ili Pakistanu pogine na hiljade ljudi, dok recimo u Japanu ili Americi isti zemljotres ne povredi nikoga. Je su li njihovi sveci moćniji, ili Anđeli čuvari revnosniji?

Sećamo se poslednjeg zemljotresa kod nas u Kraljevu, (vidi Čarolijin blog) gde je život izgubilo dvoje ljudi. Bili su to dva starca u jednoj trošnoj kući. E, pa u tome je i sva filozofija. Zgrade koje su zidane po nekim normama koje uzimaju u obzir trustno područje su bile oštećene, ali su sačuvani ljudski životi. Trošne su se rušile i zatrpavale ljude. Sa tim nemaju veze nikakvi Anđeli ili sveci.

Danas se automobili projektuju po ugledu na formulu I gde se pri sudaru ceo auto raspada, ali se time postiže da deo gde je vozač, bude neoštećen. Tako se čuva život vozača. Eto zašto se u potpuno smrskanom autu, pri nekoj nesreći, nađe potpuno nepovređen čovek. Znači ljudi svoji delima, činjenjem i ponašanjem utiču na onaj segment života koji bi smo često nazvali – slučajnost, sudbina, usud.

A šta je onda sa onom ženom iz Knez Mihajlove. Da nije tu prolazila ne bi joj se ništa desilo, zar ne? Pa ne. Tačno je da čovek kad bi znao gde će pasti, on bi seo, ali ne možemo ceo život provesti u hermetičkom kavezu da nam se ništa ne bi dogodilo. Rešenje je u uklanjanju vazdušnih vodova za struju, što je kasnije i učinjeno i nikada se više takav slučaj nije ni desio. I da su majstori onu čašicu bolje pričvrstili, ona ne bi popustila i žena bi ostala živa.

Ima nebrojeno primera kada čovek može „prevariti“ Sudbinu, jer Sudbina kao takva je vrlo predvidljiva. Naravno nema to veze ni sa Anđelima ni sa svecima, osim što lepo zvuči kao razlog za nešto što ne poznajemo.

Umro je mlad od infarkta, Bog je tako hteo. Da, možda je i hteo, ali je i pokojnik doprineo svojim pušenjem, alkoholom, ždranjem i sedenjem kraj kompjutera kuckajući po tastaturi umesto da se više kreće.

Uh, šta ja to pišem…

Izvinite me, nešto sam se naprasno setio… odoh ja malo da prošetam…. vidimo se kasnije.

Advertisements
  1. 24. novembra 2010. u 01:46

    Nije sudbina predvidiva, nikako, ili neka se to nesto zove nekim drugim imenom. Ko je taj nesrecnik koji je mogao da izbegne bolest a nije? Koga i kako rak odabere da se pojavi i unisti organizam, a svi imamo celije raka u sebi? Ne verujem da se tu moze uticati jer su i mladi ljudi umirali, i deca…nesto jeste, sto ima svoje, jebes ga razloge za to..

    • Alex
      24. novembra 2010. u 12:17

      Baš mislim obrnuto. Sve se može predvideti i preduprediti.
      Pre 150 godina je Irig stradao od kuge, ali su ljudi pronašli lek i kuga se retko gde pojavljuje. To nije Sudbina, to je predupređenje od strane čoveka.
      Oboleli od raka. Pre samo 70 godina nismo znali šta su geni, a danas već postoji genetski inženjering gde se pronalazi da neki gen može uticati na pojavu određene vrste raka. Time smanjujemo mogućnost ljudi da obole. Šta će tek biti za 100 godina – ko zna!!??
      Suština je da se mi borimo sa Prirodom i pokušavamo da „prevarimo“ Prirodu tako što veštački produžavamo svoj život. Dosta smo uspešni po tom pitanju za sada, ali i Priroda ima adute u rukavu… klimatski poremećaji, komete, zemljotresi… ali žilavi smo mi, zar ne… nismo kao dinosaurusi. 😉

  2. 24. novembra 2010. u 13:48

    Uh, previse pragmaticnosti za moj ukus 🙂 . Ja volim kad se ostavi prostor i za andjeosku etericnost 🙂 . Sudbina? Krojimo je sebi i vise nego sto mislimo. Bolesti? Sami ih sebi stvaramo. Mislima, nacinom zivota, nekim nepotrebnim samoodricanjima, bezanjima, strahovanjima , neoprastanjima, neprihvatanjima. I ne volim da sumnjam u nesto samo zato sto nije dovoljno opipljivo. Kao argumentacija za taj stav mi je dovoljna cinjenica da mi saznajemo kako neke stvari funkcionisu, postoje, nastaju, u smislu zakonitosti koje se tu javljaju ali nemamo odgovore na kljucno pitanje: kako je to uopste moguce 🙂

    • Alex
      24. novembra 2010. u 14:14

      Baklavice, drago mi je da si tu i još mi je draže što čitam tvoj komentar. Tačno je da ima previše pragmatičnosti, ali sam baš to i hteo. Ja u svojoj duhovnoj mislim uvek zamišljam da me moji mili pokojni rođaci, majka, otac, baka, ujna… nekako pomažu sa neba, jer se neke stvari dešavaju a da ne utičem direktno na njih. Opet razum se bori sa tom duhovnom stranom, pa sam često „sluđen“. Ja Sudbinu vidim kao kad u cirkusu hodač po žici izvršava svoj nastup. Ako pređe, tada je sve ok. Ako ne pređe i padne i pogine, je li to sudbina? Ako je povezan sigurnosnim sajlama, ili ima mrežu ispod žice, i padne, tada se ne povredi. Znači, čovek uveliko može da utiče na Sudbinu. A, kad se nešto desi naprasno, tada volimo da mistifikujemo.

      Za to što danas nemamo odgovor, ne znači da ga nećemo imati sutra. Zato treba više da verujemo sebi, da odbacimo dogme i aksiome, da sumnjamo i tragamo… pa ćemo nešto i naći. Zar to sve ne radi i priroda… čim stvori jedno biće, ona gleda da ga usavrši ili zameni nekim drugim… sve se kreće i u tome je sva mudrost.

      Baklavice, veliki pozdrav 🙂

  3. 24. novembra 2010. u 14:27

    Sve sam pročitao i nemam šta da dodam. Jedino sam u nedoumici sa čime da se složim. Zato ću se složiti i sa jednim i sa drugim mišljenjem.

    • Alex
      24. novembra 2010. u 15:38

      He, he, Arči – Solomonska mudrost 🙂

  4. 24. novembra 2010. u 14:53

    Ovo u vezi automobila si delimično u pravu, jer recimo moji roditelji su nepovređeni izašli iz najobičnijeg smrskanog Juga, ne Audija ili Mercedesa. Prevrtali se nekoliko puta i zaustavili na 5 metara od provalije.

    U Kraljevu su se dimnjaci i plafoni rušili i na novim kućama, istina onih starih je bilo više. U jednom slučaju je bukvalno ceo deo plafona pao u krevetac jedne bebe, a bebi nije bilo ništa. Da se ne rasplinjujem, jer zaista ima dosta sličnih primera.

    Moj suprug je toliko teško bio ranjen, da neki doktori koji su ga tada primili u bolnicu, ne mogu da veruju da je ostao živ i da su mu se sve funkcije organizma vratile u normalu.

    Sudbina, anđeo čuvar ili nešto peto, ne znam. Slažem se samo da sudbinu ne treba izazivati, ali neke stvari se dese ili se ne dese.

    Četiri drugara iz Žiče kod Kraljeva. Jedan je kupio auto i hteo da časti drugare i da se provozaju. Jedan od njih je rekao da je ružno sanjao prethodne noći i da je bolje da nigde ne idu to veče. Nasmejali su mu se i otišli. On je ostao kući. Tokom noći ostala tri drugara su imali težak saobraćajni udes i sva trojica su na mestu ostali mrtvi. Ujutru je majka ovog koji nije otišao, našla mrtvog u krevetu, pokosio ga je infarkt tokom noći. Događaj je istinit i neverovatan i postavlja se pitanje da li se stvarno može pobeći od sudbine?

    • Alex
      24. novembra 2010. u 15:42

      Čarolijo, baš ponovo čitam od Benedikta „Paralelni svet“, gde je navedeno sijaset takvih primera. Ovo iz Žiče je zaista fascinantno i šteta što se neko ozbiljnije ne pozabavi sa tim.
      To sa automobilskim nesrećama mi je uvek bilo interesantno. Mislim da tu ima neke veze i mladost, ili umor, jer kad se nešto desi, tada refleksno pokušavamo da izbegnemo opasnost, postavimo se tako da nas neki oštar predmet ne povredi, što mlad čovek može bolje da uradi nego star, ili umoran. Kao kad se opečemo, pa trgnemo ruku, a tek kasnije shvatimo da smo se opekli. Ne znam, ali nešto mi to pada na pamet.

  5. 24. novembra 2010. u 15:21

    Mislim da ima podosta primera i za ovo i ono vidjenje teme koju si načeo.Da bi trebalo povesti više ( uvek može više) računa o načinu života, zdravlju i sigurnosti u svakom pogledu-trebalo bi, jer kako rekoh uvek može više i bolje. A sve drugo je sudbina ili nazovi to kako god želiš 🙂
    Od nekih stvari ne možeš da pobegneš jednostavno. Jbga, takva ti ranfla zapala u džemper 🙂

    • Alex
      24. novembra 2010. u 15:47

      Perlice, ti zaista sve to objasniš sa takvom lakoćom da se tu ne može protivrečiti. 🙂
      Gledajući reality show „Ninja Warriors“, uvek mi zapadnu za oči oni japanci od 65 – 70 godina koji sa mladima pokušavaju da pređu sve one prepreke. A naši muškarci umiru sa 45 godina od prekomerne debljine, alkohola i pušenja. Sudbina… malo morgen! 🙂

  6. 24. novembra 2010. u 16:39

    Hvala na lepom pozdravu, Alex 🙂

    Nedavno mi rece jedan covek kojeg bas-bas postujem: „Nista ne moramo a sve mozemo. Mozemo i da odlucimo da ne umremo i da zauvek budemo zdravi“ 🙂 . Postoji onaj tip fenomen koji ne jede, ne pije i savrseno je zdrav. Nije jedini, sad su ih vec desetine koji su savladali tehniku. Nase fizicko telo se adaptira prema nasim komandama i to je to. Snaga duha, misli, energije. Reklame ti kazu: „Imate 60 godina. Starite. Bole vas zglobovi. Kupite taj-i-taj Forte da se lakse krecete“. Ljudi se lepo naprogramiraju i sa 60 su dovoljno stari da bi ih boleli zglobovi ….. 🙂 …. i tako redom.

    Ibnace, mislim da nije na nama da saznamo konacnu tajnu i razotkrijemo kako uopste postojimo, ali to nije ni vazno, ako savladamo neke druge, mnogo bitnije lekcije 🙂

    • Alex
      24. novembra 2010. u 20:08

      Nema na čemu Baklavice,

      Ima istine, ima. Zato postoje starci od 30 godina i mladići od 60. Važna je volja i samodisciplina. Ali lako se sklizne tamo gde ne treba… I ja sam se opustio u poslednjih 5-6 godina, i počeo sam malo da mislim o sebi. Hvala Bogu, za nedelju dana pozitivnog razmišljanja osećam se mnoooogo bolje i zdravije.

      Pozdrav i uvek treba učiti nove lekcije. Druge nam nema… 😉

  7. 24. novembra 2010. u 20:55

    Ahaaaaa, palo bildovanje energetskih kanala 🙂 Ako, ako, valja se odrzavati kondiciju 🙂

  8. 25. novembra 2010. u 00:35

    Vrlo je teško pitanje Als!
    Mislim da postoji „nešto“ više, jer ne može baš biti puka slučajnost.
    Meni samoj se desilo da sam „slučajno“ izašla iz automobila koji je posle na autoputu imao sudar sa nesagledivim posledicama… A ja sam se izvukla! Dugo sam se pitala da li je to slučajno. Mislim da nije. ???

    • Alex
      25. novembra 2010. u 06:33

      Slučajnost da – ali Sudbina, nisam siguran.
      Breskvice ti baš pričaš ono iskonsko u čoveku od kad je postao svesno biće a susreo se sa nepoznatim. Gromovi su delo Ilije gromovnika a ne pražnjenje elektriciteta, i kad udari grom u nekoga to se Ilija naljutio a ne zbog toga što je taj neko bio pod drvetom. Tako se nekada pričalo, a priča se i dan danas. Ipak, ako sve otkrijemo, gde je ona draž tajanstvenosti, zar ne? 🙂

      • 26. novembra 2010. u 18:54

        He,he, više volim da krivim sudbinu negos samu sebe 😉

  1. No trackbacks yet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: