Crtice

20. avgusta 2010. Ostavite komentar Go to comments

Pišem nešto u zadnje vreme sve neke gorke, mračne teme. Vreme ide, svetski poredak ne haje za moje razmišljanje – ponekad pomislim da ni ne zna da uopšte i postojim, ređaju se godine za godinom, pa mi nešto pade na pamet i moje detinjstvo i to ono najranije – vreme dok još nisam krenuo u osnovnu školu.

Nešto mi došlo – pa hajde  da malo pišem i o tome.

Ja i majka u Vrdniku

Moja majka je iz velike porodice. Otac rudar, 14-toro dece, rat, glad, i udala se vrlo rano, sa 15 i po godina, samo da pobegne od nemaštine. Rekla je sebi neću mnogo dece, jedno je dovoljno. I tako rodila se moja sestra.  Ali, čovek snuje a onaj gore određuje, pa kroz sedam godina moja mati opet osta u drugom stanju. Neću dete, govorila je, pa kod baba Radojke da percetom od ćurke sredi stvar. Ali neko tvrdoglavo dete, nije se dalo, kao u onom vicu „ne daj se Alex, ako sad popustiš, nikada od tebe neće postati čovek!“. Kad sam trebalo da se rodim nestalo je struje, a pola dvanaest noću. Doktorka Rada pronađe neke slavske sveće, raspališe plamen i mene donesoše na svet. Moja mati pade u hemoragičnu groznicu dok se moj otac tri dana nije treznio i prestajao da govori da je dobio sina… tako niko ni da me pogleda puna tri dana, a kad si mali, od tri kile mesa (sa kostima) to je strašno mnogo vremena. Srećom mama ozdravi, tata se otrezni i ja kretoh u svoj prvi i jedini ovozemaljski život.

Otac je vozio Landrover

Sećam se da smo iza zgrade u kojoj je bio naš stan, držali kokoške. Ustvari svi stanari su držali kokoške u improvizovanim kokošinjcima. Teška vremena, zidala se razorena zemlja i nije bilo mnogo para za razbacivanje i luksuz, kao što je to recimo hrana. Ja mali, tri godine, siđem do kokošinjca i pronađem jaje. Sav srećam odnesem ga majci i ona se bog-zna-kako obraduje. Videh ja da je to dobro, pa odmorih i sledeći dan ja u komšijski kokošinjac, ćap jaje pa opet kod majke; vidi, mama, koka opet snela jaje. I tako par puta, dok me nisu provalili, ali nisu me mnogo ni grdili jer komšiluk je nekad bio komšiluk – onaj pravi – sa razumevanjem i saosećanjem jedno za drugoga.

Voleo sam da idem kod babe po ocu. Ona je živela tik pored šume, pa je prozor spavaće sobe gledao u mrak nepreglednog drveća. Možete zamisliti kakve smo priče ja i moja sestra Lidija pričali dok smo tako ležali u mračnoj sobi i „strašnom“ šumom iza leđa. Ali ta šuma je preko dana bila naš raj za igranje. Pravili smo kolibe od pruća, pokrivali lišćem i zajedno sa našim susetkama, Suzom i Slađom, po ceo dan pričali strašne priče. Jednom smo kroz prozor obližnjeg komšije videli čokoladu na stolu.

Resavica

Tri sata smo „većali“ šta da radimo, i najzad smo se propeli i maznuli čokoladu i zarekli se da nikom ne pričamo i da to ostane naša tajna. Evo, ja sad prekrših obećanje, ali prošlo je više od 45 godina, pa vajda zavet više ne važi… a i komšija je odavno otišao sa ovoga sveta. Često sam celo leto bio sam kod te iste babe. Tada sam išao u dom penzionera sa njom na klaker i da gledam kako igraju tombolu, (tada još nije bilo televizora, već samo radio aparati sa „magičnim okom“). Preko dana sam lutao po šumi i jeo sveže kupine crne kao gar sa ukusom gvožđa. Baba mi je pričala da postoji neki roman „Lun – kralj ponoći“, koji sam kasnije i ja počeo da čitam…

Ja u haljini "poziram"

Voleo sam da idem i kod mog ujaka, majčinog oca, penzionera i lovca, oženjenog ruskinjom koja je dolutala sa Crvenom Armijom i ostala u Sremu. Nikada ona nije dobro naučila srpski, imala je simpatičan naglasak i mnogo sam je voleo. Uvek se šalila, mene je obožavala, i za mene uvek spremala ruske kolače sa medom. Tu sam jeo i srnu, i zeca, i divlju svinju, pa i jazavca i lisicu. Išao sam sa ujakom u lov često, ja mali on ogroman veliki, bivši partizan, poslini Koste Nađa, narodnog heroja, pričao je kako su partizani lutali šumama Fruške Gore, pravili kolibe od pruća, pili vodu iz barica i jeli divlje jagode… što je u mojoj mašti stvaralo sliku Vinetua i Old Šeterhenda… ne znam zašto. Voleo sam kad nas kiša zatekne u šumi jer moj ujak tada stvarno ubere dve tri grane i postavi ih tako da se sakrijemo ispod njih i kiša nam ništa ne može…

Eh, mali sam bio, sitan, bolešljiv, ali srećan u prijateljima i rođacima koji su se ispomagali, voleli, posećivali i nisu sve gledali kroz dinar. Svi smo bili jednaki u siromaštvu, i svi smo bili nasmejani…

Da, klinac od 5 godina se seća… i u tom sećanju eto napunih ovih dana 49 punih i uzeh petu banku.

Hej, petu banku…

Sneško Belić

– –

Resavica

– –

Zime su nekada baš bile "prave"

Advertisements
  1. 21. avgusta 2010. u 19:00

    Kako su lepa secanja!!!
    Bas si me raznezio… Da, drugacije je nekada bilo. Ljudi su bili srecni i kada nisu imali ne znam sta.Danas se sve gleda kroz dinar(evro) i samo se trci za parama… Obozavam te porodice sa puno dece, puno rodjaka… To je bilo druzenje…
    Mogu da te zamislim u tim sumama, pa u starackom domu(bila sam u tom kraju )
    Lepo detinjstvo, deca su nekad bas uzivala…

    • Alex
      21. avgusta 2010. u 20:47

      Breskvice, valjda se svako sa setom seća vremena iz svog detinjstva, pa tako i ja. Voleo bih da umem da pišem da prenesem to vreme u sadašnjost – a opet razmišljam, sećanja su uvek lična, pa možda drugome nisu ni zanimljiva.
      ps nije to bio starački dom, to je Dom Penzionera gde su se penzioneri sastajali svako veče i razgovarali, kartali ili igrali tombolu.

      • 22. avgusta 2010. u 17:47

        Baš su zanimljiva, ja volim da čujem kako su nekad ljudi živeli, kako je bilo… mnogo je zdravije bilo društvo, odnosi među ljudima…
        Mogu da ti preporučim jedan blog koji je o prošlim vremenima, možda ti se svidi da pročitaš. Sećanja bake koja piše unuka: uvek me rasplače!

        http://blog.b92.net/blog/104506/baka%20Evdokija%20i%20unuka%20Djina/

        • Alex
          23. avgusta 2010. u 01:43

          Hoću, pogledaću taj blog, samo da dođem do malo slobodnog vremena. 🙂

  2. 21. avgusta 2010. u 23:15

    Blago tebi, imaš samo 49. Videćeš kada napuniš 57 kako to „gordo zvuči“! 🙂

    Divno je sećati se detinjstva, jer je sve nekako ušuškano i što ti kažeš, svi smo bili jednaki u tom siromaštvu.
    Pa dobro, možda ne baš u siromaštvu, ali nekako jednaki, to da. Bar se ja ne sećam da smo imali ni više ni manje od ostalih prijatelja i rodbine.

    A fotke su nam slične, sve nešto tražim sebe na njima! 😉

    • Alex
      21. avgusta 2010. u 23:48

      Dobro, nije da smo umirali od gladi, zar ne, ali ipak smo svi nekako jednaki bili u napretku ka boljem. Danas deca mnogo više imaju nego što smo mi mogli i da zamislimo, pa opet toliko negativne energije, psovki, tuča, svega i svačega… ali, svako vreme vreme ostaje u sećanju vršnjaka svojih (grupa s vremena na vreme).
      Dudo kad napunim 57-mu, zovem te da dojdeš u Borču i zajedno nazdravimo za prošla, sadašnja i buduća vremena. 🙂 Dogovoreno?

  3. 22. avgusta 2010. u 16:40

    Dogovoreno! 😉

  4. veshtichanstvena
    29. avgusta 2010. u 02:33

    Vidiš kako si rano počeo da sakupljaš blago svoga postojanja…
    Utkano je u meso naše suštine i prozračne širine naše duše…Neprocenjivo je …

    • Alex
      30. avgusta 2010. u 01:00

      Vidim 🙂
      …i drago mi je da si opet tu 🙂

  5. 23. novembra 2011. u 02:51

    Ova zadnja slika je iz 7. jula? Dole kod reke?

    • Alex
      23. novembra 2011. u 10:41

      Jelena u pravu si, to je preko puta Rembasa na mostiću preko Resavice.

  6. Anonimni
    23. novembra 2011. u 16:52

    Citam i vracam se u to nase detinjstvo a kao jedna od pomenutih susetki ne mogu ostati ravnodusna,,Suze u ocima citam pricu po nekoliko puta. Secanja naviru da celu knjigu mozes napisati i rasplakati ljude samo slicnom ili istom sudbinom.Jesmo bili i pomalo gladni,bosi i oblaceni odecom iz crvenog krsta ali smo imali jedno jako dobro roditeljsko vaspitanje na koje smo ponosni i danas. Postali smo ljudi ciste duse i dobrog srca nauceni na postovanje prema svakom coveku. Samo se nadam da ce i nasa deca barem malo od nasih prica prihvatiti i dodati u svom zivotu a nama ostaju samo secanja po meni lepa secanja na nase detinjstvo u Senjskom Rudniku. Hvala za ovako lepu pricu koja je mene vratila u nase puno lepih uspomena detinjstvo. .

    • Alex
      23. novembra 2011. u 17:20

      Ovo sam pisao prošle godine… aktuelno je i danas… a biće dokle god ima nekog da to pročita.
      Puno te pozdravljam.

  1. 21. avgusta 2010. u 00:55

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: