Početak > Porodica, Život > Od kolevke pa do groba…

Od kolevke pa do groba…

17. avgusta 2010. Ostavite komentar Go to comments

Žile i Miroslav su bili školski drugovi. Srednjoškolske dane su provodili svakodnevno zajedno, učeći osnove života, odrastanja i pripreme za svet odraslih. Odlazak u vojsku ih je razdvojio i svako je kroz život krenuo svojim putem.

Žile je bio bonvivan. Uživao je u životu, voleo je žene i nije mnogo mario za obaveze. Komunikativan, prava drugarčina, simpatičan, lako je sklapao prijateljstva i bio je omiljen u društvu. Ali bio je površan, hteo je sve da proba i svaka stvar mu je brzo dosadila. Kako materijalna tako i neka emotivna veza.

Miroslav je već bio ozbiljniji tip. Znao je šta je dužnost muškarca, uzornog građanina, budućeg stuba našeg društva. Zato se odmah posle armije zaposlio i ubrzo oženio. Žena ga je volela, a i on nju, pa su izrodili troje predivne dečice, živeli kao podstanari, uzeli kredit za stan i mukotrpno radili da bi otplatili kredit. Naravno, sa dolaskom kriznih vremena, (koja uvek dolaze), plate su se smanjile, deca rasla i prohtevi su bili veći, pa je Miroslav radio i dopunski posao za svoju porodicu. I naravno. Ništa mu nije bilo teško, imao je podršku u svojoj supruzi, kao što je i ona imala u njemu.

Za to vreme Žiletu nije ni padalo na pamet da se ženi. Ostao je u domu svojih roditelja da živi, i, premda se i on zaposlio, više je voleo noćni život. Lišen plaćanja stanarine, struje, komunalija, kredita, celu platu je trošio na provod sa društvom, poneku posetu kladionici i povremene izlaske sa devojkama. Nije bio loš momak, nije pravio probleme, ali je bio „luftiguz“, kako ga je nazivao njegov poslovođa.

I tako dok je Žile preko leta odlazio na more, i to uvek u neku drugu državu na neka egzotična mesta, Miroslav je koristio godišnji odmor da radi da bi najzad otplatio taj „prokleti“ stan, spremio knjige za decu za predstojeću novu školsku godinu, ogrev i naravno zimnicu. Počeo je da uočava sede na slepoočnicama i sitne bore oko očiju, ali supruga mu je uvek govorila „kako je to seksi“. Miroslavu su ponudili da ode 3 meseca u Rusiju na rad, da zaradi neki novac, ali baš tada mu je kćerka bila bolesna od gripa, a supruga slučajno slomila ruku na poslu, pa je primala 60% od plate… i na posao u Rusiju je otišao Žile, jer on je bio slobodan i nije imao obaveza u zemlji. Vratio se pun priča o ruskim ženama, vodki i smešnim debeljuškastim muškarcima koji meze dok piju.

Naši vršnjaci su krckali polako svoje četrdesete, kad su počele da se dešavaju promene u njihovim porodicama. Žiletu je prvo umro otac, a uskoro i majka, pa je on kao jedini naslednik ostao u stanu svojih roditelja. Dobro, sada je morao da plaća dažbine državi, ali imao je i dobru platu pa se moglo. Miroslava je zadesila mnogo veća tragedija. Njegova žena, njegov verni drug i saputnik je oboleo od najgore bolesti – imala je rak dojke, i to u poodmakloj fazi. Nije više mogla da radi, Miroslav se zadužio za lekove koji bi mogli da njegovoj saputnici spasu život, ali uzalud, jedno jutro, omamljena od morfijuma, više nije otvorila svoje blage oči i ostavila je Miroslava samog sa troje dece. Kroz tri dana Miroslavu je umro i otac, pa je njegova majka prešla kod njega da mu pomogne oko dece. Teško je sve to podneo, ali život nikako nije pravedan a ko to tvrdi taj zavarava samog sebe.

Žile u svojim četrdesetim je bio dobra prilika za udavače. Imao je dobar posao, sopstveni stan, auto, bio slobodan kao ptica na grani. On je to vrlo dobro koristio, ali nije mu ni na kraj pameti padalo da stane na ludi kamen. Voleo je da putuje, da se šali sa svojim društvom i bio vrlo, vrlo omiljen u svom okruženju. Za to vreme je Miroslav, postao jako nervozan. Deca ga nisu slušala, pubertet i kasna adolescencija su učinila svoje; majku je uhvatila demencija i niko da pomogne, dugovi su se gomilali i on nije znao da li je gore da bude u kući ili da što više radi da bi zaradio za dugove. Izbegavao je ljude, slabo se družio, bio večito namrgođen, svadljiv, pa su ga mnogi smatrali nekim čudakom.

Sada si Žile i Miroslav već doživeli svojih 65 godina i otišli u penziju. Žile još vitalan, otkrio je strast pecanja i po ceo dan provodio kraj reke što je zaista prijalo njegovom zdravlju. Malo se smirio, nije više toliko putovao, ali je i dalje voleo da se druži sa ženama, raspuštenicama i udovicama. Kod Miroslava je situacija bila obrnuta. Penzija nikad dovoljna. Jeste da mu je majka umrla, jedan sin otišao da živi u drugi grad, ali sa njim su još bili kćerka i drugi sin. Već vremešni, a nisu se ni udavali ni ženili, nisu imali svoj krov nad glavom da se skuće, teška vremena, plata mala i više su izbegavali jedno drugog da oslovljavaju po kući, jer bi tada brzo izbila svađa.

I jednog dana naši vršnjaci više nisu mogli da sa staraju sami o sebi. Onemoćali, pali su u krevet i jedan i drugi, i počeli da zavise od tuđe nege. Žile je sklopio Ugovor o doživotnom izdržavanju sa obližnjim Domom Staraca u zamenu za stan svojih roditelja, imao je lepo društvo, mlade sestrice su mu se svako jutro smeškale i pitale da li mu nešto nedostaje, a uvek je ima pažnju doktora i negovateljica. Dom se nalazio u prirodi gde je Žile uživao, rasterećen svake brige oko komunalija, ogreva, i ostalih svakodnevnih obaveza.

Opet, naš Miroslav je provodio svoje staračke dane kraj svoje dece. Nije mogao da proda stan i ode u Dom jer nije bilo dovoljno novca kad se podeli na njih četvoro, a penzija nedovoljna. Gledala ga je kćerka, dok je mlađi sin doveo neku ženu da živi sa njom u nekoj vanbračnoj vezi. Često su pogledavali krevet gde je Miroslav ležao i govorili polugasno; „kad ćeš matori da crkneš više da prodamo ovaj ćumez i uzmemo neki dinar da i mi jednom imamo krov nad glavom… ovako ničemu ne služiš… samo zauzimaš krevet…“

Advertisements
  1. 17. avgusta 2010. u 05:39

    Auuu, ovo je bolelo. Baš.
    Ja mislila biće neko…djačko doba ili slično….
    A da staviš upozorenje na početku za ljude sa slabim srcem (potreban bensedin pre čitanja)?
    Sjajan tekst, bez obzira na sve.
    Odlično si zakukuljio i raskukuljio ove dve paralelne priče do kraja, ja se samo nadam da priča nije istinita, ali opet, ako nije ova ima neka slična ili ista koja jeste-sigurna sam. Na žalost.

  2. Alex
    17. avgusta 2010. u 06:14

    Perlice, lepo kažeš, ako ova nije istinita, ima neka slična 🙂
    Sretao sam u svom životu stare žene sa modricama od svojih sinova, bake koje su provodile celu noć na ulici jer je njihov unuk „priveo“ to veče neku snajku pa mu je trebala gajba, starce u urgentnom centru koji su govorili da su ruku slomili kad su pali niz stepenice…
    Jbg, život Perlice… znaš i sama 😕

  3. 17. avgusta 2010. u 11:06

    Jeste, Život…piše romane…
    A veruj mi znam jednu osobu sličnu Žiletu.Koliko li sam mu puta rekla da mu je život prazan,da život prolazi pored njega..?
    A jesam, pomislila sam bar jednom i blaaago njemu… nema porodicu, nikada je nije ni imao, nema bre ni kučeta ni mačeta, ni cvetak jedan da zalije-jer je i on obaveza. Ono što ima je dobar posao na koji ide kad mu se ćefne, kad ne -spava do podne. Svaki dan ode do lokalnog kafea da popije jutarnju ili večernju kafu, od 17-20(21)h spava, pa opet u kafe i tako svaki dan,eeej!! Nema naravno ni jednu boru…

    • Alex
      17. avgusta 2010. u 14:01

      🙂 Znam je i ja. Imam jednog rođaka kojeg moja deca obožavaju jer uvek je nasmejan, pun priča sa mesta gde je putovao, uvek ima fensi mobilni, kul čuku, daje klincima neku kintu za sladoled…
      … a ja recimo (još jedno lice iz ogledala) ne smem nigde ni da odem kod familije, jer „ugušim“ pričom o problemima od „kolevke do groba“…
      …zato sin ne shvata da moram da platim struju a nemam a on kad primi platu neda ni dinar u kuću i, kćerka potroši više na šminku nego što nam treba za hleb jer nas osmoro a bla…bla… bla… (ućut Miroslave više!)

  4. 17. avgusta 2010. u 11:42

    ..A Miroslava vidim kad se pogledam u ogledalo 🙂

    • Alex
      17. avgusta 2010. u 14:07

      Znam da život nikada nije tako jednostavan i da ne izgleda baš tako kao u nekoj priči (a naročito ne u blog priči gde treba da napišeš suštinu a da tekst ne bude suviše dugačak da ne „udaviš“ čitaoca). Mislim da su i Miroslav i Žile barem jednom „pozavideli“ jedno drugom u životu…
      (…eh, on ima porodicu a ja sam kao vuk… uf, onaj je slobodan ko ptica, nema ko da mu kida živce…)
      … i ja vidim Miroslava kod mene u kući, a sve imam neka ogledala kao na vašaru… daju iskrivljenu sliku i od debelog prave mršavog, od lepog ružnog, od niskog visokog… 😉

  5. 17. avgusta 2010. u 12:46

    Žiletu se posle smrti gasi loza…

    • Alex
      17. avgusta 2010. u 14:12

      Slab ti je taj „adut“ Exxx, daj neki drugi… 😕
      Znam mnoge kojima se „gasi“ loza, iako imaju mnogo dece. Takva je i moja porodica, od 11 potomaka mog dede samo su dva muška. Jedan je „Žile“ a za drugog ćemo da vidimo…
      Ako si mislio da nikad neće osetiti ushićenje kad uzme svoje dete u ruke u porodilištu, ili svog unuka jednog dana… e tu si potpuno u pravu i slažem se sa tobom… premda dug je i neizvestan put do momenta dok ti unuče ne sedne u krilo da sluša tvoje priče iz mladosti…

  6. 17. avgusta 2010. u 14:32

    Zivot je nekome majka, nekome maceha, rece neko. Zavisi kako ga ko gleda!

    • Alex
      17. avgusta 2010. u 16:41

      Život je život, jbg, zovi ga kako hoćeš 😕 Nepravda je što nemamo šansu za „popravni“. Kako posejemo, tako ćemo i da žanjemo, (uz obavezan uticaj kišnih ili sunčanih dana 🙂 ).

  7. 17. avgusta 2010. u 23:24

    Ovakvih priča, kao Miroslavova, na žalost, ima jako puno. To je bio njegov izbor, zar ne!
    Žile je odlično postupio, isto onako kao što ja planiram. Naravno, trebaće mi malo podrška dece. Ne želim da čujem, jednog dana, to isto što je Miroslav čuo. Ne daj bože da moja deca dožive to da sam im na grbači.
    Žiletov izbor podržavam još iz jednog razloga. Dobro, on nije imao porodicu, ali i da jeste, kao Miroslav, deca jednostavno moraju da žive svoje živote i nemaju vremena za starce! Živa istina!

    • Alex
      17. avgusta 2010. u 23:56

      Pa i jedan i drugi su imali izbor i izabrali su to što su izabrali. Često zanemarujemo uticaj društva i okoline na formiranje našeg izbora. Miroslav je hteo da bude otac, suprug, građanin, a ispao je „žrtva“. Žile je bio šalabajzer, i ispalo je da je bolje prošao. Uostalom, ko je bolje prošao, znaju samo oni, zar ne 🙂
      Tvoj stav Dudo povodom odlaska u dom mi je poznat i već smo raspravljali o tome,pa da se ne ponavljam…
      Nešto mi je interesantno u svemu tome… ispada da je naše društvo, (za druge na znam) jako bolesno. Nasilje nad decom, nad ženama, nad roditeljima, nad komšijama… to je sve ovde nekako „normalno“… svi mi kao da nešto radimo i živimo a ustvari strahujemo od sutrašnjeg dana i od naših najbližih. Jbo zemlju… 😕

  8. 18. avgusta 2010. u 09:26

    Ne strahujem ja od bližnjih, samo ne želim da im stanem ja, kao neka izbočina, na putu ka životu, koji oni nastvljaju, a moj se nekako privodi kraju, htela ja to ili ne!
    Još gore od mene kao „tereta“ deci je samoća. Znaš to i sam. Koliko starih živi samo, nema sa kim da progovori. Zato su obično „matori daveži“, koji stoje u redovima ispred banaka, i „gnjave“ tamo neke, koji se užasno žure i ne mogu da popričaju ni sa kim.
    Eto, to je moje vidjenje života. Svako treba da se druži sa svojim godištem (ili sličnim), a sukob generacija je prisutan i ovde i na zapadu. Tako je to rešeno, sa svim normalno, opet ja, staračkim domovima. Retko gde ćeš videti da stari žive kod svoje dece. Ti to bar znaš, naputovao si se!
    No, svako ima svoj izbor. 😉

    • Alex
      18. avgusta 2010. u 09:50

      🙂 Dudo, nisam mislio da ti lično strahuješ od svojih bližnjih, samo sam rekao da mi se to nameće kao misao… u globalu… nisam taj sindrom uočio nigde gde sam do sada bio…
      Što se tiče samoće kod starih, potpuno si u pravu. Stari jesu usamljeni…
      Dudo, jesam putovao (dobro, ne baš po staračkim domovima 🙂 ) i znam kako je to rešeno i na Zapadu i na Istoku, i mogu da napišem disertaciju o tome, zaista…
      Možda će i iznići neki blog o svemu tome, ko zna. 😉 Ali mladi slabo čitaju ovakve tekstove, još slabije razumeju o čemu pišemo i o čemu se tu zaista radi, ali šta da radiš… svako vreme svoje breme…

  9. 19. avgusta 2010. u 21:30

    tek sad videh tekst… svidja mi se kontrast, ono sto mi se ne svidja je kako si postavio situaciju: da Miroslav i njegova porodica nisu iz muke nista naucili nego nastavili da tonu…
    mi imamo 20 godina rata kao „izgovor“ – a i ja znam kako to izgleda na zapadu… veruj mi ne bih se menjala ! ovih poslednjih 20 godina imaju gadne posledice… ali da to vreme ne bude uzalud potroseno, moramo iz tih muka nesto nauciti… MORAMO ili cemo proci kao tvoj Miroslav, a to bi bilo steta ! deci mi postavljamo „razvojne ciljeve“ i moramo ih postaviti dovoljno visoko da ih vredi dosezati… ali istovremeno se ne smemo na tom putu izgubiti ko` magare u magli – onda prodjemo ko` Miroslav i sve ostane bez smisla…
    zakljucak: ako Miroslava zivot muci, samelje ga… onda ni njegova deca nemaju sanse da shvate sustinu i da ostvare duhovni napredak… ako ih ljubav poveze, bez obzira na teskoce, nestasice, besparicu… i sve ono sto nas je ovde vec snaslo, onda uz ljubav prevazidju „materijalnost“ ovog sveta i nedostatci materijalni postanu nevazni, i porodica zajedno prebrodi nevolje… tada stari postanu dragoceni a ne teret !
    ako Miroslavu deca ospore starost, to znaci da je on promasio da svom i njihovom zivotu da sustinsku dubinu,… vrednosti su se zadrzale samo na povrsini i zavrse se na materijalnom… ta prica nije u stvari zavrsena realno, nego se zavrsava tvojim strahovima… strahu da promasis sustinu zivota, a nedace tome i sluze… da se razdvoji zito od kukolja i da se nauci sta je stvarno vazno…
    prirodni razvojni put licnosti je da na kraju ipak donese svoj sud i da dubinu svom zivotu… onda i deca shvate cemu sve ovo sluzi…
    ne odustajte od zivota svoje dece tako sto cete se povuci… time ona (deca) gube! udobnost nije svrha zivota! ni vaseg ni njihovog! i nama i deci su dragoceni zakljucci do kojih moze da se dodje samo sa mnogo zivotnog iskustva … ako mi propustimo da deci ukazemo na te vrednosti, oni nemaju od koga drugog da ih nauce…
    izes ga! svasta napisah, a ko razume – shvatice! ne ljuti se sto sam se raspricala…
    🙂

  10. Alex
    19. avgusta 2010. u 23:02

    Ma ne ljutim se 🙂 , Nedođija. No way, everything is OK.
    Pa već rekoh u odgovoru Perlici; „Znam da život nikada nije tako jednostavan i da ne izgleda baš tako kao u nekoj priči (a naročito ne u blog priči gde treba da napišeš suštinu a da tekst ne bude suviše dugačak da ne „udaviš“ čitaoca)“, ali ovo su vrlo pojednostavljeni životi dve krajnosti sa kojom možeš, kao muškarac da prođeš kroz život.
    Strahovi – ne strahovi, oni su prisutni kroz ceo život, dete se užasava da ga majka ne ostavi, devojka da je momak ne napusti, muža supruga, starce neko bliski… ali mislim da nisam hteo o tome da pričam. Jednostavno, Država se ophodi jednako, pa možda čak i nagrađuje one koji „dangube“, od onih koji su „uzorni“ po svim pravilima društva. Sećaš li se možda kad su radikali pre 15-tak godina hteli da uvedu porez za neženje 🙂 .
    Ali, bilo kako bilo, pričali ili ne pričali, ima i Miroslava i Žileta koliko hoćeš i to ne daleko, tu su oni oko nas… 🙂

  11. 19. avgusta 2010. u 23:36

    mene muci to sto cesto ne vidimo dublji smisao zivota… svodimo ga na prosto materijalno, a nije!
    oni su svuda oko nas, a tragedija je sto nisu nasli svoj licni dublji smisao nego su svaki smisao izgubili… tuzno !

    • Alex
      19. avgusta 2010. u 23:58

      Tačno… baš tačno… 😦
      Ja imam teoriju da je to zato što naše društvo nije prošlo normalan evoluitivni put kao recimo neka druga društva. Mi smo sada nešto između Turskog uređenja i navika i Zapadno Evropskog. Bio sam fizički i tamo i vamo, mnogo čitam (ni u školi nisam toliko čitao 🙂 ), pa mislim da se teško oslobađamo onog starog a sporo prihvatamo ono novo. Zato smo rastrzani kao ličnosti, ne znamo da nađemo svoje mesto u Svetskom Poretku… To je moja teorija, možda tačna, moža ne… 🙄
      Vidiš najnoviji trend, multimilijarderi se odriču svojih bogatstava u dobrotvorne svrhe. Ma u čemu da je fora, to kod nas ne verujem da se može desiti, ni u ludilu 😦
      Nedođijo, ja priznajem, neka mi sudi ko hoće, iako sebe smatram inteligentnim čovekom, i ja sam još rastrzan između patrijahalnog i naprednog. Znam sve šta i kako treba, a opet uradim onako kako je tradicionalno i kako ne treba…
      Nekad sam besan na sebe, nekad utučen, ali se ja kao ličnost slabo menjam, a kamoli moja porodica, moj grad, moja država…

  12. 20. avgusta 2010. u 09:49

    Zivot cesto ne nagradjuje vredne…
    Ali i taj Zile je imao dar – znao je da uziva u svemu sto mu zivot nosi, pa mu je i zivot bio milostiv…
    A jadni Miroslav… da mu je zena ostala ziva ne bi tako zavrsio…

    • Alex
      20. avgusta 2010. u 10:37

      Sećaš se kako je Balašević pevao; „moj stric Živan je bio bonvivan, pa sam hteo da budem i ja…“, pa je kasnije postao porodični čovek sa troje dece i velikom, ipak sa srećnim krajem, tragedijom sa kćerkom…
      U pravu si i za Žileta bonvivana treba imati dara – ne može to svako 🙂

      • 22. avgusta 2010. u 17:50

        Sećam se pesme 🙂 🙂
        Ne dočekaju svi taj srećan kraj… to tako mora da bude.
        A ja sam se odavno „oprostila“ od toga da svako „dobija po zasluzi“ (mislim na sreću u životu)

  13. 22. avgusta 2010. u 15:36

    e pa ja moram da se nadovezem na tvoj komentar o stanju ovog naroda !
    NE moze to tako ! a da se pogresno ne razumemo, ja sam po narodnosti jos uvek Jugoslovenka… a ti znas sta to znaci…
    vidi ovako, zamolila bih te da pogledas: http://www.youtube.com/watch?v=KfyElc9KpXI
    to je Jovan Deretic i Zabranjena istorija Srba… ima tu puno materijala…i na mom blogu imas sa youtube-a Srpski=Sanskrit… a sve to u cilju sticanja jedne druge slike ovog sveta… Deretic pokusava da okrene zapadnu „istoriju“ skoro pa naglavacke i da kaze neke stvari koje se od nas kriju: tipa toga da nije srpski iz sanskrita nastao kao najmladji jezek, kako se to sada tvrdi, nego obrnuto !!!
    pokusava da kaze da je bela rasa nastala na podrucju Dunava, Save, Panonije i Crnog Mora pa do Bajkalskog jezera… i da je nas genetski sastav u osnovi te rase! zato sam naglasia da sam Jugoslovenka…. da ne pomislis na velikosrpski nacionalizam… ! jer nije !
    a patrijarhalnom se okreces jer u sustini znas da ovo sad nije ispravno !

    • Alex
      23. avgusta 2010. u 01:26

      I ja sam Jugosloven, Nedođijo 🙂 . Ali, šta mi vredi, Jugoslaviju su mi uništili i da izvineš posrali se na njenoj lešini. Moram da prihvatim realnost da ona više ne postoji, osim u našim sećanjima. Sada ne znam šta sam. Građanin Srbije jesam i volim Srbiju jer je predivna zemlja, ali po poreklu nisam Srbin. Lepo je kad neko voli svoju istoriju, svoje poreklo, svoju naciju, to nije ništa ružno… ali ne treba u to ime da ubijamo strance po ulici, razbijamo izloge i palimo ambasade. Toga ima u celom svetu, taj loš nacionalizam ili već kako ga nazvati, ali ja živim ovde i meni ovaj smeta, kad budem živeo „tamo negde“ verovatno će mi i tamo smetati.
      A istorija Zapada? Pa ko kaže da je tamo rađeno sve idiločno, tek tamo je bilo zločina u prošlosti, ali sada su se dosetili pa kroz „ljudska prava“ i „ekonomske zajednice“ šire svoj imperijalizam. Zato kažem nismo evoluirali da i mi tako radimo na okolne zemlje, već radimo po metodu iz 15-tog veka.
      Taj materijal ću pogledati, ali ne mogu pre septembra od kad sam na odmoru. Prokomentarisaću na tvom blogu. OK?

  14. 23. avgusta 2010. u 08:34

    🙂

  1. 17. avgusta 2010. u 03:22
  2. 19. avgusta 2010. u 09:42

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: