Početak > Poezija > Okovi

Okovi


Drže me okovi,

…nevidljivi, teški, neraskidivi…

Sa radošću sam ih stavio;

Ponosio se njima;

Ogledao se;

Prezirao sam one koji me nisu razumeli…

Okovi – moji okovi – nekada sjajni i lagani, prelepi, moj ukras… u šta ste se to pretvorili?

Zašto mi nije niko rekao?

Zašto nisam nikoga slušao?

Okovi su okovi – ma koliko privlačni bili…

…svi okovi vremenom postaju teški, zarđali, nepodnošljivi…

U daljini zove me draga žena,

Nudi svoje draži,

svoj slatki miris,

osmeh koji omamljuje.

Kako raskinuti stare okove?

Trule, ukopane, memljive, dosadne… i pohitati u susret novim, sjajnim, koji se blistaju u svoj svojoj lepoti u nepoznatom krajnjem beskraju!

Time it was, and what a time it was, it was
A time of innocence, a time of confidences
Long ago, it must be, I have a photograph
Preserve your memories, they’re all that’s left you



Advertisements
Kategorije:Poezija Oznake:
  1. 8. avgusta 2010. u 03:30

    I novi su okovi, zar ne?

    • Alex
      9. avgusta 2010. u 15:01

      Uvek su okovi Zelena – uvek… samo oni tamo daleko izgledaju novi, sjajni, privlačni… kao što su bili i ovi koje trenutno nosimo… 😕

  2. 8. avgusta 2010. u 03:42

    Ako smatraš da će tako biti -biće.Kažu da te uvek stigne ono čega se najviše plašiš…Ili promeni misli, ili ostani slobodan…

    • Alex
      9. avgusta 2010. u 15:04

      Ideju za ovaj tekst mi je dala priča moje koleginice koja želi da „raskine“ okove braka posle 10 godina. Kaže žrtvovala sam mladost, prijatelje, način života zbog njega… i jako mi je teško. Naravno… Razumljivo…
      Ali da nije zbog njega, bilo bi zbog nekog drugog… okovi su okovi… uvek izgledaju lepo kao zlatni lanci, ali oni nas ipak drže okovanim.

  3. 8. avgusta 2010. u 03:43

    postani – umesto ostani 🙂

    • Alex
      9. avgusta 2010. u 15:06

      Ima li zaista, 100% slobodnog čoveka na ovom svetu… 😉
      Ima Dylanova pesma „You’ve gotta serve somebody…“

  4. 9. avgusta 2010. u 19:28

    Ne podnosim reč „žrtvovati se“. Mani me toga, mislim, ne ti, nego ta osoba. Da nije htela ne bi bila sa njim. E, posle „okova“ nema kajanja. Lepo, podvučeš crtu, raskineš okove i odeš, ili pošalješ njega, tamo negde, što dalje.

    Ja sam želela „okove“, ako se tako zove brak ili bilo kakva veza, iznad svega, ali, nije bilo obostrano i ćao, ragaci! Idemo dalje, bez love, naravno, ali i bez „okova“. Okovi su i odlazak na posao, jer, sve što se mora je nekako „okov“, zar ne?

    • Alex
      9. avgusta 2010. u 20:20

      Eto, Dudo, šta ti je iskustvo. Prava reč u pravo vreme 🙂
      Da okovi su sve ono što sputava čoveka. Moj kum pre odlaska u pečalbu reče, „samo da se rešim okova ove države“… a mislim, da su ga tamo dočekali drugi okovi…
      Pa i posao, kad ga nemamo onda nam je primamljivo da ga dobijemo, kad ga imamo postaje teret i okiva nas da smo željni da raskinemo što pre…
      Samo neke okove je lako raskinuti, a neke jako, jako teško… 😦

  5. 9. avgusta 2010. u 21:41

    Sve zavisi kako čovek doživljava svoje obaveze …

    • Alex
      10. avgusta 2010. u 10:46

      Čim je obaveza, to nas vezuje, to nas „okiva“ i vremenom, ma koliko lepo i ugodno bilo u početku, okov postaje težak… valjda 😕
      Pa i toj mojoj koleginici je „okov“ braka bio lep dok je sve „doživljavala“ skladno, a kad su došli problemi ona bi da ih raskine…

  6. 9. avgusta 2010. u 23:45

    Okove sam stavila pod navodnice, zato što ih ne doživljavam tako. Neke radnje u životu su neophodne da bismo živeli i preživeli, a ko nije spreman na to, pa zna se, most, metak, otrov. Čak i ova „borba“ za opstanak je znak da želimo ovaj život, sada i ovde. Rekla sam par puta, kada bih znala šta me čeka „tamo gore“, verovatno bih ovde „dole“ drugačije živela. Za sada i ovde, trud i samo trud da nam bude bolje. Nigde nije bolje, možda malo lakše, ali, dom je dom! Ovde si svoj na svome. Ko god je živeo „napolju“, najbolje zna kako je tamo i koje su prednosti domovine! Uh, izvini, možda sam se malo raširila i odlutala, ali me je ponelo! ::

    • Alex
      10. avgusta 2010. u 10:53

      Bravo Dudo, uzela si mi reči iz usta… baš sam se spremao da napišem sličan blog na istu temu… 🙂 (sada možeš da me tužiš za plagijat ili kršenje autorskih prava 😉 – šalim se naravno – ali to je sada moderno).
      Okove svi nosimo, tj neke obaveze, ali kad ti okovi postanu teret, kočnica razvoja, nešto što nas sputava, nazovimo to kako hoćemo, tada bi smo da ih se rešimo… samo posle „okova“ nema kajanja (sjajno rečeno), pa i taj moj kum, možda se rešio jednih okova, možda je na te okove samo dodao još jedne, ili je možda zamenio jedne okove drugima… to samo on zna… 🙂
      A to za domovinu je diskutabilno… ali to je ipak druga tema…

  7. 11. avgusta 2010. u 02:54

    Dizvinete Duda i ti, zar se ne kaze da posle *ebanja nema kajanja 😆
    Moram malo 😉

    • Alex
      11. avgusta 2010. u 06:59

      Pa mi s ovu stranu Dunava smo mnogo fini pa se tako izražavamo 😉

  8. 11. avgusta 2010. u 09:19

    Nekad se tako naviknemo na okove, da ne znamo sta bi bez njih. Teze nam je da nesto menjamo, nego da zivimo po navici. A nekad okova i nismo svesni, iako ih godinama imamo… Tek odjednom nam se rasiri vidik, kao da nam odvezu one kaise sto konji nose da gledaju pravo 🙂

    • Alex
      11. avgusta 2010. u 14:35

      Breskvice, kako si samo u pravu… u dve reči objasnila si srž svega… 🙂
      Kao čovek koji se rodio u svom selu, odrastao, radio i jednog dana otišao u neki veliki grad i video da postoji još nešto lepše i primamljivije, pa poželi da se oslobodi okova sela, pa se oseća prevaren jer mu niko nije rekao da postoji još nešto osim tog sela, ali okovi su se urezali i kad ih čovek skine, ostajeu tragovi i on ne zna šta bi bez svojih starih okova…

      • 13. avgusta 2010. u 22:57

        Možda ti okovi i čine NAS… ako srastu sa nama onda su naš deo… Pitanje je šta bi bilo da ih nismo usput u životu „dobili“

        • Alex
          13. avgusta 2010. u 23:16

          Dobro pitanje, tužna moja Breskvice… samo vidiš, ponekad poneko želi da raskine i takve okove. Da li time ustvari želi da promeni sebe… Baš dobro pitanje.

  9. veshtichanstvena
    11. avgusta 2010. u 14:37

    Okovati nas ne moze niti jedno drugo ljudsko bice, do nas samih…
    Ne odlazimo jer smo slabi, imamo previse razloga da to ne ucinimo pa camimo nesrecni cineci nesrecnima i one oko sebe..
    Kada sami sebi damo slobodu zaista postajemo slobodni , koliko to ljudsko bice moze.
    Svi mi znamo sve ovo, ali eto…napisah))))
    Odlicno si napisao ove stihove Alex, jer imas sposobnost da zagrebes ispod povrsine reci…

    • Alex
      11. avgusta 2010. u 15:01

      Sve što si rekla je sušta istina, okivamo se sami – dobrovoljno; slabi smo i zato nesrećni, ljudi bez okova ustvari nema – osim u pričama i pesmama…
      Veco, kad od tebe, koja si majstor u pisanju pesama još od vremena kad me je Zelena navela da pišem na blogu, dobijem ovakav kompliment, tada zaista poverujem da sam napisao nešto što valja.

  10. veshtichanstvena
    11. avgusta 2010. u 14:38

    PS: Zelena bre, pa ko kaze da posle nema kajanja???? )))))))))))
    Pa ko kome braniti moze da se kaje???))))
    😆

  1. 12. decembra 2011. u 12:48

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: