Početak > Ekonomija, Kultura > Ima se, može se!

Ima se, može se!

10. septembra 2010. Ostavite komentar Go to comments

Od moje kuće do prodavnice u kojoj često pazarim ima nekih 400 metara. Živim u predgrađu Beograda, u naselju koji se zove Borča, ali verujem da je ono što ću vam sada opisati osobenost svakog kutka naše Srbije. O čemu se radi?

Opale i natrule jabuke ispod drveta

Za 400 metara do moje prodavnice ja često na ulici ugledam neki novčić, dinar ili dva, ponekad 5 dinara, a jednom sam pronašao 2 evra. Mnogi prolaze – primete, ne primete – ali retko ko se sagne da pokupi taj novčić. Ja sam sebe ubedio da ako nađem novčić, bez obzira na nominalnu vrednost, da mi to donosi sreću. Koliko sreću mi je to donelo, samo ja znam, ali sam svestan da je to čisto sujeverje, ipak se i dalje saginjem i pokupim novčić na ulici. Neko bi rekao da sam blesav ili škrtica, šta mi znači taj jedan dinar što ću ga uzeti kad on sam ne vredi ništa, ali ja za sebe mislim da – cenim novac.

Putovao sam širom sveta i kao što pretpostavljate nikada, ama baš nikada, na ulici nisam našao ni jedan jedini novčić. Samo u Srbiji. Jednom sam u Franfurtu na aerodromu ugledao mali novčić kako se svetluca na pešačkom prelazu. Aha, rekoh u sebi, i švabe su postale nemarne! Sačekao sam zeleno svetlo i podigao paricu mislivši da je 1 ili 2 evrocenta. Ali nije, bila je to neka ruska kopejka.

Nisam na ulici nalazio novac ni u komunističkoj Mađarskoj ili Rumuniji, ni u arapskoj Libiji ili Maroku, pa čak ni u Crnoj Gori; samo u Srbiji.

Na toj istoj maršruti do prodavnice u mnogim dvorištima su posađene jabuke, šljive, kruške, grožđe… a ispod gomila opalog i polutrulog voća. Uvek pomislim šta bi moj drug Adam sudanac, koji u Libiji radi za 100$, dao da može da pojede svežu šljivu ili neprskanu jabuku. Ali nas izgleda „bole leđa“ da se sagnemo i pokupimo bogomdano blago koje leži na zemlji. Ili nas boli nešto drugo, ne znam?

Moja majka na Fruškoj Gori ima veliki voćnjak, ali ja u poslednje vreme ne mogu da stignem da odem. Ona je već stara i ne pravi više ni džem ni slatko, pa često zamoli „dežurne pivopije“ ispred kioska da dođu da pokupe šljive, (a ima ih) za džabe – neka prave rakiju ili odnesu deci. Niko neće. Neko se čak osmeli i kaže, pokupi ti baba u džak pa ću ja doći da odnesem…

Eto, takvi smo mi…

Advertisements
Kategorije:Ekonomija, Kultura Oznake:, , ,
  1. 10. septembra 2010. u 16:09

    cut` Alex, ja pre neki dan izgubila pa nasla 150 dinara, nije nemar, kakvi crni, zanela sam se nesto, neko me zapricao…a kad nadjem parice, uzmem pa bacim iza sebe, pomislim zelju i ne okrecem se, kazu ko ih sledeci nadje ispunice mi se zelja…e sad, malo cvrc, al` `ajde 😀

    • Alex
      11. septembra 2010. u 00:59

      Znam da mnogi kad pronađu novčić izvedu neki ritual, kao za sreću. U Budvi smo imali običaj da bacimo paricu u more, da bi se ponovo vratili… 🙂
      Ja kad sam našao ta dva evra, posle mesec dana dobijem ponudu za posao u Austriji. (Do tada nisam nikada ni video dva evra kako izgledaju). Pošto je sve kasnije puklo, ja u Borči vidim 5 evrocenti i uzmem. Pretpostavljaš, opet sam dobio posao, ovoga puta u Crnoj Gori. I oni imaju evro, to znaš, a mala su ekonomija u odnosu na Austriju. Sad, ko uz vraga, ne mogu da nađem ništa od strane valute, samo neki zarđali dinarčići 😕 😦

  2. 10. septembra 2010. u 18:36

    I ja sam bezbroj puta pronašla dinar, pet a jedanput „čak“ četirsto dinara, dve od dvesto! Bila sam šokirana i držala ih ruci isprek kapije, misleći da će se neko ipak vratiti po njih, ali nij. Odmah sam ih potrošila. Kako došle, tako otišle. Ja mislim da se tu ne radi o nemaru, nego o fazonu „koji će mi novčanik kada imam džep“. A u tom istom džepu je i maramica i kojekakvi računi i eto, izvučeš jedno, ispadne ti drugo.

    A za ovu siću, mislim da su krivi pocepani džepovi, novčanici, tašne, sirotinja i ne može se kupiti novo.

    I to za šljive i džabalebaroše mi je dobro poznata priča. Čula sam ih već bezbroj. Stvarno sramota i bezobrazluk. Joj, u šta smo se pretvorili, majko mila!

    • Alex
      11. septembra 2010. u 01:04

      Pa ima istine u tom fazonu Dudo, ali taj fazon izgleda postoji samo kod nas 🙂
      Vozio sam rent-a-kar od tog Dizeldorfa do Herlena u Holandiji. Kad sam sipao gorivo u Nemačkoj, (a sipaš sam pa platiš u stanici), nikad ne potrefim tačno 10 evra, uvek neki cent ode gore. Švaba vraća u cent tačno, čak i ako daš 50 evra. Dok Holanđani i / ili Belgijanci već odmahnu rukom ako je u pitanju cent ili dva.
      Bio sam kod keve pre nedelju dana, i opet mi isto priča o „pivopijama“… naravno ja onda popravim bojler, česmu, iscepam drva, okopam okućnicu itd… i lepo se odmorim od Beograda 🙂

  3. veshtichanstvena
    11. septembra 2010. u 11:43

    Obradujem se kada pronadjem osmeh u oku slučajnog prolaznika ili parče duše u nečijim rećima, pogledima..To se redje nalazi danas,a novčić nisam našla nikada, jer večito pogledom milujem oblake dok hodam 😆
    Takva sam ti ja 😆
    ( zbog toga i ne smem da komentarišem ozbiljno ovaj tekst)))

    • Alex
      11. septembra 2010. u 13:38

      Ehh, Veco, Veco, nepopravljivi optimista… 🙂 Ja razumem tvoj optimizam, ali pazi, ako stalno gledaš u oblake možeš upasti u neku rupu… ili prevideti neku veću kintu na ulici, ko što su Duda i Zelena našli. 😉
      Iskreno, reci mi viđaš li često osmehe u očima prolaznika u Srbiji, ili se i to proredilo?

  4. veshtichanstvena
    11. septembra 2010. u 14:10

    Nisam nikada pala u rupu zbog gledanja u Nebo, jer uvek se našao neko ko me je prihvatio i sprečio da padnem u nju.To su Oni kojima sam davala osmehe u očima, koje su mi nesebično vraćali…
    Ima osmeha u očima prolaznika, ako se sretnemo pogledima, jer na osmeh – osmehom se odgovara, najiskrenije eto… 😆
    Verovao ili ne…

    • Alex
      11. septembra 2010. u 15:53

      Verujem ti, zašto ne bih, naravno da ti verujem… 🙂
      Tebi prolaznici na osmeh uzvraćaju osmehom, ali meni se to ne dešava baš uvek, 🙄 uostalom vidiš ovog „lepotana“ kako uzvraća „osmehom“ na moj tekst https://als011.wordpress.com/2010/09/03/13-godina-u-bozijem-krilu/#comment-1594
      što mene baš mnogo ne uzbuđuje, ali mi pokazuje da život nije samo Nebo, već i ono drugo… ali to je već druga filozofija… 😉

  5. 12. septembra 2010. u 19:04

    Mi smo bogat narod zato je novac na sve strane…

    • Alex
      12. septembra 2010. u 20:02

      Mislim da si u pravu, Exxx, ali naravno u negativnom smislu… I jedan cent u Nemačkoj ne vredi mnogo, ali švaba valjda razmišlja o potrošnji energije, radnih sati i materijala da bi se on napravio, pa ga zato ni ne baca. Bio sam u Londoni pre skoro 25 godina i prespavao kod „Žike četnika“, (tako ga zovu jer svi naši spavaju tamo, jeftin je a možeš da platiš i flašom Rubinovog Vinjaka, a zaista je bio četnik), i video sam da njegovi klinci skupljaju novčiće u staklenim teglama. To sam isto video kod ženine tetke u Nemačkoj… deca znaju od malih nogu da štede.

  6. 16. septembra 2010. u 22:15

    Stvarno si to dobro zapazio… Evo baš razmišljam, danas moja prijateljica priča kako je za cipelice ćerci dala 6.000 dinara, a baci ih posle šest meseci… Ja se pitam da li to rade u nekim „bogatim“ zemljama…

    • Alex
      17. septembra 2010. u 20:53

      Sigurno ne… Švaba kupi nov auto i vozi ga 4-5 godina kad stigne za generalnu. Tada ga proda, doda neki evro i kupi drugi. Time on uvek vozi siguran auto i ekološki štedljiv. Naravno oni svoje automobile tada, preko naših halavih dilera, prodaju nama, da mi plaćamo generalnu, vozimo ekološki prljave tehnologije i na kraju ne znamo šta da radimo sa silnim otpadom. To je umetnost, zeznuti nekoga a da on misli da je dobro prošao.
      Tako je i sa polovnim električnim aparatima iz Zapadne Evrope, pa sada se ide i na odeću itd…

  7. 21. septembra 2010. u 16:39

    Generalno gledajući, naš narod nema naviku da štedi… Rasipamo gde god stignemo. Znate ono po radnjama i samoposlugama – nikad (kao fol) nemaju da vam vrate sitno…ili uopšte ne vracaju tj zaokružuju iznose na dinar, iako su ti iznosti manji od 50 para (Kad u stvari oni vama treba da vrate kusur) Jednostavno, prave se ludi ili lažu. Toga nema na zapadu, ili ima vrlo vrlo retko. Ostaviš tako po nekoliko dinara svakog dana nevaspitanim prodavačicama i prodavcima ,to je na mesečnom nivou sigurno više od 200 dinara iznudjenog bakšiša ili kako već

    Što se tiče izgubljenih novčića, toga ima svuda po svetu, ne gubi se samo kod nas. Pogledajte: http://www.foundmagazine.com i videćete šta sve ljudi gube i šta drugi ljudi nalaze što ovi prvi izgube 🙂 Pozdrav!

    • Alex
      21. septembra 2010. u 19:05

      Nisu prodavačice krive što „drpaju“, jer mi smo uvek „galantni“, pa one samo koriste. Inače ja radim sa nekim konobarima, kako oni tek „šišaju ovce“ to je strašno, a kad budu otkriveni onda svi napadaju gazdu.
      Mila, slažem se da se gube novčići svuda, ali kod namerno ljudi ne žele da se sagnu. Baš juče idemo ja i najmlađa kćerka u prodavnicu i ženi ispred nas ispade 5 dinara. Ona samo mahnu rukom i produži, ali zato meni nije bilo teško da se sagnem. Kćerka kaže; „tata to je blam“, a ja odgovaram „ne to je nekultura“ pa sam joj objasnio šta je sve potrebno da bi se proizvelo tih 5 dinara i koliko državu to košta, a cenu plaćamo opet mi kroz porez ili kredit. Ona odgovara, „nikad nisam razmišljala na takav način“, a ja, „nisi jedina dete, mnogo njih ne razmišlja na takav način!“
      Šta da radimo, tako je to, ali valjda će se sve promeniti…

  1. 10. septembra 2010. u 03:32

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: