Početak > Porodica, Život > Kako si komšija?

Kako si komšija?

13. avgusta 2010. Ostavite komentar Go to comments

Potaknut pričom o tobdžiji Firbajnu, koji mi je putem pisane reči ispričao veliki nemački pisac H.H. Kirst, zapitao sam se koliko zaista sitnice mogu da utiču na tok našeg života a da mi toga nismo ni svesni. Podeliću sa vama sopstveno sikustvo o nečemu zakulisnom o čemu nisam ni sanjao da može da postoji kao izvor mržnje i netrpeljivosti.

Kada sam pre osam godina prodao svoj stan na Karaburmi i kupio poluzavršenu kuću u Borči nisam ni pretpostavljao da sam tim činom učinio „veliku“ nepravdu jednom mom komšiji, koji me do tada nije ni poznavao niti je uopšte i znao da postojim, a ni ja za njega. Kuća koju sam kupio bila je samo od cigala, bez stolarije, tj, prozora i vrata i bila je sazidana pre nekih 5 godina. Vlasnik je hteo da napravi tu pekaru, u međuvremenu se sporećkao sa ženom, razvode se i kuću prodao. U ulici su skoro sve kuće već imale vlasnike, uglavnom bosance izbegle od poslednjih dešavanja raspada SFRJ.

Pošto sam tada još radio, a sve je bilo zapušteno, imao sam „prelazni“ rok od nekih 15 dana da koliko-toliko sve dovedem u red da prebacimo stvari i decu iz stana u kuću. Naravno uzeo sam bolovanje, (eh, socijalizam) kao ukočila me kičma, čak sam od sestre, koja je radila na neuro-hirurgiji, imao uverenje lekara specijaliste da sam „uklještio“ živac. Na moju žalost doktorka je bila savesna pa mi je prepisala elektro-terapiju, pa sam svaki dan morao od 14 do 15 sati da idem da puštaju struju kroz moju nogu, da me izleće. Tako sam ja ujutru, kosio travu, mešao malter, kopao šahtu i kanale, zatim se brzo spremao, išao na terapiju, da bi uveče nastavio sa čišćenjem oko kuće. Spavao sam na nekim vrećama među golim zidovima, samo da bi u roku od 15 dana sve stigao da odradim.

Na spratu sam zatekao sloj ptičijeg izmeta debeo možda 15 santimetara. Golubovi pomislih – pa mi je dva dana trebalo da sve to očistim i pobacam u dvorište – biće dobro đubrivo ako budem nešto sadio – mislio sam.

Dobro, završih ja to za 15 dana, preselih familiju, kod doktorke sam rekao da je terapija bila blagotvorna i da mi je mnogo boje u leđima i vratih se na posao sa doznakama i sve se nastavilo svojim tokom. Sada smo se polako kućili na novom mestu i polako upoznavali komšije.

Sa svima je bilo super, ljudi fini, kulturni, naročito te izbeglice i brzo smo se sprijateljili i našli neki zajednički – komšijski jezik. Samo sa jednom porodicom nikako da uspostavimo neke normalne odnose. Pa dobro – čudni ljudi – ne vole da se druže, pa smo ih ostavili na miru. Ali oni nas nisu. Stalno im je nešto smetalo, te deca galame, te radnici su bučni, te pas laje (na kraju su ga i otrovali), nabeđuju da deca uzimaju njihovu poštu… itd… itd… Ajde mi sve to iskuliramo, ali ne daju se komšije, valjda, kako reče jedan bloger ovde, „kad vide da se ne svađaš oni to shvate kao tvoju slabost pa udri još jače…“

Odem ja u Libiju na 3 meseca i žena mi javlja da ima problema sa komšijama. Verovatno su videli da nema muške glave u kući, samo žena i deca pa sad je vreme da „udare“. Ja tamo pizdim, da izvinete, em tuđa zemlja, em nostalgija, em težak posao, em problem u Borči…

Jedan od sinova – bilmez oko 20 godina presrete mog sina, koji je tada imao oko 12 godina i reče da će ga prebiti ako samo još jednom prođe ulicom. Pa gde da prođe, u vražiju mater, kad ide u školu. Tu moja žena pukne i pravo u policiju. Prijava, oni je umire i rekoše da će porazgovarati. I zaista su porazgovarali. I ne samo što su porazgovarali oko našeg uznemiravanja, već nađoše da taj „bilmez“ diluje drogu i još što-šta, njegov otac koji je bio najveći agitator protiv moje porodice, dožive infark od nerviranja i ubrzo fokus zlobe sa moje kuće pređe na njihovu.

Kad sam se vratio iz Libije, svi fini, kulturni, „kako si komšija?“, itd… „bilmez“ u kućnom pritvoru… itd…

A zašto su nas uopšte „mrzeli“. Tek kasnije sam saznao razlog. Pa sećate se onog pričijeg izmeta sa početka priče. Nije bio od golubova – bilo je to od koka tovljenika. Oni su svake godine dok je kuća bila prazna na spratu držali tovne koke, tu ih hranili, klali i tako spremali za zimu. Kad sam ja kupio kuću, ta prostorija je postala nepristupačna za držanje koka, i oni su u meni videli uzrok što su svake godine ostali bez piletine. Eto, „razloga“ da mrzite svog najbližeg komšiju…

Zato, prijatelji moji, dobro razmislite ako vas neko „bez razloga“ mrzi, podmeće nogu, ogovara… možda postoji zaista „valjan“ razlog u nečijoj glavi da baš vi budete krivac za njegove nedaće.

Advertisements
  1. 13. avgusta 2010. u 23:05

    Ha,ha, kakav razlog!!! Ne verujem!!! Pa oni su tako fino prisvojili tuđu kuću,još im ne odgovara što ju je neko pošteno kupio!!!
    Stvarno ima svakavih ljudi!
    Još si im učinio i uslugu, ko zna šta bi im taj „bilmez“ uradio da nisu na vreme upozoreni !

  2. Alex
    13. avgusta 2010. u 23:36

    Breskvice, sve je istina od reči do reči. Mislim, ipak, da im je prethodni vlasnik dozvolio jedno leto da drže živinu na potkrovlju. Eto, to im se osladilo, pa su to radili 5 godina dok se prethodni vlasnik svađao sa ženom…
    Ja sam to skoro slučajno saznao, jer su komšije preko puta isto na svom potkrovlju držali živinu, pa im nešto u razgovoru „izletelo“ i skontao sam dva i dva. Znaš, pre 10-tak godina, vremena su isto tako bila loša kao i danas i ljudi su držali živinu da bi se prehranili 😦
    Samo, sumnjam da sam slučajno pokosio zasade marihuane iza moje kuće kad sam prvi put kosio travu, od tog „bilmeza“, ali to nisam siguran, jer niti razlikujem niti sam obraćao pažnju.
    Pozzz

  3. 14. avgusta 2010. u 00:07

    E sad znam da su nase komsije mila majka. Znaci – zbog kokosaka presretali dete i maltretirali familiju? Ludi ljudi…neverovatno sta sve moze nekome da padne na pamet i jos da daju sebi za pravo da se ljute!!!

    • Alex
      15. avgusta 2010. u 16:28

      Pa eto vidiš Sanja… svašta ima na ovoj planeti… ali to je mnogo češće nego što mislimo. Kad prvi put dođemo na posao, uvek ima neki kolega koji nas „mrzi“ od samog početka, premda ni sami ne znamo zašto. A razlog može biti toliko prozaičan da nikad ne bi ni pomislio na to. Recimo dali su ti njegovu omiljenu stolicu, ili si sela tako da on više ne može da gleda kroz prozor…
      … ovo kod mene je baš malo otišlo predaleko… ali, hvala Bogu, sada je sve OK… 🙂

  4. 14. avgusta 2010. u 13:18

    Setih se ja neke davne nove godine i povratka kuci taxijem, kada sam izasla, iz meckU naravno, nesvesno sam jace lupila vratima kola, a taxixsta ciga kaze meni; ‘a bre sestro sto mi `lebac oduzimas’, e tako i ti, sto si `leba uz`o 😆

    • Alex
      15. avgusta 2010. u 16:32

      🙂 🙂 🙂

  5. 14. avgusta 2010. u 19:56

    O, bože, strašno, kakvog sve sveta ima. Ali, kao što vidiš i njih je stigla zaslužena kazna. Ko drugom jamu kopa….. zna se! 😉

    • Alex
      15. avgusta 2010. u 16:38

      Dudo, ne verujem ja u tu „naknadnu“ pravdu. Šta imam ja od toga… ali to što im se desilo sami su prizvali, sin je eto taki-kaki je, a ni roditelji baš nisu bili bolji.
      Znam da ti voliš da posmatraš svet oko sebe i iz toga izvlačiš zaključke i pouke, pa da kažem da se otac oporavio i dnevno pije 17 vrsta lekova za srce, mlađi sin je još u „kućnom pritvoru“ i zaista vrlo ga retko viđam, stariji je dobio kćekicu pre mesec dana i nema vemena da baca pogled više preko plota, a majka… nemam pojma!

  6. 15. avgusta 2010. u 11:34

    Mogla je ona doktorka da ti prepišpe i neku masažicu kod neke lepe mlade medicinske sestre … 😉 A što se tiče takvih skotova od komšija ima ih svuda… kao korov su… ali ko ih je*e…

    • Alex
      15. avgusta 2010. u 16:42

      Pa dobro Exxx, ne mogu baš da napišem sve detalje 😉 (A i gde si ti video u Domu Zdravlja mladu medicinsku sestru, sve metuzalemi pred penziju, kao JAT-ove stjuardese 🙂 )
      Interesantno je da je potrebna sitnica, ali zaista sitnica, da te neko zamrzi na prvi pogled. Nažalost, niko nije imun na taj virus (pa ni ja – naravno), ali neko podlegne malo više, nako malo manje. 😕

  7. 15. avgusta 2010. u 23:01

    Bogami Alex, ja verujem! Samo da ta kazna stigne onog ko je i zasluži. Obično oni prodju nekažnjeno a deca i kasnije generacije iskijavaju. To se dešava, kad ti kažem. Nisam zatucana, ali ja verujem. Kako inače naći opravdanje da divni ljudi, jedan bračni par, koji ima puno prijatelja, cenjeni, voljeni, dobiju jedno dete, koje im posle par godina umre. Zatim dobiju još dvoje dece i onda jednog dana, izbije požar i oboje dece izgore u njemu. Zar to nije neka kazna? Oni takvu sudbinu nisu ničim zaslužili!

    • Alex
      15. avgusta 2010. u 23:53

      Ne znam šta da kažem? Znam da takvih primera ima na milione, čak se i Skot Pek (ko o čemu deda o uštipcima tj o Skot Peku) bavio tom temom i nije našao pravi, prihvatljiv odgovor. Jedino što hoću da kažem, da ja tog trenutka nemam ništa od te „naknadne“ pravde. Ako me neko ubode nožem, jedno „izvini“ neće zalečiti ranu, a sigurno neću biti sretan ako njegovo dete pogine u nekoj nesreći. Kakvu stisfakciju imaju roditelji silovane i ubijene 8-mogodišnje devojčice što su monstruma izgazili u ćeliji. To sam mislio…
      …i laku noć i lepi (ponavljam – lepi) snovi.

  1. 13. avgusta 2010. u 20:39
  2. 3. septembra 2010. u 10:10

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: