Početak > Muzika, Život > 13 godina u Božijem krilu

13 godina u Božijem krilu

3. septembra 2010. Ostavite komentar Go to comments

Dok je rat divljao širom naše SFRJ, a Srbija trpela „ničim izazvane“ sankcije, naš narod se snalazio kako je znao i umeo da preživi. Pošto firme nisu radile, i ja u JAT-u sam odlazio na „posao“ samo da bi fizički bio prisutan, a i da bi u vrlo retkom slučaju odradio neku intervenciju na avionu. Nas petoro iz radionice smo „radili“ svaki po 15 dana, ustvari pola meseca u firmi – dva meseca slobodan – za platu od 5-10 nemačkih maraka, ili današnjih 5 €. Nije bilo grejanja, menze, često ni struje, pa sam se smrzavao 8 sati u pustoj radionici a sa posla sam odlazio peške preko polja, nekih 5 kilometara, do autobuske stanice u Surčinu.

Mnogi su u to vreme švercovali benzin, drugi preprodavali cigarete, a neki su bogme dilovali devize, iako je to bilo skopčano sa rizikom da dobiju batine od ljudi koji su imali „certifikat“ od države da to rade. Ja sam išao po komšiluku i popravljao veš-mašine, šporete, bojlere, TA peći… ne za novac (za marke da, ali za dinare nikako)… već za neki komad odeće, nameštaja ili hrane.

Gospođa koja je svirala u crkvi i mene naučila da prebiram dirke harmonijuma

Tako sam jednog dana radio neki odvod za vodu u obližnjoj katoličkoj crkvi. Uvek su me crkve privlačile, iako nisam neki vernik, ali voleo sam tu arhitekturu, mir unutrašnjosti, slike (freske) po zidovima. Takođe, oduvek sam voleo da slušam klasičnu muziku, naročito orgulje, ali i pravoslavno pojanje kao i protestantske pevane psalme. Zato sam, po završenom poslu, ostajao u ovoj crkvi malo duže da poslušam muziku tokom službe (mise). Nažalost, ova crkva je bila mala i nije imala orgulje već je službu Božiju pratila muzika harmonijuma. To je instrument koji pumpa vazduh nogama svirača kroz piskove, a poseduje sve osobine i registre manjih orgulja.

Gospođa koja je svirala u crkvi imala je oko 80 godina i bila je zaista oličenje smernosti i dobrote, strpljivosti prema svima, pa je tako i primetila moj zainteresovan pogled na instrument i pitala me da li umem da pevam i da se pridružim crkvenom horu, a ja sam odgovorio, više u šali, da uopšte nemam lep glas ali da bih voleo da umam da sviram kao što je ona to činila.

I tako je krenulo.

Počeo sam da uzimam časove iz Bayerove knjige vežbi za orgulje, i ja sa svojih 35 godina i bez dana Muzičke škole počeh da učim muziku koja me je oduvek privlaćila i koju sam do sada samo slušao na pločama i kasetama.

Ja na svom "radnom mestu" za klavijaturom harmonijuma

Posle 3 meseca sam već samostalno svirao celu misu i Gloria, i Kyrie, i Sanctus, i In Excelsis Deo, kao i pučke pesme. Ušao sam u jedan sasvim drugi svet, skriven od očiju svakodnevnice; svet smirenosti, uzvišenosti i Božije prisutnosti. Upoznao sam mnoge divne ljude, vernike, sveštenike, hodočasnike… svi su me poštovali kao njihovog „kantora“ i bio sam rado viđen u njihovom društvu. Upoznao sam i vrlo visoke crkvene velikodostojnike, biskupe, nuncije, pa i političare koji su ponekad svraćali da „uberu“ koji poen, naročito za Božić, kada bih ja svirao „Tiha noć, sveta noć“. Uskoro sam počeo da sviram u još jednoj crkvi, pa sam „držao“ dve župe i još više proširio krug svojih prijatelja. Nejlepše je što smo i za katoličku, i za pravoslavnu, crkvenu slavu zajedno svetkovali sveštenici i vernici obe konfesije.

I tako punih 13 godina.

Prestao sam da sviram u crkvama kad sam se zaposlio u inostranstvo, otišao u Libiju da radim. Po povratku više nisam nastavio, ali ako doživim penziju, voleo bih da opet zasviram i kao stara gospođa, koja je mene učila, i ja svoje znanje prenesem nekom mlađem.

Ovo sve sam ispričao da bih pokazao da kriza ne dolazi samo da nas slomi, već i da nas pokrene da otkrijemo neke druge dimenzije života i neke talente za koje nismo ni znali da leže u nama. Ja sam to uspeo i vrlo sam zadovoljan sobom zbog toga. Takođe želim i svima vama da pokušate da proniknete u svoju dušu i krenete nekim novim stazama.

Tekst o tome kako sam počeo da sviram u crkvi iz jednog dečijeg katoličkog časopisa

Advertisements
  1. 3. septembra 2010. u 10:43

    Kao i uvek ispričaš nam lepu i poučnu priču. Zaista si me pozitivno iznenadio svojim umećem i upornošću. 🙂

    • Alex
      3. septembra 2010. u 19:55

      Čarolijo, ništa posebno, te osobine su u svima nama, zar ne? 🙂

  2. veshtichanstvena
    3. septembra 2010. u 12:42

    Da kažem da sam iznenadjena? Ne nikako…Odavno sam osetila da u tebi postoji mnogo dimenzija koje će se otkrivati vremenom našim očima i dušama…
    Zadovoljstvo što te poznajem je sve veće ,i jeste „virtuelno“, medjutim, to nikako ne umanjuje vrednost našeg druženja…

    • Alex
      3. septembra 2010. u 20:03

      Veco hvala ti na tim lepim i toplim rečima. 🙂
      Ti znaš da ja nisam napisao priču da bih se hvalio kako sam, eto „super pametan“, već zbog toga da odam zahvalnost tim gospođama koje su mi pomogle da otkrijem novi svet, skriven iz zida izmaglice predrasuda. I ne samo gospođama već i ostalima koji su me ohrabrivali da nastavim da sviram, iako znam da nisam baš neki „virtuoz“.
      Hvala ti na tvojoj otvorenoj duši prema svima nama 🙂

      • veshtichanstvena
        4. septembra 2010. u 20:35

        Naravno da znam da ti nisi nikakav „hvalisavi“ čovek, i mislim da se od početka odlično razumemo ti i ja 😆

        • Alex
          6. septembra 2010. u 18:03

          😆

  3. 3. septembra 2010. u 16:36

    svaka cast druze i na sviranju i poslatoj poruci!
    ostavi me bRez teksta jbt!

    • Alex
      3. septembra 2010. u 20:07

      Pa… eto vidiš 😉
      Smešno mi je što me je u toku mog „muziciranja“ čuo jedan član neke senior rock-grupe i rekao da im nedostaje klavijaturista, dao mi karte za koncerte da ih čujem (gde smo ja i žena išli), pa čak i karte za neki kabare… pa naravno ništa od svega toga… jer 40 godina je 40 godina. Mator sam bio da se „bacakam“ po bini na nekom Beer Festu, a i „uprpio“ sam se 🙂

  4. 3. septembra 2010. u 23:56

    Baš interesantna priča. Eto, da iz „krize“ izadje inešto lepo. A to je sasvim tačno, da u svima nama postoji mnogo talenata.
    Moja ćerka, kada je bila u 7. razredu osnovne škole, dobija je novu nastavnicu likovnog. Opasna, užas jedan! Zamisli, tražila je od dece da donose pribor i to tačno ono što je ona zamislila! A na početku godine im je izdiktirala šta će im sve biti potrebno! I tako, malo po malo, otkri ona u mom detetu veliki talenat. Usmerila je ka umetničkoj školi, koju je i završila, sa uspehom. I moja ćerka je rekla: eto, mama, da nam nije došla tetka Ljilja, ja ne bih ni znala da imaj talenat za slikarstvo!
    I želim ti da ti se ispuni penzionerska želja! 🙂

    • Alex
      4. septembra 2010. u 08:23

      Vidiš kako sve dođe na svoje mesto, samo ako imamo dovoljno upornosti 🙂
      Hvala na željama!

  5. 4. septembra 2010. u 20:00

    Bas mi je drago da si pronasao taj skriveni deo sebe i to u takvim okolnostima kada je zaista bilo vise nego mracno… I naravno da si to podelio sa nama, zelim ti da opet sviras

    • Alex
      6. septembra 2010. u 18:05

      Moglo bi se reći; Muka me naterala. Ali nije samo to, Muka me je pokrenula da spojim lepo i korisno. Za svirku, videćemo, daleko je penzija 😉

  6. archibald57
    7. septembra 2010. u 13:38

    Lepa i pomalo dirljiva životna priča. Koliko sam uspeo da te upoznam ovde, nije i jedina takva…

    • Alex
      7. septembra 2010. u 14:23

      Eh, moj druže, svašta sam ja u životu bio i svašta probao. Bio sam urednik časopisa i novinar – amater, redar na fudbalskim utakmicama niže lige, sekretar sindikata u JAT-u, naoružani čuvar jedne velike kompanije… Kao drug Tito, sve sam radio… samo moje slike fale na zidovima 🙂

  7. Aleks
    7. septembra 2010. u 15:26

    trpela „ničim izazvane“ sankcije.

    A zasto ovo pod navodnicima pizda ti materina zlobna?

    • Alex
      7. septembra 2010. u 15:47

      Pa kako bi se ti, moj „dragi“ imenjače, drugačije javio na ovaj blog. Vidiš kako jedan par navodnika uspe da otkrije i ogoli tvoju ličnost do srži… zato neka ostane ovaj komentar kao primer da ovde još uvek žive ne-ljudi, da citiram pokojnog patrijarha.

  8. 9. septembra 2010. u 00:58

    Nikada ne treba klonuti duhom! Ova tvoja prica je dokaz,da uvijek postoji put.Krize,ma o kakvim se radlilo ,istancavaju covjekovu budnost i kreativnost.
    Tada covijek zapaza bolje i jasnije vidi.Tada primjecuje samo mogucnosti,a ne prepreke,sto je najvaznije za covjekov razvoj.
    Alex,svaka ti cast! 🙂

    • Alex
      9. septembra 2010. u 22:23

      Hvala Afroditta, shvatila si suštinu, a to svako od nas poseduje, samo treba da otkrije i upotrebi. 🙂

  9. zoran
    26. avgusta 2012. u 17:16

    da li si jos clan te crkve i koja je to crkva.

    • 26. avgusta 2012. u 17:37

      Još sam član te crkve, to je Rimokatolička Crkva.

  1. 3. septembra 2010. u 11:17

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: