Početak > Društvo, Život > Tako obična priča ili paradoks naše stvarnosti

Tako obična priča ili paradoks naše stvarnosti

16. novembra 2010. Ostavite komentar Go to comments

Yes…

Šta je – upita žena iz susedne sobe.

Našao sam – prokomentarisa muškarac zureći netremice u neki dokument koji je držao u ruci.

Nije valjda… – uskliknu žena i brzim koracima dođe do čoveka, istrgnu mu dokument u ruci i poče temeljno da ga studira. Posle nekoliko minuta spusti ruku i značajno pogleda muža u oči.

Ipak si bio u pravu – oči su joj se caklile – a ja, glupača, nisam ti verovala.

Muškarac je značajno seo za sto, zapalio cigaretu i dugi dimovi su obavili njegovo lice. Osmeh mu je neprekidno titrao i davao neki pobednički izraz. Sad je i žena spustila dokumenat na sto, sa nekim strahopoštovanjem, pa krete u kuhinju da skuva kafu.

Može jedan liker, Đorđe? – doviknu svome mužu.

Naravno, ovo baš treba nazdraviti. Nadam se da će od sada sve krenuti na bolje.

Hoće, hoće… – odgovara žena – pa znaš i sam. Još samo mesec dana i od Nove Godine ćemo imati pravo da podnesemo molbu… Uz ovaj papir neće moći da nas odbiju.

Znam – Đorđe je posmatrao kolutove dima koji su se dizali prema tavanici – pa toliko sam se raspitivao. Znaš Jelo, ponekad ni sam nisam bio siguran, ali nada me nije napuštala. Kad sam čuo da je Mađarska izglasala taj zakon, odmah mi se u glavi rodila ta ideja, ideja koja bi mogla da nam promeni život i izvuče iz ove kaljuge u kojoj živimo…

Budimpešta

Jela, Jelisaveta se kikotom nasmeja. Donela je svom mužu kaficu i liker. Šeretski kucnu svoju čašicu o njegovu, – Ma pametna moja glava. Daj Bože da sve bude u redu i što pre. Pa vidiš šta Tadić priča na televiziji. I 2011 će biti isto tako loša kao i ova godina. Ako ne i gora. A pravo da ti kažem, ja ne vidim da će i koja naredna biti bolja… sve gore od goreg. Osećam se kao u Remarkovom romanu „Noć u Lisabonu“…

Ma da – nastavlja Đorđe svoj monolog, kao da ni ne čuje šta mu supruga priča – Posle razgovora sa onim mađarskim protestantskim pastorom, bio sam ubeđen da se Bog osmehnuo i na nas. Mađarska je zaista izglasala zakon da će svim mađarima, ili potomcima mađara, koji mogu da dokažu nekim dokumentom, izdati pasoš. Dobro nije to pravi mađarski pasoš. Sa njim nećemo moći da glasamo, biramo ili se kandidujemo u Mađarskoj, ali bi smo imali sva prava kao i oni tamo…

Da nećeš da se kandiduješ za predsednika Mađarske – zakikota se Jelisaveta, osećajući da je preplavljuje neka milina a tenzija popušta. Đorđe je pogleda začuđeno, a onda se i on nasmeja.

Još kad je rekao da nije neophodno da znamo mađarski jezik, tada sam bio siguran da smo blizu rešenja. Znao sam da je moja baka bila udata za mog dedu u Bačkoj; ona mađarica a on srbin. Znao sam da sve to nije kasnije bilo važno, jer smo kod Tita bili svi jednaki… ali vidiš… sada je to odjedanput postalo strašno važno. I sreća da nisam bacio stare dokumente sa tavana mog oca…

Najzad malo mira, posle 40 godina života i neprekidnog ludila… – Jelisaveta poče da mašta – Privatizacije, inflacije, ratovanja i bombardovanja, parada ponosa i parada fašista, korumpiranih policajaca, taksi i bezočnih opštinara i političara…

…čiste ulice, bez opušaka i ispljuvaka – prihvati i Đorđe – Ljudi koji ne psuju, fasade bez grafita, omladine koja poštuje starije, bez paljenja kontejnera, bez prebijanje stranaca, bez suludih popova…

Jeste, Đorđe – zausti žena, ali je muž naglo prekinu.

Aaa, ne Đorđe! – muž napravi kratku pauzu, – Đerđ, zar ne Elizabeta.

Oboje na taj komentar prsnuše u smeh. Smeh koji ih je relaksirao i ispunjavao im dušu novom nadom…

Advertisements
  1. 16. novembra 2010. u 17:53

    Tako sam i ja Bugarka. 😀

    • Alex
      16. novembra 2010. u 19:04

      Na žalost, Čarolija, ovo je 100% istinita priča (malo dramatizovana).
      Mađarska zaista daje od 1 januara pasoše, a ljudi listom odlaze iz Srbije. Ali ne kao oni jadnici „politički“ koji su zapucali u Holandiju, pa su ih vratili, već na mnogo opasniji način. Oni žive u Mađarskoj, ali rade ovde po EU zakonima. Naravno sve što zarade nose u Mađarsku, a Srbija em ostaje bez para, em ostaje bez ljudi. Kad dođe vreme za penziju, koristiće Srpsku jer su ovde preko 40 godina života. Takođe ovde su im kuće i imanja, a kako vlasnici postaju Mađarski državljani, eto i promene demografske slike. Mnogo je takvih…
      A to isto rade sada na Kosovu, svi uzimaju Albansko državljanstvo, ali se to nas naravno ne tiče, jer su u pitanju Albanci… 🙄

    • Alex
      17. novembra 2010. u 15:29

      Bože, mora da sam prolupao, (ili omatorio – što je verovatno isto 🙂 ), potpisao sam te kao Zelena. Izvini Čarolijo, ispravio sam…
      A viš Zelena mi je nešto u mislima… šta li to može biti 🙄

  2. veshtichanstvena
    17. novembra 2010. u 10:19

    Alex dobro nam se vratio )))Ne bih komentarisala ovu priču, muka mi je od svega , dosta mi je i madjara, živim sa njima u okruženju dugo i jasan mi je i njihov cilj…

    Obradovala sam se kada sam videla da si napisao post, da si opet sa nama )))Priču si dobro napisao, i dopada mi se…Tema me je sprečila da je mnogo komentarišem…

    • Alex
      17. novembra 2010. u 14:31

      Pa eto me, slabo pisem, slabo citam, koristim ove lepe dane da jos nesto uradim… a kad zagudi zima, bicu jos aktivniji.

      Ovo sto sam napisao je iz zivota, ali nije nista novo, sve nacije i sve drzave rade isto. Zalosno je sto Srbiju svi napustaju i sto iznose kapital iz zemlje. Ali videli su od tajkuna koji imaju racune na Kipru. Uostalom, sta da radim… nikoga ne osudjujem, samo konstatujem… ali mogu reci da su hiljade i hiljade Srba trazile pomoc Katolicke crkve, da im izdaju fiktivnu krstenicu da bi mogli da odu od ludila Miloseicevog rezima. Slicno se i danas desava. To nece niko nigde procitati, ali ljudi moraju da zive i rade, a ne ceo zivot da slusaju o nekim idealima.

      Idem sad malo da pogledam sta ima novo na blogu… Pozdrav i tebi i drago mi je da si aktivna i ne predajes se.

  3. 17. novembra 2010. u 14:56

    Alex, prelepo ispricana prica.

    • Alex
      17. novembra 2010. u 15:36

      Hvala Zelena, to je od Nove Godine sada aktuelno u Vojvodini… ljudi čeprkaju po starim dokumentima da bi nešto iščačkali. Dotle naša omladina i dalje veliča „ubi, zakolji, zgazi“ parolu… a država je izgleda u bankrotu, (kao i moja kuglana gde nisam sastavio ni godinu dana radnog staža 😕 ).
      Nego odoh i ja na tavan, možda nešto nađem 😉

  4. 23. novembra 2010. u 23:34

    Eto, sve se menja čak i ime… po potrebi.
    Neki ljudi koji se okreću kako vetar duva…
    Danas u jednoj veri, stranci, sutra u drugoj…

    • Alex
      24. novembra 2010. u 12:28

      Vidiš Breskvice, ne znam koliko su ti ljudi lakomisleni i lako „prodaju“ veru za večeru. Mislim da je i u njihovoj duši pakao i da nije lako napustiti sve i krenuti u nešto nepoznato. To je hrabrost. Ispričaču ti jednu priču:
      „Pre 500 – 600 godina na Kosovu su se Albanci doseljavali i pokušavali da prežive u vrlo negostoljubivim uslovima. Tu su bili Sloveni, takođe doseljenici, Grci a i Turci su nadirali sa Istoka. Stari otac je okupio svoja tri sina i rekao. Od danas jedan sin će preći u Katoličku veru, jedan u Pravoslavnu veru, a jedan u Muhamedansku veru. Na pitanje svojih sinova, zašto je tako odlučio, otac odgovara; Teška su vremena, sukob civilizacija i religija, ovako ću biti siguran da će barem jedan od vas preživeti i moj duh, i duh naše porodice će tako nastaviti da živi.“
      Uzmi danas našu Srbiju. Da li su ovde snalažljivi, ili tvrdoglavi? I jesu li Srbiju uništili jedni ili drugi? I Srbija, nažalost, umire pod teretom starih ljudi, bez omadine i znanja, ali je puna mitomanije i tvrdoglavosti.
      Zato, nek im je sa srećom, jer kad Đorđe i Jelisaveta ojačaju ekonomski, setiće se oni svojih korena i tako nastaviti da Srbiju održavaju u životu boje nego mi što smo ostali ovde.
      To ja tako shvatam… možda nije ispravno… možda jeste… bem li ga 😕 🙄

      • 25. novembra 2010. u 00:20

        Pa ne znam Als, meni je i ta vera neka vrsta identiteta i samospoznaje čoveka. Ne razumem kako neko može tako lako da se „preokrene“. Mora je baš sposoban čovek- prevrtač, koga nije briga za veru, pa se krije iza maske tog identiteta.
        U teškim vremenima pravi vernik se baš drži svoje vere, a ne okreće se kud vetar duva…
        Mada je sad sve izgubilo smisao pa čovek više ne zna ni ko je ni šta je, ni gde ide, ni kud ga vetar nosi…
        Nisam baš sigurna da je ikome stalo da ojača Srbiju.

        • Alex
          25. novembra 2010. u 06:41

          Može Breskvice, može. Ljudi se „prevrću“ i za mnogo bizarnije stvari a kamoli kad je opstanak u pitanju. Verovatno se i ti možeš setiti mnoštva primera iz svoje okoline. Uostalom, čovek je misleće biće, zašto se zatvoriti u neku grupu i prepustiti „vođi“ da misli umesto nas. Pa i mi smo se preokrenuli pre 1300 godina kad smo pljunuli na Peruna i druge slovenske bogove, koje smo doneli sa Kavkaza, i prihvatili Hrišćanstvo, jednu veru koju su ispovedali Jevreji, narod za koje nismo ni znali da postoji.
          Ali dobro… svako je krojač svoje sudbine, zar ne?

          • 26. novembra 2010. u 18:56

            Pa jeste, ipak najjači samo o(p)staju 😉

            • Alex
              27. novembra 2010. u 21:57

              Ima i toga 😉

  1. 12. decembra 2011. u 00:23

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: