Početak > Porodica, Religija > Kad tvoja krv promeni krvnu grupu

Kad tvoja krv promeni krvnu grupu


Radikal u duši, uvek spreman za našu stvar, samo je čekao da mu neko stane na crtu – neće njemu niko Srpstvo da blati. Radiša je bio baš, ono što se kaže, pravi patriota. Nije bilo skupa, mitinga ili demonstracija gde ga nije bilo. Na kratko je on bio i u Bosni kad se tamo zakuvalo – turcima ne treba mnogo verovati. Naravno uspeo se Radiša i na stranačkoj lestvici, pa, Bože moj, stekao i neki imetak – legalno naravno. Uvek se gnušao slabića, secikesa i nikogovića. Srbi su vitezovi i Radiša je samo tako uspeo u životu. Naravno uz pomoć stranke, ali to je prava stranka, koja razume muku običnog čoveka i koji radi za njegovu korist. Radiša je zaista uzdignute glave mogao da ide kroz svoje selo – nije imao čega da se stidi.

Radiši se rodio sin, dugo nije imao dece i njegov prvenac mu je bio „dar Božiji“, nešto najlepše što se moglo dogoditi – nije bilo sretnijeg čoveka na zemaljskoj kugli u tom momentu. Dvoumio se između imena Srbislav i Vojislav, ali ipak je sinu dao ime Srbislav jer lider njegove stranke je počeo nešto da se menja u poslednje vreme i prečesto upućuje poglede ka Hagu. Radiša je bio pragmatičan – Srbislav i nikako drugačije.

Srbislav, ili skraćeno Srba, je već od malena učio srpske junačke pesme, znao naizust sve vojvode koje su vojevale na ovim prostorima a sa „Bože pravde“ je legao i ujutru se budio. Radiša je malog Srbu svima pokazivao po selu, vodio na vašare u okolini, a Ravnu Goru, Topolu i druga sveta mesta su redovno obilazili. Samo na Kosovo Polje nikako nisu bili, i to je Radišu jako rastuživalo. Ali, sin je sin, i Radiša, koji je u međuvremenu postao predsednik mesne zajednice i mesnog odbora, bio je pun sebe.

Prođoše godine i stiže vreme da se Srba momči, da se ženi i Radiši podari unuka. Ali Srba nije nikako imao nameru da stane na „ludi kamen“. Čak šta više, Srba nije imao ni devojku. Umesto toga često je bio u društvu mladića, celu noć su pili i provodili se i „uživali život“ kako su umeli da govore. U selu se već počelo govorkati da sa Srbom nešto nije u redu… mnogo voli muško društvo. Na devojačke poglede nije se nikada ni osvrnuo, a u ženskom društvu nikada nije bio. Radiša je počeo da očajava. Pa nije moguće, njegovo jedino dete, njegov sin jedinac, pa zar je Bog toliko nepravedan –  neće to moći tako. Ima da se ženi i da mu podari unuka kako znao i umeo. Počele su svađe, natezanja, prepirke, uvrede… Vidi Radiša ne ide silom pa pozva jednog svog stranačkog prijatelja iz Kragujevca, koji je imao građevinsku firmu u Maroku, da Srbi nađe neki posao daleko od starog društva, da se malo očeliči, da stekne neke druge navike. Može, reče prijatelj, nema problema, može da radi u Fesu kao vozač.

Spakova Radiša Srbu i posla ga u svet.

Radiša je redovno primao vesti da je njegov sin vredan, da se dobro uklopio u novu sredinu, da se druži sa tamošnjim devojkama i da lepo zarađuje. Nije se Srba javljao svom ocu, već je to sve prenosio njihov prijatelj koji je Srbu i zaposlio. Prošlo je tako već godinu – dve dana kad Radiši stiže pismo od njegovog jedinca.

Dragi moji. Želeo bih da vam javim da sam se ovde jako dobro snašao, upoznao divne ljude i izuzetnu kulturu. Upoznao sam i devojku, po imenu Fatima i posle razgovora sa njenim roditeljima – ja sam se oženio. I to nije sve, znam da se radujete zbog mene, dobili smo i dete tako da ste postali baka i deka. Ja sam radi braka morao da promenim ime i veru pa se sada zovem Abdul Islam a vaš unuk Ahmad Mohamed…

Ova priča je fikcija – ovako nešto je prosto nemoguće da se dogodi. Zar ne?

Advertisements
  1. 3. avgusta 2010. u 02:29

    Jesi li siguran : 😀
    Sunce ti zarkovo, kakav scenario, gde ti pade na pamet 😆
    Neka je Srba srecan, a Radisa, ima i zivi svoj zivot, tako i njegov sin.
    Bilo bi dobro kada bi se radovali sreci drugih a ne tugovali zbog svojih iluzija i ideala u koje smo hteli gurnuti druge pod okriljem da je to nase normalno a sreca drugog biva nebitna.
    S*eba mu sin snove, ali ostvari sebe i svoje, ostaje da se prihvati.

  2. Alex
    3. avgusta 2010. u 05:59

    Zelena, setim se onog dijaloga iz filma „Sabirni Centar“, kad otac pijandura kaže; „Niko ne može da te toliko razočara kao rođeno dete“, a sin partizan odgovara; „može, može, rođeni roditelj!“
    Eto tako nekako i sa Srbom. Nikad nije onako kako bi smo mi hteli da „ukalupimo“ dete, a onda se silno ljutimo što dete živi svoj život.
    Dobro, priča je malo drastična, ali u svakoj laži ima i malo istine, kao što i u svakoj istini ima malo laži.
    Inače, viđao sam u životu svašta… 🙂

  3. 3. avgusta 2010. u 23:15

    E, da se ne bi razočarali u životu, ne treba ništa unapred OČEKIVATI, ni od koga!
    Srećno bilo Srbi ili kako se već zove. Očigledno je „daljina“ učinila svoje! 🙂

    • Alex
      5. avgusta 2010. u 13:32

      Jeste Dudo, mislim da sam u nekom svom postu već napisao da se ljubav rađa i zbog blizine dvoje „kompatibilnih“ osoba. Tako si u pravu da je „daljina“, tj „blizina“ učinila svoje, a mladi, ko mladi, ne haju mnogo… 🙂

  4. 4. avgusta 2010. u 09:42

    Desava se i to, posebno kad roditelj ocekuje da mu dete sve zelje ispunjava.
    Svako ima svoj zivot da njime upravlja po svojim idealima i zeljama, pa ne treba osudjivati ni oca ni sina. Moje misljenje je da treba pustiti dete da zivi. Bez previse „insturkcija“

    • Alex
      5. avgusta 2010. u 13:36

      Breskvice, naravno da se slažem sa tvojim stavom. Hteo sam da priča ima malo „nacionalistički“ prizvuk, prisutan, ne samo u Srbiji, več u svim društvima širom ove naše zemaljske kugle. Hteo sam da pokažem kako „tvrdog nacionalistu“ može da „razočara“ njegova rođena krv… ili tako već nekako…
      ps u poverenju, pročitao sam knjigu „Princeza Sultana“ i pod uticajem ljudske gluposti su mi počele padati na um takve priče 🙂

      • 7. avgusta 2010. u 09:40

        Cudno je kako ekstrem moze da izopaci coveka… Da mu od jedinog deteta bude bitniji njegov stav…
        Znam da je mnogima vera jako bitna u zivotu i to razumem… ali ne treba preci u opsesiju

        • Alex
          7. avgusta 2010. u 16:26

          Uhh, teško je sve to,… svi roditelji prosto žele da im deca budu raplika… priznali to ili ne… pa i ja 😦

          • 13. avgusta 2010. u 22:59

            Naravno da žele.
            Ali deca nisu lutke na koncima kojima će se upravljati … svako ima pravo da živi po svom izboru
            ako je odrastao…

  5. 4. avgusta 2010. u 11:08

    Uh, ovu si priču sjajno smislio, zamrsio i ispričao.Svaka čast!
    Svašta se dešava u životu, svašta u odnosima roditelji- deca. Što je najgore, ja lako mogu da zamislim da je priča realna, tj mislim da je daleko od nemogućeg,a veoma blizu mogućem… Kada se javi bunt „iznutra“ stvarno je svašta moguće. A taj bunt se ne javlja nikad od danas do sutra. Mnogo je taj Radiša pogrešio i pored sve svoje ljubavi prema detetu…Isključivost ne bi smela da postoji u roditeljskim odnosima prema deci. Ni jednom se nije čulo kroz tekst da je pitao dete šta ono želi?

    • Alex
      5. avgusta 2010. u 13:40

      Eh Perlice, znam da ne govoriš istinu… ne umem ja da ispričam tako lepe priče kao što su tvoje na tvom blogu u poslednjih nekoliko dana…
      U svakom slučaju, hvala ti na pohvali, (nemoj samo da te čuje onaj blog-kritičar 🙂 )
      Da, u pravu si… niko nije pitao dete šta ono ustvari želi… ali, Perlice, koliko nas to zaista i čini u životu 😦

      • 7. avgusta 2010. u 09:36

        Izvini sto moram da se umesam Als, nemoj da obracas paznju sto te kritikuje neko koga i ne znas. Lako je nekom da dodje i omalovazava neciji trud. Neka napise on nesto ako ume.
        Ti znas da prepoznas problem, imas zanimljive teme, volis da razmisljas, meni se to najvise dopada.
        Glupo je ocekivati od blogera da bude Sekspir, a kome se ne svidja tvoje ili bilo cije pisanje neka ide dalje…
        Mi te volimo Als!! Pises za nas, ne za kritiku!

        • Alex
          7. avgusta 2010. u 16:33

          🙂 🙂 🙂 Breskvice, ma ne uzbuđujem se ja uopšte zbog njega i njegovih „kritika“. Čoveku je verovatno dosadno, a, kao što znaš „dokoni pop i jariće krsti“. Sad ga ima, sutra ga nema, kao letnja kiša… Ipak, bolje i da glumi „kritičara“ nego da bije ljude štanglama po autobusu, zar ne?
          Hvala ti Breskvice na baš lepim rečima… ima nas nekoliko ovde koji smo se upoznali, nadam se da ćemo upoznati još koga i tako proširiti krug blog-prijatelja. Kako reče moja koleginica juče, samo da se ne vređamo i ne vičemo jedan na drugoga, sve ostalo može 🙂

  6. 4. avgusta 2010. u 19:15

    Vera je nebitna, Bog iovako ne postoji a ako i postoji nešto ga mnogo i ne interesuju ljudi…

    • 4. avgusta 2010. u 19:38

      Nadam se da je ovo cinicno.

    • Alex
      5. avgusta 2010. u 13:45

      Oh Exxx, vera je itekako bitna u glavama „određenih ljudi“. Da nije tako, svet bi bio jedno lepo, bezbedno, mirno, učmalo mesto… I kao što na livadi rastu razne vrste korova i bore se za svoj deo sunca da ojačaju što više, tako je i Bog, bacio seme raznih religija koje niču kao korov i bore se međusobom za svoj deo „božanskog sunčevog sjaja“. 😉 😕

  1. 10. decembra 2011. u 23:37

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: